07. 11. 2014
ODRŽAN ANEMOV OKRUGLI STO „ODNOS MEDIJA I PRAVOSUÐA“
Na okruglom stolu „Odnos medija i pravosuđa" u organizaciji ANEM-a, održanom 30. oktobra 2014. u Beogradu, učestvovalo je 30 predstavnika pravosuđa, medijskih i novinarskih organizacija, medija, nevladinih organizacija, nadležnih organa, međunarodnih organizacija i donatora i drugih zainteresovanih strana.
ANEM je organizovao ovaj okrugli sto smatrajući da je za sprovođenje reformi u medijskom sektoru, stvaranje povoljnog medijskog okruženja i poboljšanje položaja medija i novinara veoma važno naći rešenja za uočene probleme koji već duže vremena opterećuju medijski sektor, a da su među tim problemima i oni u međusobnim odnosima medija i pravosuđa. Cilj ovog događaja bio je da se o ovim problemima i mogućim načinima za njihovo prevazilaženje inicira dijalog između medijskog sektora i pravosuđa, kao i da doprinese uspostavljanju njihove konstruktivne saradnje.
Okrugli sto je organizovan u okviru ANEM-ovog projekta „Pravni monitoring medijske scene u Srbiji", koji finansijski podržavaju organizacija Civil Rights Defenders i Fondacija za otvoreno društvo, Srbija.
Uvodničari na skupu bili su:
• dr Dragica Popesku, sudija Apelacionog suda u Beogradu
• Omer Hadžiomerović, sudija Apelacionog suda u Beogradu i potpredsednik Društva sudija Srbije
• dr Goran Ilić, zamenik Republičkog javnog tužioca i predsednik Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije
• Nedim Sejdinović, predsednik Izvršnog odbora Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV)
• Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS)
UVODNIČARI
Sudska praksa kao izvor medijskog prava u Srbiji
Sudija dr Dragica Popesku najpre je istakla da u našoj zemlji sudovi sude na osnovu Ustava, zakona, i drugih opštih akata kada je to predviđeno zakonom, na osnovu opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora, u skladu sa Ustavom Republike Srbije koji garantuje da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu. Sudska praksa u našoj zemlji nije formalni izvor prava po Ustavu, rekla je ona, iako to faktički postaje kada sudovi preuzmu određenu sudsku odluku kao model po kome postupaju, odnosno kada počnu da primenjuju pravno rešenje iz te odluke kao pravilo po kome rešavaju naredne slučajeve. U slučaju pravnih praznina - kada neke životne situacije nisu pokrivene pravnom normom, ili kada je jedna situacija regulisana normama istog ranga ali različite sadržine, koje su u uzajamnoj koliziji, takve situacije se rešavaju postavljanjem pravila koje najviše odgovara tim slučajevima.U toj situaciji kada sud kreira pravo i kada se određenom sudskom odlukom zapravo stvara nova norma, često nastaje pravilo po kome i druge sudije, odnosno sudovi, odluče da postupaju.
Ali, osnovno pitanje koje se postavlja tada jeste pitanje koliko je opravdano koristiti sudsku praksu kao izvor prava, te da li je potrebno sudu dozvoliti da isključivo primenjuje formalno priznate izvore prava, a svakom sudiji da tumači, odnosno primenjuje zakon, onako kako ga on razume i tumači. Naime, može se desiti da docnija zakonska regulativa donese obrt potpuno drugačijim rešenjem i tada nastaje problem jer će neke odluke biti ukinute a dotle su iste potvrđivane, što stvara pravnu nesigurnost. Još veći problem nastaje stvaranjem tzv. negativne sudske prakse, to jest uzimanjem za uzor odluke nastale na osnovu pogrešnog tumačenja postojeće norme, a to tumačenje se kasnije izmeni i zauzme se novi stav. Takođe, to pitanje se odnosi i na slučaj kada je stav odeljenja suda ispravan sa gledišta tumačenja pravne norme, jer ostaje nedoumica da li je i tada sudija dužan da postupa po stavu, odnosno po precedentu (presuda kojom je prvi put rešen slučaj te vrste koja će nadalje obavezivati sudove da na isti način postupaju u budućim sporovima koji sadrže isti ili sličan slučaj - izvor prava u zemljama angloaksonskog pravnog sistema), ili može postupati po svom nahođenju i prema ličnom shvatanju, odnosno razumevanju pravne norme, te da li to stvara pravnu nesigurnost ili upravo govori o tome da je svaki slučaj za sebe, iako je norma koja reguliše tu situaciju jedinstvena sa svojom striktnom sadržinom i opšteobavezujuća, ali se različito tumači.
