13. 04. 2009

ANEM - KRIZNO ZAKONODAVSTVO

ANEM se zalaže i radi na stvaranju optimalnog regulatornog okvira, koji bi omogućio medijima da funkcionisu u skladu sa tržišnim i demokratskim principima. Ima mnogo zakona koje treba menjati, ima i onih koje je neophodno doneti, ali imajući u vidu dugotrajnost postupaka i za jedno i za drugo, paralelno sa tim postupcima, treba se koncentrisati na postojeće zakone, koji daju mogućnost da se njihovom pravilnom primenom poboljša položaj medija. Konkretno, predlažemo neke od načina za poboljšanje položaja elektronskih medija, posebno važne u ovoj kriznoj situaciji:

1) Smanjenje naknada za emitovanje programa

Svrha naknada za emitovanje programa po Zakonu o radiodifuziji je da obezbede sredstva koja će garantovati finansijsku nezavisnost Republičke radiodifuzne agencije (RRA). Zakon predviđa da se, za slučaj da novac prikupljen na taj način, ne bude dovoljan za finansiranje Republičke radiodifuzne agencije, nedostajuća sredstva obezbeđuju iz budžeta, a da se, ako sredstva od naknada preteknu, razlika takođe daje u budžet. Nakaradnim tumačenjem zakona, RRA i Vlada su iznose naknada projektovali na taj način da se njima, umesto tačno onoliko novca koliko je potrebno za funkcionisanje RRA (sa obaveznim rezervama za neplanirane izdatke), obezbeđuje dvostruko više, što nas je dovelo u situaciju da su ove naknade najveće u regionu i da praktično predstavljaju dodatni porez na komercijalne emitere, jer se sav višak , od oko 50%, vraća u državni budžet.

Drugo, obračun naknada vrši se nezakonito, i to tako što se od dva kriterijuma za njihovo određivanje, već godinama primenjuje samo jedan. Naknade se određuju isključivo na osnovu broja stanovnika na području na kome se emituje program, dok se drugi zakonom utvrđeni kriterijum (programska koncepcija emitera, odnosno poreklo i vrste programa koji se emituje), po osnovu kog bi naknada bila manja za one emitere koji imaju sopstvenu produkciju i emituju programe koji nisu isključivo zabavni, nego imaju određeni društveni značaj, uopšte ne primenjuje.

Tražimo dve stvari, koje su ostvarive pravilnom primenom Zakona o radiodifuziji:
• smanjenje naknada na nivo neophodan za pokrivanje troškova regulacije;
• primenu oba zakonom utvrđena kriterijuma za određivanje visine naknade, od kojih se drugi (vrsta programa koji se emituje) do sada uopšte nije primenjivao

Istovremeno s tim, potrebno je raditi na izmeni Zakona o radiodifuziji, kojom bi se propisalo da se sav višak od naknada za emitovanje programa (po godišnjem obračunu), umesto u budžet, usmerava u poseban Fond za podsticanje razvoja radiodifuzije i stvaralaštva u oblasti radija i televizije, na poseban račun RRA. Time bi se sredstva prikupljena od medija koristila za potrebe njihovog razvoja, a ne za punjenje budžeta. Njima bi upravljala RRA, kao nezavisno regulatorno telo, a ne država, a zakonskim rešenjima bi trebalo sprečiti eventualnu zloupotrebu tih sredstava.

2) Zatvaranje stanica nelegalnih emitera

I postojeći zakoni daju dovoljno ovlašćenja regulatornim telima da preduzimaju mere prema nelegalnim emiterima, ali ih oni nedovoljno efikasno koriste. Selektivan pristup i sporost u postupcima zatvaranja takvih emitera,  dodatno su ugrozili emitere sa dozvolama. “Piratske” radio i TV stanice, štetnim smetnjama koje izazivaju, ometaju normalan rad legalnih emitera, a svojim damping cenama stvaraju im i nelojalnu konkurenciju.

Tražimo:
• ozbiljnu i  efikasnu primenu zakonskih mera od strane RRA I RATELa prema radio i TV stanicama bez dozvola, u kratkom roku
• paralelno s tim, izmene Zakona, kojima bi se pooštrile mere prema nelegalnim emiterima i dala veća ovlašćenja regulatornim telima, ali uz poštovanje evropskih standarda,  kako se te mere ne bi mogle zloupotrebljavati

