15. 05. 2015

PETI ANEMOV SEMINAR O IMPLEMENTACIJI NOVIH MEDIJSKIH ZAKONA

slika

slika

Nakon pozdravne reči predstavnica ANEM-a i OEBS-a, seminar je otvorio advokat Miloš Stojković, član pravnog tima ANEM-a, koji je bio i moderator ovog događaja. Pored njega, panelisti su bili: Saša Mirković, državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja, Zoran Pavić, direktor Sektora za komunikacije u Agenciji za privatizaciju, Rajka Galin Ćertić, pomoćnica direktora za pravna pitanja Regulatornog tela za elektronske medije i Rade Veljanovski, medijski ekspert i profesor na Fakultetu političkih nauka.

Na početku seminara Miloš Stojković je izložio najvažnija rešenja Zakona o javnom informisanju i medijima i Zakona o elektronskim medijima.

Zakon o javnom informisanju i medijima je krovni zakon koji objedinjuje opšta pravila za sve medije bez obzira na platformu koja se koristi za distribuciju informacija, odnosno za pružanje medijske usluge. Ovaj zakon uvodi novine koje se odnose na definiciju medija, odgovara na pitanje ko može biti izdavač medija, a po prvi put ustanovljava i pravila koja se odnose na javni interes u oblasti javnog informisanja, te regulisanja načina učešća države u finansiranju medija preko projektnog sufinansiranja. Takođe, Zakon predviđa obaveznu privatizaciju svih preostalih medija u javnoj svojini do 1. jula 2015. godine. U odnosu na druge forme komuniciranja, medij odlikuje urednička kontrola. Bitne karakteristike medija kao sredstva obaveštavanja, po zakonskoj definiciji, jesu to da sadržaje prenosi rečima, slikom ili zvukom, da su sadržaji koji se njime prenose urednički oblikovani i da su ti sadržaji namenjeni javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika. Takođe, Zakon navodi, primera radi, da su mediji svi tradicionalni štampani i elektronski mediji, novinske agencije i web prezentacije tradicionalnih medija, budući da ispunjavaju sva tri pomenuta elementa. S druge strane, kanali komunikacije putem interneta nisu mediji jer im nedostaje urednički oblikovan sadržaj. Tako je zakonskom definicijom odvojen urednički od korisnički oblikovanog sadržaja. Medij ni u ovom zakonu nije zaseban pravni subjekt, tako da mora da ima izdavača (u terminologiji bivšeg zakona: osnivač). Bitna razlika u odnosu na stari zakon je to da izdavač može biti i fizičko lice, pod uslovom da se registruje u formi preduzetnika Za razliku od ranijeg zakona, kada osnivaču nije bilo dozvoljeno da raspolaže pravima na mediju, novi zakon izričito kaže da izdavač može preneti svoje pravo na izdavanje medija drugom licu.

Najviše novina Zakon donosi uvodeći pravila o sufinansiranju projekata od javnog interesa. Javni interes u oblasti javnog informisanja je zakonski definisan, a ostvaruje se na nekoliko načina: institucionalizovano (preko javnih medijskih servisa na nacionalnom i na nivou autonomne pokrajine), preko medija za informisanje na jezicima nacionalnih manjina (tako što se nacionalnim savetima nacionalnih manjina daje mogućnost da osnivaju pravna lica koja mogu biti izdavači medija, uz očuvanje nezavisnosti uređivačke politike), preko osnivanja pravnog lica za informisanje stanovništva na teritoriji Kosova, a najbitniji (i jedini) finansijski oblik učešća države u medijima je sufinansiranje projekata od javnog interesa. Pored definisanja pravila o državnoj pomoći medijima, promene su vidljive i u odnosu na Registar medija, koji, za razliku od prethodnog Registra javnih glasila, sadrži informacije o vlasništvu u medijima, iznosu državne pomoći i druge informacije koje su od značaja za korisnike, koji na taj način mogu da odluče koliko su relevantne informacije koje dobijaju putem tih medija. Upis u Registar nije obavezan, ali ako se ne izvrši upis, izdavaču će biti uskraćeno pravo da konkuriše na javnim konkursima za sufinansiranje projekata od javnog interesa, a dodatno ograničenje je da na takvom mediju neće moći da se oglašavaju organi javne vlasti i javna preduzeća. Precizirana su i pravila koja se odnose na medijsku koncentraciju, i značajno su liberalizovana. Horizontalna integracija je dozvoljena, a kriterijum za objedinjavanje više izdavača medija elektronskih medija je gledanost/slušanost u odgovarajućoj zoni pokrivanja koja zajednički ne prelazi 35 posto u kalendarskoj godini koja prethodi objedinjavanju, dok je za štampane medije kriterijum realizovani tiraž. Vertikalna integracija nije zakonski zabranjena, iako je u prvoj verziji Nacrta zakona o elektronskim medijima postojala takva restrikcija za elektronske medije. Ipak, postoji određeno ograničenje koje se odnosi na to da distributer medija, ako i sam obavlja delatnost medija, to mora da čini preko povezanog lica. Unakrsna intergracija, odnosno objedinjavanje više izdavača elektronskih i štampanih medija, takođe je dozvoljena pod određenim uslovima. Što se tiče slobode izražavanja, mora se istaći da tu nije došlo do velikih promena, budući da je Srbija članica Saveta Evrope od 2003. godine, te potpisnica Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda čiji je član 10 relevantan za ovu oblast. Najbitniji principi te konvencije su preneti u Ustav Republike Srbije, a novi zakon ne odstupa od tog okvira, već pokušava da  neka dosadašnja pravila precizira kako bi se prevazišli problemi koji su uočeni u praksi. To se odnosi naročito na sudske postupke vezane za naknadu štete zbog objavljivanja informacije koja šteti nečijem pravu i ugledu. Suština naknade štete treba da bude odgovarajuća satisfakcija zbog povrede časti i ugleda, što ne bi smelo da automatski podrazumeva jedino materijalnu satisfakciju. Zakon je u tom smislu napravio odgovarajuća preciziranja. Zakon je precizirao da su sudovi na čijoj teritoriji se nalazi sedište izdavača, dakle na teritoriji cele Srbije, nadležni za medijske sporove, dok zakon koji uređuje nadležnost sudova predviđa isključivu nadležnost Višeg suda u Beogradu. Ostaje na praksi da razluči koja od dva rešenja će biti primenjena prilikom određivanja nadležnosti.