Dr Popesku je dalje navela da je stav donet od strane opšte sednice građanskog odeljenja nekog suda obavezujući za taj sud, ali ne i za sud nižeg ranga, ali da u stvarnosti dolazi do masovnog primenjivanja stavova sudske prakse, naročito viših sudova, iz jednostavnog razloga da sudijama nižih sudova odluke ne bi bile ukidane. Međutim, uvek se postavlja pitanje ispravnosti odlučivanja na osnovu takve odluke ili ispravnosti zauzetog stava suda više instance, jer se događa da ni tada norme nisu ispravno tumačene. Ona je kao primer navela pravo na tužbu za naknadu materijalne i nematerijalne štete kod povrede prava privatnosti - prava na privatni život, odnosno prava na lični zapis, iz odredbe člana 46. Zakona o javnom informisanju iz 2003. godine. Dr Popesku je rekla da stav sudske prakse da naknada nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti u medijima mora biti niska i da je svaka povreda prava ličnosti isto što i šteta, pogrešan je, jer tako ne kaže naše pozivitno pravo; netačno je i tumačenje odredbe člana 46. Zakona o javnom informisanju, da se u slučaju povrede prava na privatni život samo protiv urednika javnog glasila (a ne i osnivača - izdavača medija, niti novinara, kao autora informacije) tužbom može zahtevati naknada nematerijalne štete, jer su oni solidarno odgovorni, kao i to da se ta šteta može zahtevati bez utvrđenja da li je ista nastala, jer se naknada nematerijalne štete može ostvariti samo ukoliko ta šteta postoji.
Sudija dr Popesku na kraju je navela da je novi Zakon o javnom informisanju i medijima objedinio odgovornost urednika, novinara i izdavača medija za naknadu štete nastale objavljivanjem informacije čije je objavljivanje u skladu s tim zakonom zabranjeno, a da bi možda bilo korisno budućim zakonom (de lege ferenda) predvideti mogućnost da povređeno lice traži naknadu zbog same povrede prava, kao deklarativno utvrđenje te povrede, pri čemu novčana naknada ne bi bila od velikog značaja, dok bi naknada nematerijalne štete, ukoliko šteta zaista postoji (što bi se utvrđivalo u sudskom postupku), mogla biti dosuđena i u većem novčanom iznosu, da bi predstavljala adekvatnu satisfakciju.
Odnos medija i pravosuđa iz ugla sudstva
Sudija Omer Hadžiomerović istakao je da je sličnost medija i pravosuđa u tome što i jedni i drugi imaju kontrolnu funkciju po pitanju funkcionisanja vlasti. Pri tom, mediji kontrolišu i sudsku vlast, što je važna uloga medija jer je sudska vlast jedina koja ne podleže kontroli druge dve grane vlasti. Za obavljanje te kontrolne uloge u društvu neophodna je nezavisnost i medija i pravosuđa. Dodatno, mediji ovu funkciju uspešno ostvaruju u meri u kojoj su oni izraz javnog mnjena, a problem nastaje kada ispunjavaju samo funkciju formiranja javnog mnjenja, rekao je Hadžiomerović.
