„Medijski sistem Srbije u tranziciji i evropski standardi" bila je tema javnog časa koji je ANEM organizovao 26.11.2014. za studente Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

 

Predavači su bili: prof. dr Rade Veljanovski, čije se predavanje odnosilo na karakteristike medijskog sistema Srbije i najvažnije evropske standarde; docent dr Dejan Milenković, koji je govorio o odnosu medijskih zakona u Srbiji i evropskih standarda; advokat Slobodan Kremenjak, čije izlaganje je bilo o temi - sprovođenje medijskih zakona u praksi i evropski standardi.

 

 

Prof. dr Rade Veljanovski medijski sistem Srbije posle 2000. godine okarakterisao je kao medijski sistem u tranziciji budući da su političke promene u društvu osnov za promene i u medijskom sistemu. Te promene se dešavaju u formi demokratske i profesionalne transformacije medijskog sistema, objasnio je on, pri čemu demokratska transformacija podrazumeva ulogu države u institucionalnom uklanjanju svih prepreka slobodnom protoku informacija, mišljenja i stavova, stavljanju van snage nedemokratskih zakona i stvaranju zakonske regulative po demokratskim pravilima. Diskontinuitet sa prethodnim vremenima se ne može napraviti ako ne stavimo van snage medijske zakone koji su važili u periodu socijalizma i 1990-ih godina i ne napravimo nove zakone koji implementiraju standarde demokratskog sveta, rekao je prof. Veljanovski. Evropska unija ima mnoštvo dokumenata kojima određuje pravce razvoja demokratskog medijskog sistema i u njima daje regulatorni osnov i za nacionalna zakonodavstva, objasnio je, naveo je on. 

 

Od standarda evropskog regulatornog okvira profesor je izdvojio kao najvažniji odvajanje medijskog sistema od uticaja vlasti, politike i ostalih centara moći, dakle stvaranje okolnosti u kojima može da postoji uređivačka nezavisnost i samostalnost medija kao uslov za slobodnu, demokratsku javnu sferu. Od drugih standarda, Veljanovski je naveo kao veoma važne: uspostavljanje medijskog tržišta (koje Srbija nije imala u vreme socijalizma, a 1990-ih je bilo vrlo haotično i neregulisano); slobodno osnivanje štampanih medija bez dozvola (za razliku od elektronskih medija); ustanovljavanje nezavisnog regulatornog tela za oblast radiodifuzije; osnivanje radio i TV stanica po zakonskim pravilima; uspostavljanje dualnog modela vlasništva; transformisanje državne radio i televizije u javni servis; vlasnička transformacija (privatizacija) medija u državnoj/društvenoj svojini; i poštovanje celokupnog korpusa ljudskih prava i to ne samo prava na informisanost/obaveštenost i slobodu govora nego i ostalih, jer ako ljudska prava nisu medijski posredovana, ona neće moći da budu ostvarena na najbolji način, zaključio je profesor. 

 

Profesor Veljanovski je zatim proveo studente kroz genezu medijskih zakona u Srbiji od 2000. godine. Naveo je da su u početku izmene zakonske regulative i stvaranje novih zakona bili prvenstveno inicijativa civilnog društva, uključujući medijske i novinarske organizacije. Prvi rezultati te inicijative bili su Zakon o radiodifuziji iz 2002. i Zakon o javnom informisanju iz 2003. Veljanovski je podsetio studente i da su u avgustu 2014. godine doneta tri nova zakona: Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima (koji je zamenio Zakon o radiodifuziji) i Zakon o javnim medijskim servisima. 