Zakon o elektronskim medijima je potpuno nov zakon koji se usaglašava sa pravilima koja važe na jedinstvenom evropskom tržištu, tačnije sa Direktivom o audio-vizuelnim medijskim uslugama. Ovaj zakon donosi velike novine u odnosu na raniji Zakon o radiodifuziji, budući da je bilo potrebno prilagoditi medijski sektor promenama tehnologije, a s druge strane, redefinisati obaveze pružalaca medijskih usluga i urediti položaj nezavisnog regulatora. Između ostalog, Zakon propisuje brojne odredbe o nezavisnom regulatornom telu (Regulatorno telo za elektronske medije - REM).  Tako, načelno predviđa nezavisnost regulatornog tela, ali s druge strane, i umanjuje tu nezavisnost, pre svega tako što propisuje da je za ključne akte regulatornog tela neophodna kontrola zakonitosti i ustavnosti od strane nadležnog ministarstva, te saglasnost zakonodavnih i izvršnih organa. Pored toga, zaposleni u REM-u su u statusu državnih službenika, što dodatno problematizuje pitanje nezavisnosti. Ovaj zakon uvodi i nove mere koje regulatorno telo može izreći. Što se tiče pružalaca medijskih usluga, najviše novina ima u odnosu na oblast audio-vizuelne komercijalne komunikacije (TV oglašavanje, TV prodaja, Plasiranje proizvoda, itd.), gde su precizirana pravila o dozvoljenosti i načinu oglašavanja putem elektronskih medija.

Saša Mirković je govorio o aktivnostima Ministarstva kulture i informisanja u pogledu primene novih medijskih zakona. Što se tiče projektnog sufinansiranja, istakao je da je okončana procedura koja se odnosi na konkurse koje raspisuje Ministarstvo - objavljen je oglas, prikupljeni su projekti, izabrane komisije koje su, potom, zasedale, a predstoji donošenje odluka, potpisivanje ugovora, i na kraju, transfer sredstava. Pored toga, od aktivnosti koje su u vezi sa implementacijom medijskih zakona, Mirković je izdvojio izbor generalnog direktora RTS-a  i to u okviru zakonskog roka, čime je ispoštovana zakonska procedura koju je predvideo Zakon o javnim medijskim servisima. Mirković je istakao i to da je upis medija u Registar medija započet u februaru i da će biti okončan sredinom avgusta. Upis u registar medija nije obavezan, ali je poželjan, jer oni koji ne izvrše upis neće imati mogućnost da apliciraju na konkurse, niti će imati mogućnost za dobijanje legalnih oblika državne pomoći. Poslednji podatak o broju registrovanih javnih glasila pre početka rada Registra medija je taj da u Srbiji postoji 1441 javno glasilo. Kada bude okončan rok za upis u Registar, biće poznati aktuelni podaci. Tek tada se može uraditi odgovarajuća analiza, pa će se videti u kom smeru ide medijski sektor. Mediji su trenutno više zainteresovani za privatizaciju preostalih medija, pa nije realno očekivati da će se proces upisa u Registar završiti pre nego što se obavi i poslednja privatizacija. Donošenje Zakona o elektronskim medijima je predstavljalo preduslov za digitalizaciju zemaljske televizije. Taj proces vodi nadležno ministarstvo (MTT), a očekuje se da se ispoštuje rok (17. jun 2015. godine). U ovoj godini se dešavaju jako bitni procesi za medijski sektor, poput digitalizacije i privatizacije, a novi medijski zakoni su doneti posle čak 11 godina. Zbog toga postoje brojni problemi koji su u tom periodu nagomilani, a rešavaju se i oni koji su dugo godina ostajali nerešeni, na primer privatizacija, koja je morala biti okončana do kraja 2007.