Uzajamni odnos medija i pravosuđa zavisi od njihove nepristrasnosti, profesionalnosti, stručnosti i poverenja koje imaju u javnosti, smatra Hadžiomerović. Važno je pitanje kako se mediji ponašaju izveštavajući o konkretnim suđenjima ili zbivanjima unutar pravosuđa koja su od značaja za javnost. Problem često nastaje u shvatanju istine, koju i mediji i sudovi imaju cilj da utvrde, jer sudska istina i medijska istina ne moraju da budu iste zato što se ne koriste isti metodi da bi se došlo do nje. Tako javnost često dobija jednu sliku kroz medije, a drugu u sudskom postupku, rekao je on.
Po mišljenju Hadžiomerovića, mediji imaju pravo da komentarišu sudske postupke, ali je pitanje na koji način će to učiniti (počev od kvalifikacija i rečnika koji će upotrebljavati), a on često ima utisak da se neke sudske odluke komentarišu a da nisu ni pročitane niti su novinari pratili sudski postupak. Što se tiče prenošenja informacija sa suđenja, mediji ne treba da prenesu samo prostu informaciju, već ta informacija mora da bude obrađena, da dobije novi kvalitet, da se stavi u kontekst, pri čemu je neophodno da se poznaje sudska procedura, funkcionisanje sudskog sistema, njegove obaveze i problemi - ne samo da bi novinari postavljali pitanja sudu, nego i onima koji komentarišu sudske postupke, posebno predstavnicima druge dve grane vlasti - jer se neznanjem lako manipuliše.
Hadžiomerović smatra da je tu uloga sudija da pomognu medijima, da im ukazuju na probleme od interesa za javnost. Takođe, da bi mediji pomogli sudstvu i sudstvo njima vrlo je važno da i sudstvo razume koji su problemi medija, počev od osnovnih tehničkih pitanja - koje su im informacije potrebne. Kada sudovi ne daju novinaru informaciju, on će je potražiti na drugom mestu, pa tako sudovi nekad doprinose neobjektivnom izveštavanju, zaključio je Hadžiomerović, potcrtavajući potrebu da se sudovi otvore prema medijima.
Odnos medija i pravosuđa iz ugla Javnog tužilaštva
Zamenik Republičkog javnog tužioca dr Goran Ilić istakao je tri ugla posmatranja odnosa javnog tužilaštva i medija. Prvi ugao gledanja se tiče opsega informacija koji javno tužilaštvo može da pruži medijima u vezi sa krivičnim postupcima, gde često postoje nesporazumi sa medijima, kako je rekao. U tom smislu, on je pojasnio praksu tužilaštva na osnovu tri bitna kriterijuma. Prvi kriterijum diktiran je Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koji propisuje situacije u kojima tužilaštvo, a i svi drugi organi krivičnog postupka, nisu u mogućnosti da daju informacije. Ta ograničenja treba da omoguće nesmetano odvijanje pretkrivičnog ili krivičnog postupka i tu se u svakom konkretnom slučaju ceni da li javni tužilac može da pruži neku informaciju medijima. Drugi kriterijum je razlog privatnosti. U pogledu pružanja informacija koje se tiču krivičnog postupka mora da postoji balans između javnog interesa (da se sazna neki podatak iz krivičnog postupka) i potrebe da se zaštiti privatnost. Tu treba imati u vidu da postoji nekoliko nivoa zaštite privatnosti. Ličnosti koje su od opšteg interesovanja javnosti, kao što su političari, ljudi na funkcijama, uživaju najmanji stepen zaštite privatnosti, a postoje osobe koje uživaju apsolutnu zaštitu privatnosti kao učesnici u krivičnom postupku i u tim slučajevima tužilaštvo bi trebalo da izbegava da daje lične podatke o tim osobama. Treći kriterijum je pretpostavka nevinosti koja je više rangiran princip i od načela materijalne istine i osnovni je princip javnog tužilaštva kojim se ono vodi kada daje informacije iz krivičnog postupka, objasnio je Ilić.