 

Na kraju, profesor Veljanovski je naveo najvažnije karakteristike medijskog sistema Srbije, a to su: donošenje medijskih zakona u kojima su sadržani evropski principi, ali i usporena i nedosledna primena medijskih zakona; nedosledne izmene medijskih zakona i stvaranje regulatorne konfuzije; produžen haos u etru do 2006. godine; činjenica da vlasnička transformacija medija nije dovedena do kraja (i danas imamo problem državnog vlasništva u medijima iako su zakoni iz 2002. i 2003. već predvideli privatizaciju, napomenuo je Veljanovski); sporo uspostavljanje medijskog tržišta; spora transformacija državne RTV u javni servis; neizvesna budućnost mnogih medija, posebno medija manjinskih zajednica; usporen tehnološki razvoj (prelazak na digitalno emitovanje je prvobitno planiran za 2012. godinu); i dalje vidljiv uticaj politike na medije; korupcija u medijima; činjenica da Medijska strategija (iz 2011. godine) jedan broj pitanja i dalje drži otvorenim. Kao poslednju karakteristiku Veljanovski je naveo svoje mišljenje da najnoviji zakoni, doneti 2014. godine, predstavljaju istovremeno i korak napred i korak nazad za medijsku sferu (finansiranje javnih servisa). 

 

 

Šta su to evropski standardi? Da li pod njima podrazumevamo standarde EU ili Saveta Evrope? Polazeći od ovih pitanja, docent dr Dejan Milenković je objasnio da postoji bitna razlika u obaveznosti dokumenata koje donose Evropska unija i Savet Evrope. Značajan deo evropskih standarda sadržan je u dokumentima Saveta Evrope, pre svega u rezolucijama i preporukama. One imaju moralni značaj, ali ne i obavezujući značaj za države, dok direktive ili uredbe EU imaju obavezujući značaj za države članice, rekao je Milenković. 

 

Najznačaniji dokument Saveta Evrope sa stanovišta medijskog sistema jeste Konvencija o prekograničnoj televiziji i nju je Republika Srbija ratifikovala, što znači da mora da poštuje ugovorne obaveze koje iz te konvencije proističu.

 

Postoji jedan dokument Saveta Evrope koji je obavezujući za države, ali samo ako ga one ratifikuju, a to je Evropska konvencija o ljudskim pravima. Ona je značajna jer sadrži spisak prve generacije ljudskih prava, između ostalog i slobode izražavanja, a jedan deo Konvencije posvećen je mehanizmu koji je značajan i za medijsku sferu, a to je nadnacionalni mehanizam zaštite slobode izražavanja oličen u Evropskom sudu za ljudska prava. Ovaj sud ima odličnu praksu u vezi sa članom 10 Evropske konvencije, koji je osnova slobode medija, izražavanja i javnog informisanja, između ostalog i onaj deo prakse koji se odnosi na medije, objasnio je Milenković. 

 

Što se tiče direktiva EU, standarde koji su u njima sadržani zemlje članice moraju da prilagode i prenesu u svoje nacionalno zakonodavstvo, i dalje razrade. I direktive i konvencije i preporuke sadrže opšte stavove, odnosno principe koje zemlje razrađuju u svom pravnom sistemu na osnovu karakteristika vlastitog pravnog sistema, rekao je Milenković. 

 

Evropska unija, prvenstveno kroz svoje direktive, kao obavezujuće za njene države članice, stvorila je jedan deo standarda koji se pre svega odnose na elektronske medije, odnosno audio-vizuelne sadržaje i audio-vizuelno tržište jer je tržište audio-vizuelnih sadržaja jedno od najvažnijih tržišta EU. Pošto smo mi na tom putu da budemo punopravna zemlja članica EU, krenuli smo ka tome da ispunjavamo standarde koji proizilaze iz direktive, objasnio je Milenković. 

