05. 06. 2008

Uloga medijskih udruženja u završnici tranzicije

Saša Mirković, predsednik ANEM-a

Potrebno je je još mnogo raditi na daljem razvijanju i propagiranju ideje korporativne društvene odgovornosti koja je još uvek u začetku na ovdašnjem tlu

Ima velike simbolike u činjenici da je trebalo da uđemo u osmu godinu tranzicije da bi tek nedavno bila završena raspodela nacionalnih, regionalnih i lokalnih radio i televizijskih frekvencija. Ova raspodela je predstavljala bitan preduslov za dalje korake koji vode ka finalu tranzicionih procesa u medijskoj sferi.

Svesni smo činjenice da su mnogi medijski zakoni pre nekoliko godina pripremani, predlagani i usvajani sa idejom da uhvatimo korak i nadoknadimo propušteno tokom turobnih devedesetih godina.

Stvarnost nas je demantovala. Mnogi zakoni su, čekajući usvajanje, izmenjeni do neprepoznatljivosti političkim nagodbama aktera koji su brinuli o ličnom i partijskom rejtingu.

Borba neprestana, ali nepotrebna

Bili smo svedoci da je dolazak na vlast odnosno odlazak u opoziciju, dramatično menjao stavove političara o nužnosti regulacije medijskog okruženja u skladu sa evropskim standardima. Za razliku od njih medijske asocijacije i udruženja su svih ovih tranzicionih godina bili najbolji advokati u borbi za što bolje uslove za rad medijskih poslenika. Zbog ove nezahvalne pozicije, mnogi su često bili meta napada raznih političara, ministara i lobija koji su zastupali interese onih koji su želeli da se promene spreče i odlože.

Često se gubila energija na borbe koje nisu bile ni nužne ni neophodne. A sada se vidi da će nam energija trebati, jer se tek sada, raspodelom frekvencija otvara novo izazovno poglavlje za angažman medijskih asocijacija i udruženja.

Sada su i očekivanja veća jer svi oni koji su dobili dozvole žele da se dokažu, opstanu, prežive i razvijaju se na tržišnom principu. A tržište je relativno malo, nedovoljno regulisano, a i propisi i njihova primena su ponekad haotični. I donatora je sve manje – mogu se izbrojiti na prste jedne ruke oni koji su bili sa nama devedesetih i koji i sada istrajavaju u borbi za bolje medijske preduslove.

Mediji se udružuju i sve češće nastupaju organizovano u zaštiti svojih interesa pokušavajući da utiču na izmenu određenih odredbi Zakona, ograničavajućih pravila i visokih tarifa.

Udruženja za preživljavanje

Najprodorniju ulogu do sada na ovom polju je svakako imao ANEM, koji i dalje nastavlja da krči put na kojem mu se sada u mnogo širem frontu priključuju razni emiteri koji nalaze zajednički interes da poboljšaju uslove za rad medija.

Poslednji primer za to je formiranje Asocijacije komercijalnih nacionalnih televizijskih emitera koja okuplja svih šest nacionalnih TV emitera koje je i pored velikih razlika i sukoba u prošlosti objedinio zajedinički interes u nekoliko interesnih sfera.

U fokus interesovanja sve više dolaze novčane obaveze koje su često nesrazmerno visoke i posledica su zastarelih zakonskih odredbi i monopolističkih pozicija pojedinih aktera medijske scene koje se grčevito brane. Ovo postaje naročito bitno imajući u vidu da je tržišna borba uticala da medijima postaje sve značajnija kontrola troškova.

Izuzetno je aktuelan i gorući problem neopravdano visokih nadoknada organizacijama koje štite intelektualnu svojinu i izvođačka prava. Ti iznosi su nesrazmerno visoki u odnosu na prihode stanica i posledica su visokih evropskih standarda koje ove organizacije pokušavaju da uvedu na ovdašnje tržište, ne vodeći računa o tome da su naši mediji kao i društvo u tranziciji.

Veliki broj medija silom prilika je upućen na saradnju sa Javnim servisom RTS, koji još uvek raspolaže predajničkom mrežom koju često iznajmljuje po neopravdano visokom cenama. Naime, Zakonom o radiodifuziji predviđeno je formiranje posebnog preduzeća koje će raspolagati postojećim predajnicima i mrežom koje će svim emiterima davati jednake uslove zasnovane na tržišnim principima. Realnost nas demantuje i već godinama smo svedoci da RTS, kao jedan od emitera, ima diskreciono pravo da odlučuje sa kojim će konkuretskim emiterom, na koji način i pod kojim uslovima sklopiti ugovorni odnos u vezi sa korišćenjem najjače i najrazvijenije predajničke mreže koja pokriva teritoriju cele Srbije.

Iluzorno je očekivati da postojeći privatni emiteri sami finansiraju i formiraju paralelnu predajničku mrežu. Zato je potrebno da nastave borbu putem asocijacija i udruženja kako bi se samo sprovodio Zakon koji daje jednake uslove svima koji su dobili dozvole za koje plaćaju ne male naknade.

Raspolućenost gde god pogledaš

Pitanje pretplate i aktivnosti RTS-a da se naplativost poveća je jedno od ključnih pitanja tržišta ovdašnje radiodifuzije. Trenutno imamo situaciju po kojoj RTS ima pravo na prihode od pretplate kao i na šestominutni blok reklama u svakom satu.