Drugi ugao gledanja na odnos javnog tužilaštva i medija jeste izveštavanje medija o javnom tužilaštvu, o temama koje su važne da bi mogao da se objasni rad javnog tužioca u konkretnom slučaju ili uopšte rad javnog tužilaštva. Primer toga je situacija u kojoj se našlo javno tužilaštvo nakon što je nedavno stupio na snagu novi Zakonik o krivičnom postupku - brojne nadležnosti sa sudova prenete su na javne tužioce za šta nema dovoljno ljudi i novca, i zbog čega su postupciji uglavnom neefikasni. Takođe, problem je i preopterećenost tužilaca/zamenika tužilaca brojnim predmetima, kao i Ustavom propisan način izbora tužilaca, i sl. Međutim, rekao je Ilić, o tome skoro da nema reči u medijima.
Treći ugao gledanja tiče se odnosa slobode izražavanja i zaštite ljudskih prava. Nedavno je u Srbiji dekriminalizovana kleveta, a mnoga druga, blaža krivična dela protiv časti i ugleda ostala su u Krivičnom zakoniku, što Ilić smatra apsurdnom situacijom. Njegova pretpostavka je da je za ukidanje krivičnog dela klevete motiv bio zaštita slobode izražavanja. „Da li smo ukidanjem klevete dobili na kvalitetu slobode izražavanja? Bojim se da nismo", rekao je Ilić i dodao da se javnosti sugerišu pogrešni zaključci povodom te teme - na primer, moglo se čuti, pogotovo od novinara, da kleveta nije uobičajena u evropskoj praksi, a to nije tako, rekao je Ilić, i objasnio da u praksi Evropskog suda za ljudska prava postoje brojne odluke koje govore da je kažnjavanje za klevetu intervencija koja je neophodna u demokratskom društvu (naravno, uz brojna ograničenja). Na žalost, mi se svakoga dana suočavamo sa klevetama u našem krivičnom postupku, rekao je Ilić i izrazio bojazan da je intervencija ukidanje klevete u ovom trenutku bila prerana za našeg zakonodavca i da nije dala dobre rezultate. Kako je rekao, čini se da se balans između zaštite prava na slobodu izražavanja i zaštite drugih ljudskih prava - prava na ugled, čast, dostojanstvo ljudi - pomerio na štetu potonjih prava pojedinca.
Tabloidizacija medija i pravosuđe
Vukašin Obradović izrazio je uverenje da je fenomen tabloidizacije medija izuzetno važan za pravosuđe, sudije i tužioce zato što tabloidi potpuno derogiraju, tj. ruše ugled pravosuđa. Ti mediji preuzimaju uloge tužilaštva i sudova - oni „tuže", „sude", „presuđuju" i pre nego što će institucije da obave svoj posao, rekao je Obradović i dodao da je, šta više, to sistem pritiska na rad tužilaštva i pravosuđa. U novinarskoj profesiji se preduzimaju mere protiv ovakvog načina izveštavanja, rekao je Obradović, ali je njegov utisak da se o ovom problemu ne oglašavaju oni koji su prave žrtve ovakvog „novinarstva", a to su, pre svega, sudije i tužioci.
Drugi problem koji je Obradović naveo je to što pojedini mediji imaju poseban tretman od pojedinaca u pravosuđu. Tabloidi ne bi mogli da postoje ukoliko ne bi iz pravosuđa, ali i iz policije i drugih organa, dobijali informacije koje nikako ne bi smele da se nađu u javnosti, rekao je on, navodeći da nije primetio da pravosuđe pokreće postupke interne istrage da bi proverilo kako su se u javnosti našle takve informacije.
Obradović je zaključio da je tabloidizacija veoma ozbiljan problem sa kojim i srpsko pravosuđe i mediji treba da se suoče a o kojem se uporno izbegava dijalog.