3) Izdvajanje emisione infrastrukture iz RTS-a

Iako je Zakonom o radiodifuziji predvidjeno da se sredstva emisione infrastrukture (zgrade, antenski sistemi, radio-relejni sistemi i dr) ne smatraju više sredstvima transformisanog RTSa u javni servis, javni servis je nastavio da gazduje ukupnim kapacitetima navedenih infrastrukturnih objekata, tako što ih koristi za svoje potrebe i tako što ih izdaje komercijalnim emiterima, na način za koji predstavlja zloupotrebu dominantnog položaja. Cene zakupa javni servis određuje svojim internim cenovnicima, bez ikakvih javnih konsultacija, bez proverljivih tržišnih analiza i bez zasnovanosti na uslovima tržišta. Kao rezultat, cene zakupa na objektima javnog servisa daleko nadmašuju cene bilo kog drugog pružaoca sličnih usluga i često onemogućavaju minimalnu ekonomsku održivost emitovanja programa. Mogućnost izbora alternativnih lokacija i alternativnih pružalaca usluga smeštaja emisione opreme krajnje je sužena, budući da uslovi izdatih dozvola za predajnike podrazumevaju emitovanje sa geografskim koordinatama precizno definisanih lokacija, a te lokacije za nacionalna pokrivanja su, po pravilu, objekti javnog servisa.

Tražimo sledeće:
• izdvajanje emisione infrastrukture iz RTS-a u posebno preduzeće, funkcionalno nezavisno od javnog servisa; to je moguće i po postojećem zakonu, njegovom pravilnom primenom
• troškovno orijentisanu cenovnu politiku, pri čemu se teret obnove ove infrastrukture oštećene u bombardovanju, ne sme prevaljivati na komercijalne emitere visokim naknadama koje treba da plaćaju za njeno korišćenje;
• kako će izdvojeno preduzeće imati dominantan položaj na tržištu emisionih usluga za komercijalne nacionalne emitere, treba odrediti mere shodno Zakonu o zaštiti konkurencije i Zakonu o telekomunikacijama, koje bi obezbedile cenovnu politiku kojom se dominantan položaj ne  bi zloupotrebljavao.
• rezultat izdvajanja emisione infrastrukture moraju biti niži emisioni troškovi za emitere

4) Izmena propisa koji se tiču oglašavanja

Isuviše rigidni propisi o oglašavanju na radiju i televiziji, dodatno otežavaju poslovanje elektronskih medija. Takođe i mera u kojoj se javni servis finansira iz komercijalnih izvora, dodatno sužava prostor za delovanje komercijalnih emitera.

Tražimo sledeće:
• harmonizaciju Zakona o oglašavanju sa direktivom EU o audio vizuelnim medijskim servisima (AVMS Directive), posebno u odnosu na definiciju oglašavanja, koja je u našem Zakonu šira (treba je suziti), kao i u odnosu na “product placement”, koji naš Zakon, za razliku od AVMS Directive, apsolutno zabranjuje (pod određenim uslovima da bude dozvoljeno) ;
• uvođenje dodatnih ograničenja za finansiranje javnog servisa iz komercijalnih izvora, paralelno sa merama koje bi povećale procenat naplate radio-televizijske pretplate. Konkretno, tražimo da se pravo javnog servisa da emituje reklame ograniči samo na reklamne blokove između emisija i na prirodne pauze tokom programa, odnosno isključivanje prava javnog servisa na tzv. ‘sečenje’ programa radi emitovanja reklama.
• kada je reč o vremenu trajanja TV oglašavanja na javnom servisu, tražimo pravilnu primenu zakona - tražimo da to bude 10% ukupno dnevno emitovanog programa, odnosno najviše 6 minuta oglasnih poruka na sat programa, ali ukupno na svim kanalima (kako  zakonom i jeste predvidjeno), a ne po 6 minuta na svakom od kanala  ( ukupno 12 min.), kako se to sada pogrešno tumači

5) Smanjenje naknada kolektivnim organizacijama za zaštitu autorskog i srodnih prava

Shodno Zakonu o autorskom pravu tarife kolektivnih organizacija za zaštitu autorskog i srodnih prava, moraju biti u srazmeri sa značajem koji za prihode korisnika ima iskorišćavanje predmeta zaštite sa repertoara organizacija. Obezbeđivanje ove srazmere ni na koji način nije obezbeđeno i kolektivne organizacije tarife određuju potpuno samostalno, bez ikakvih javnih konsultacija sa korisnicima, bez proverljivih tržišnih analiza i bez zasnovanosti na uslovima tržišta.

Tražimo:
• smanjivanje nerealno visokih tarifa kroz proces njihovog usaglašavanja kroz proces javnih konsultacija sa korisnicima i uz punu podršku države, nadležnog Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja i Zavoda za intelektualnu svojinu, kako bi se napokon, u skladu sa Zakonom, obezbedila srazmernost tarifa sa značajem koji za prihode korisnika ima iskorišćavanje predmeta zaštite.

Tu srazmernost moraju kolektivne organizacije da dokažu. Nije dovoljno prepisati i pozivati se na praksu drugih zemalja, jer ono što je za te zemlje srazmerno, ne znači da je takvo i u našem slučaju. Moraju se pitati korisnici, mora se voditi računa o veličini tržišta, broju komercijalnih stanica na tržištu i sl.