U slučaju da naplata bude bolja, RTS ne bi imao potrebe da glomazni sistem finansira i reklamama, već bi budući oglašivači bili preusmereni na privatne lokalne, regionalne i nacionalne komercijalne emitere. Ovo pitanje bi trebalo da bude izazov za medijske asocijacije u finalu tranzicije jer se ovakav model finansiranja Javnog servisa isključivo od pretplate već decenijama vrlo uspešno primenjuje u Velikoj Britaniji (BBC) čija se iskustva i predavači uveliko koriste u edukaciji ovdašnjih elektronskih medija. Svedoci smo da ovih dana postoji velika debata dva ministarstva i udruženja o nužnosti privatizacije svih medija. Ova debata se najviše vodi između predstavnika dva ministarstva na čijem su čelu ministri – od kojih jedan ima jak osećaj za slobodu medija, a drugi snažno zagovara partijski interes i dobijanje glasova nacionalnih manjina.

Dok se ministarstvo kulture trudi da odbrani slobodu medija, istovremeno braneći prava manjina na javno informisanje, drugo ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave vraća proces privatizacije i medijske reforme na početke, u ime zaštite manjinskih prava ugrožava slobodu medija, a vraćanjem koncepta vlasništva organa vlasti nad medijima istovremeno snižava i stepen zaštite manjinskih prava, uvodeći haos u medijskoj sferi i paralizujući organe nadležne za implementaciju obaveza države u reformi medijske sfere. Jasno je da se prava manjinskih naroda ne mogu zaštiti na ovaj način, jer se time osporava proces privatizacije i direktno blokira primena Zakona o radiodifuziji i završetak jednog obimnog posla koji je preduslov za dalje korake u reformi ovdašnje radiodifuzije.

Korporativna odgovornost

Daleko od toga da Zakon o radiodifuziji ne sadrži odredbe koje ubuduće treba da budu podložne amandmanskoj promeni. Baš kao i Zakon o oglašavanju koji u svojoj strukturi sadrži delove koji nisu odviše naklonjeni reklamiranju i promociji aktivnosti nevladinih organizacija i civilnog sektora. Na ovom polju je potreban proaktivan stav medijskih asocijacija, udruženja i predstavnika i organizacija nevladinog sektora koji zajedno treba da mobilišu javno mnjenje, političare i ministre kako bi se neke odredbe ovog Zakona prilagodile savremenom poimanju promocije uloge i značaja civilnog sektora u modernim društvima. U tom smislu je potrebno raditi na daljem razvijanju i propagiranju ideje korporativne društvene odgovornosti koja je još uvek u začetku na ovdašnjem tlu. Potrebno je širiti ideju da je pored samoisplativosti, jedan od ciljeva funkcionisanja medija i edukacija stanovništva i publike da se aktivnije uključi u humane aktivnosti koje pomažu delovima populacije kojima je pomoć potrebna.

Iskreno smo se nadali da će posle demokratskih promena prestati napadi na medije i novinare. Nažalost, u poslednje vreme smo svedoci sve ozbiljnijih pretnji koje dolaze u turbulentnom političkom vremenu i okruženju. Za žaljenje je da postoje visoki predstavnici vlasti koji pokazuju razumevanje za ovakve napade i na neki način ih dodatno potpiruju.

Mogući oblici zaštite leže i u aktivnostima udruženja i asocijacija koje jedinstvenim stavom u osudi pretnji treba da pokažu solidarnost predstavljajući branu takvom nedopustivom ponašanju pojedinih predstavnika vlasti te instrumentalizovanih i agresivnih grupa i pojedinaca.

I opet predizborne aktivnosti

I sada ponovo, svud oko nas, predizborne aktivnosti. Nažalost, često se događa da se pravila o radu medija u tom periodu menjaju od izbora do izbora. Takav pristup stavlja radio i televizijske stanice u nezahvalnu poziciju, pošto u hodu moraju da se prilagođavaju nametnutim pravilima koja ne uvažavaju realnost i probleme u svakodnevnom radu. Stavovi udruženja i asocijacija se na tom polju moraju više uvažavati jer odražavaju stavove značajnog dela medijske i novinarske populacije koja još čeka na neke zakone koji bi nam omogućili lakši i transparentniji rad.

Upravo su česti izbori i političke turbulencije uticale da u proceduri i dalje imamo Zakone koji čekaju na usvajanje u Skupštini. Žalim što često ne preuzimamo iskustva iz okruženja i od zemalja koje su već prošle kroz period tranzicije. Na taj način bi se izbeglo gubljenje vremena, energije i resursa koji bi mogli biti upotrebljeni u rešavanju ovdašnjih specifičnih medijskih problema i izazova. Fokusirali bismo se na izazove u kojima bi uhvatili korak sa međunarodnim okruženjem, a koji se tiču digitalizacije, evropskih i svetskih medijskih integracija i primene novih tehnologija.

Nije mi drago ni kada vidim da iskustva naše Asocijacije nezavisnih elektronskih medija nisu bila više iskorišćena, jer je ANEM sa svojim članicama i njihovom uređivačkom politikom bio i ostao jedan od motora demokratizacije društva.