Zorana Delibašić, sudija Apelacionog suda u Beogradu, pitala je na koji način sprečiti tabloidizaciju i šta pravosuđe tu može da uradi, i iznela svoju ideju da bi svaki sudija koji ima predmet od interesa za javnost mogao da ga preradi ili obradi sa portparolom i da se tako medijima ponude neke dobre teme. Mediji insistiraju uglavnom na krivičnim postupcima gde se pojavljuju zvučna imena, ali imamo i „obične" teme koje zanimaju obične građane i mediji bi mogli i o tome da izveštavaju, ali oni to ne rade na pravi način, rekla je Delibašić i navela primer teme zaštite od diskriminacije marginalizovanih grupa ili nasilja u porodici gde nije videla izveštavanje o postupanju suda, kao što su, na primer, informacije da je sud pružio žrtvi zaštitu od nasilja.
Vukašin Obradović je odgovorio da je, što se tiče sudova i tužilaštva, borba protiv tabloidizacije maksimalna otvorenost pravosuđa u odnosu na medije u zakonskim okvirima, ali i odgovornost za takvozvano „curenje" informacija kojim se utiče na percepciju i pravosuđa i samog sudskog postupka. Dakle, sudovi moraju da odrede preciznu granicu do koje može da se ide u komunikaciji sa javnošću i da sankcionišu svoje kolege među sudijama i u tužilaštvu koji prelaze tu granicu, rekao je Obradović.
Na pitanje Vesne Miljuš, sudije Višeg suda u Beogradu, šta NUNS preduzima u odnosu na pojavu tabloidizacije, Obradović je objasnio da su na raspolaganju dva mehanizma. Jedan su sudovi časti u novinarskim udruženjima koji su, po njegovom mišljenju, prevaziđen način zaštite novinarske profesije. Drugi je samoregulacija, tačnije Savet za štampu, telo staro tek četiri godine, koje preko svoje Komisije za žalbe odlučuje o tome kada je prekršen Etički kodeks novinarstva. Međutim, dodao je Obradović, dodatni problem je što tabloidizacija kod nas nije isključivo profesionalno, već je i političko pitanje.
Mediji i pravosuđe - partneri ili suparnici?
Nedim Sejdinović je najpre ukazao na probleme koje mediji i pravosuđe dele. Naveo je da se problemi u medijskoj sferi i problemi u pravosuđu nalaze na veoma istaknutim mestima u izveštajima koji procenjuju stanje ljudskih prava u Srbiji ili pak napredak u procesu evropskih integracija i prepoznaju se kao značajno sputavajući element u unapređivanju društvenih, političkih i ekonomskih prilika u zemlji. Nadalje, zajedničko im je što mogu biti najznačajniji korektiv ili prepreka zloupotrebi vlasti, dok zloupotrebljeni mogu da budu jedna od najznačajnijih poluga za nekontrolisanu vladavinu, rekao je on. Zajednička im je i česta paušalna procena građana da su uzrok ili pretežni krivac za društvene i političke turbulencije, pri čemu Sejdinović smatra da su i mediji i pravosuđe samo najvidljiviji delovi mnogo ozbiljnijeg društvenog i političkog problema. On je izrazio mišljenje da je zabrinjavajuće visok nivo nepoverenja građana u sudove i tužilaštvo posledica delovanja medija koji su pod evidentnom kontrolom vlasti.
Ipak, kako je Sejdinović rekao, mediji i pravosuđe su prirodni partneri u borbi protiv brojnih društvenih devijacija, kriminala, korupcije, zloupotrebe vlasti itd, pri čemu je njihov odnos mnogo kompleksniji od problema izveštavanja o raznim aspektima sudskih procesa i presudama. Mediji mogu vršiti i pritisak da se kroz donošenje sistemskih zakona unapređuje rad i profesionalizacija pravosudnih insitucija i jača njihova nezavisnost; oni mogu da edukuju građanje o sudskim procesima i funkcionisanju pravosuđa uopšte; a mogu i da deluju preventivno, stvarajući okruženje i sistem vrednosti u kojem kriminal i korupcija neće biti društveno poželjni.