 

Kada smo krenuli u prvu reformu medijskog sistema u Srbiji, u periodu 2000-2003, sve preporuke u vezi sa medijima smo uzimali u obzir i pokušavali da izgradimo i Zakon o radiodifuziji i Zakon o javnom informisanju na osnovnim principima sadržanim u preporukama, objasnio je Milenković. Evropski standardi su ugrađeni u naš pravni sistem zakonima iz 2002. i 2003. godine. Razrada tih principa bila je poprilično dobra, ali je problem nastao u sprovođenju zakona, rekao je on. Na primer, još 2003. godine smo prema zakonu o Javnom informisanju imali privatizaciju medija, ali se ona do sada nije desila. „Nije dovoljno da postoje samo dobri standardi, već i država koja je spremna da te standarde do kraja, pravilno i u duhu zakona sprovede", zaključio je Milenković. 

 

 

Advokat Slobodan Kremenjak objasnio je da se sa standardima Saveta Evrope i Evropske unije usklađujemo zato što to predviđaju naš Ustav i međunarodni ugovori koje smo potpisali a koje je ratifikovala naša Skupština. Nadalje je objasnio da u našem Ustavu postoji direktno pozivanje na međunarodne standarde ljudskih prava - kaže se da će se odredbe o ljudskim pravima u Srbiji, u koje spada i pravo na slobodu izražavanja, primenjivati u skladu sa međunarodnom praksom i tumačiti i primenjivati na način na koji ih tumače i primenjuju međunarodni organi zaduženi za nadzor nad njihovim sprovođenjem. Konkretno, u odnosu na član 10 evopske Konvencije o ljudskim pravima, to je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu i to je praksa tog suda u primeni člana 10 evropske Konvencije koja predstavlja deo standarda sa kojima smo po Ustavu dužni da se usklađujemo. Međutim, ta praksa se retko primenjuje pred našim sudovima. Što se Saveta Evrope tiče, Srbija je članica, pa nam je preporučeno da poštujemo standarde definisane dokumentima Saveta Evrope, rekao je Kremenjak. Kada je reč o standardima, nedavno usvojeni medijski zakoni predstavljaju korak napred u harmonizaciji sa evropskom regulativom, ali ostaje da se vidi kako će se oni sprovoditi u praksi, jer nije dovoljno da zakoni budu dobri, već je bitno i da se pravilno sprovode. Nama inače veći problem predstavlja praksa nego propisi, rekao je Kremenjak i naveo sledeće - na primer, sloboda izražavanja može samo izuzetno biti ograničena, pod sledećim uslovima: ako je to propisano zakonom, ako je to u cilju zaštite nekog legitimnog interesa i ako je to stvarno neophodno u demokratskom društvu (pitanje proporcionalnosti/srazmere). Sva tri uslova moraju biti ispunjena, a najveći problemi koje imamo u praksi jesu problemi da se kod ograničenja slobode izražavanja prepozna šta je to što je u demokratskom društvu neophodno, odnosno da se obezbedi srazmernost eventualnih ograničenja. Neprimenjivanje zakona (ali i loša primena) bio je jedan od najvećih problema kada je reč o starim medijskim zakonima - npr. nije završena privatizacija medija, mediji nisu imali ravnopravne uslove na tržištu, nije bilo kontrole državne pomoći, iako je to bilo propisano ili zagarantovano zakonima. To je u u značajnoj meri sprečilo razvoj sektora jer nije stvoreno funkcionalno, konkurentno tržište koje bi omogućilo finansijsku stabilnost i nezavisnost medija i otuda mnogi problemi. Novi zakoni propisuju jasna pravila koja se tiču prava konkurencije i kontrole državne pomoći, u skladu s evropskim standardima, i ako se budu dosledno primenjivala, to može dovesti do poboljšanja situacije u medijskom sektoru. Dakle, da bismo ostvarili evropske standarde u oblasti slobode izražavanja, važno je ne samo da imamo dobre zakone već i da ih sprovodimo i to adekvatno, zaključio je Kremenjak.

 

 

U diskusiji koja je usledila eksperti su odgovarali na pitanja studenata koja su se odnosila na izveštavanje o maloletnicima, proces izlaska države iz vlasništva u medijima, kao i cenzuru i autocenzuru u medijima.