Drastično kršenje etičkih standarda medija postalo je pravilo, posebno nepoštovanje pravila pretpostavke nevinosti, ali tu ne treba zanemariti nedovoljnu edukovanost novinara o radu pravosuđa, činjenicu da mnogi mediji nemaju kapaciteta da profesionalno izveštavaju o sudskim procesima i događajima u pravosuđu, kao i korumpiranost nekih tabloidnih medija, rekao je Sejdinović.
Što se tiče odnosa pravosuđa prema medijima, Sejdinović smatra da javnost rada sudova nije samo zakonska obaveza već i najbolji način zaštite samog pravosuđa, ali da se kod nas pravosuđe, nažalost, češće brani od medija nego što im izlazi u susret. On smatra da pravosuđe treba da preduzme niz koraka, među kojima je i taj da portparoli sami predvide slučajeve koji će biti zanimljivi za javnost i da smisle strategiju za pristup medijima. Dobar odnos sa medijima znači i poznavanje rutina i problema s kojima se oni svakodnevno susreću, pa i nekompetentnosti, odnosno nedostatka specijalizovanih novinara za praćenje pravosuđa, rekao je Sejdinović.
Osim što mediji mogu biti alatka u rukama vlasti koja služi, između ostalog, i za obračun sa pravosuđem, i sudovi mogu biti alatka za borbu protiv nepodobnih medija i medijskih sloboda, rekao je Sejdinović i dodao da je primera za to mnogo, ali je svakako najrečitiji onaj s kraja devedesetih godina koji se ticao primene drakonskog Zakona o javnom informisanju koji je neke medije doveo na rub opstanka, a neke i ugasio.
DISKUSIJA
Sudija Omer Hadžiomerović izdvojio je kao interesantno pitanje ko treba i može da reaguje /spreči tabloidizaciju i sa tim povezan fenomen „curenja" informacija. On je rekao da reaguju udruženja novinara, dok u pravosuđu reaguje samo Udruženje sudija budući da nema institucionalnog okvira za reagovanje. Takođe se osvrnuo na promenjenu ulogu tužilaštva u skladu sa novim Zakonikom o krivičnom postupku i izrazio mišljenje da u tom smislu treba da se promeni i uloga tužilaštva u odnosu na medije - dok je tužilaštvo ranije bilo stranka u postupku, ono je sada i organ koji vodi istragu i tako mora da se odnosi prema medijima.
Zorana Delibašić, sudija Apelacionog suda u Beogradu, pitala je predsednika NUNS-a Vukašina Obradovića kakva je uloga samoregulatornog tela i šta novinarska struka može da uradi da se podigne nivo kvaliteta medija i zaustavi tabloidizacija. Obradović je objasnio strukturu i rad Saveta za štampu i napomenuo da se Savet tek etablira kao samoregulatorno telo koje treba da vodi najvažniju bitku kada je u pitanju poštovanje profesionalnih standarda i Etičkog kodeksa budući da postoji tek četiri godine. On je rekao da je cilj da mediji objavljuju odluke Komisije Saveta o kršenju Kodeksa jer će se tako podizati svest kod građana da odlučuju o tome da li će pratiti određeni medij, a na mediju je da odlučuje da li će da se menja. Osim Saveta za štampu i tužbi pred sudom nema dodatnih mehanizama, rekao je Obradović, i napomenuo da ono što mediji i pravosuđe mogu zajedno da urade jeste to da mediji pokušaju da zaštite novinarsku profesiju od onih koji krše Etički kodeks, a da se u pravosuđu pokrene tema „curenja" informacija. Nedim Sejdinović iz NDNV-a dodao je da je značaj Saveta za štampu sve više prepoznat, sudeći po rastu broja žalbi koje mu se upućuju, ali i da mediji često ne objavljuju odluke koje Komisija Saveta donosi. Takođe je naveo da se regulacijom u elektronskim medijima bavi nezavisno Regulatorno telo za elektronske medije.
Sudija dr Dragica Popesku rekla je da bi rešenje za novinare koji nisu dovoljno obučeni da izveštavaju iz sudnice bila edukacija, ali da je potrebna i edukacija sudija koji se bave medijskim sporovima, u novinarskom i komunikološkom smislu, što znači da mediji i pravosuđe treba da sarađuju, organizuju zajedničke skupove gde bi medijski poslenici mogli da predstave probleme koje imaju i pitaju sudije i tužioce kako da ih reše, ali i da međusobno razmenjuju iskustva. Nekoliko učesnika je pozitivno reagovalo na ideju edukacije smatrajući je potrebnom, pa se potreba za edukacijom nametnula kao ključni zaključak skupa. S tim u vezi, koordinatorka ANEM-a Jasna Milanović rekla je da je ANEM prepoznao tu potrebu odavno, da je ovaj skup upravo zato i organizovan, i da ANEM planira da kroz seriju okruglih stolova nastavi da radi i na edukaciji i na osnaživanju pravosuđa i medija za vođenje dijaloga i rešavanje problema u međusobnim odnosima.
Nedim Sejdinović iz NDNV-a zatražio je od prisutnih pravnika mišljenje o tome da li je dobro što NDNV, uz konsultacije s pravnicima, preporučuje svojim članovima, koji su tuženi zbog nekog teksta, da se obrate Savetu za štampu, smatrajući da bi u sudskom postupku moglo da pomogne tuženom ako bi Savet za štampu odlučio da nije prekršen Etički kodeks. Sudija dr Dragica Popesku objasnila je da neprekršen Etički kodeks ne znači i da nekom nije povređeno pravo ličnosti, bez obzira na to na koji način je postupao novinar. Čak i da je objavio istinitu informaciju, mora da se vodi računa o vrsti informacije - ako je vezana za pravo privatnosti, bez obzira na to što je tačna, ona može biti bolna i štetna po osobu, može se raditi čak i o nečemu što se krije zbog interesa krivičnog postupka, ili ta informacija može uticati na mnjenje u sredini u kojoj živi ili radi ta osoba, rekla je Popesku. „To što vi donesete preporuku nekom novinaru da se izvini zbog načinjene povrede može uticati produktivno u smislu smanjenja naknade štete, naročito nematerijalne, u postupku naknade štete pred građanskim sudom. Ali ukoliko vi utvrdite da neko, po vašim nazorima, nije kriv zato što nije prekršio Kodeks, to ne znači da sud neće utvrditi povredu prava jer je mnogo veća građansko-pravna odgovornost, pa čak i od krivično-pravne", rekla je Popesku.
Sudija Omer Hadžiomerović je rekao da, po njegovom mišljenju, nije dobro što je ukinuto krivično delo klevete, te da su sami sudovi doprineli da do toga dođe. On smatra da ugled, kao društvena vrednost, zaslužuje i krivično-pravnu zaštitu, a da je problem nastao ne u samom zakonu već u načinu na koji su ga sudovi tumačili i primenjivali kada su u pitanju mediji. On je mišljenja da sudije treba da se edukuju, da prate presude Evropskog suda za ljudska prava, i da norme ne tumače bukvalno, što je često slučaj.
Realizaciju ovog projekta finansijski je podržala organizacija Civil Rights Defenders.
Stavovi izneti na ovom skupu pripadaju isključivo autorima i ne moraju predstavljati zvaničan stav Civil Rights Defenders-a.
Realizaciju ovog projekta finansijski je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija.
Stavovi izneti na ovom skupu pripadaju isključivo autorima i ne moraju predstavljati zvaničan stav Fondacije za otvoreno društvo, Srbija.
AGENDA JE DOSTUPNA OVDE.
pošalji komentar