Zoran Pavić je ukazao da je proces privatizacije suočen sa brojnim ograničenjima. Uprkos naporima Agencije da stvori preduslove da postupak teče neometano, te da se privede kraju u zakonom propisanom roku, postoje brojni problemi u privatizaciji preostalih medija u javnoj svojini, pre svega zbog neažurnosti medija i lokalnih samouprava kao osnivača tih medija.  Mediji su morali da dostave privatizacionu dokumentaciju, između ostalog i procenu vrednosti kapitala, dok su lokalne samouprave bile dužne da donesu odluke o metodama privatizacije medija. Pored toga, i donete odluke često nisu bile formalno i suštinski ispravne, pa je Agencija bila prinuđena da ih vraća lokalnim samoupravama na ponovno usvajanje, izmenu i dopunu. U Agenciji se radi intenzivno na kompletiranju dokumentacije za objavljivanje javnih poziva za sve one medije za koje je to moguće uraditi u ovom momentu, a prema njegovim rečima za sada je to tridesetak medija, mada se situacija menja iz dana u dan.  Sredinom meseca će se raspisati prvi javni pozivi za što veći broj medija. Agencija će učiniti sve što je u njenoj moći i koristiti najkraće moguće rokove kako bi se proces okončao do 1. jula 2015. godine. Ako privatizacija ne bude uspešna, pristupiće se podeli besplatnih akcija medija zaposlenima u medijima, a ako ih oni ne prihvate, lokalne samouprave će morati da donesu odluku o promeni delatnosti ili će oni otići u stečaj, što dovodi do brisanja iz Registra medija. Pavić je apelovao na medije i lokalne samouprave da što pre izvrše svoje obaveze (dostavljanje dokumentacije), kako bi se proces privatizacije nesmetano odvijao, odnosno kako bi se nastavio putem raspisivanja javnih poziva. 

Rajka Galin Ćertić je govorila o implementaciji Zakona o elektronskim medijima i položaju regulatornog tela po novim medijiskim zakonima, te obavezama pružalaca medijskih usluga. Republička radiodifuzna agencija je promenila naziv, pa je sada Regulatorno telo za elektronske medije. Promena naziva nije samo terminološke prirode, već i sam naziv treba da odredi donekle promenjenu prirodu regulacije i oblasti elektronskih medija. Nažalost, uprkos proklamovanoj nezavisnosti, sam zakon pojedinim odredbama tu nezavisnost dovodi u pitanje. Regulatorno telo u ovom periodu mora doneti veliki broj podzakonskih akata kojima će se razraditi Zakon o elektronskim medijima. Neki od njih su već prošli javnu raspravu, ali se mora konstatovati da u tim javnim raspravama predstavnici elektronskih medija, nažalost, nisu uzeli učešće u meri u kojoj je to bilo potrebno, što je verovatno posledica aktuelnosti procesa digitalizacije i produženja dozvola. REM je izdao nekoliko rešenja o pravu na pristup multipleksu. Lokalne i regionalne televizije će dobiti znatno veću zonu pokrivanja, pa se postavlja pitanje da li će takve televizije moći da  prilagode svoj program tim zonama, ali i da li će biti u stanju da ispune svoje finansijske obaveze. REM je vezan utvrđenim zonama pokrivanja i načinom popunjavanja multipleksa koji je propisan Pravilnikom o prelasku sa analognog na digitalno emitovaje, što konkretno znači da se prvi multipleks popunjava javnim medijskim servisima i nacionalnim emiterima, drugi multipleks se popunjava regionalnim i lokalnim emiterima televizijskog programa. Pravo na pristup I multipleksu ostvarili su programi RTS-a, RTV-a, kao i nacionalni komercijalni emiteri, a pristup II multipleksu - regionalni i lokalni, s tim što se u logičkoj numeraciji (rasporedu kanala na daljinskom upravljaču) uzima u obzir kriterijum vremena izdavanja dozvola za regionalne TV. Treći multipleks bi po trenutnoj regulativi bio popunjavan na isti način kao prva dva, a na osnovu prethodno raspisanog javnog konkursa. Trenutno ima slobodnih mesta i u drugom, pa se o III još ne razmišlja.  Treba istaći znatno veće troškove za emitere nakon procesa digitalizacije. Kako bi se emiteri prilagodili promenama, ETV je u cenovniku ustanovio grejs period u kome će naknade za distribuciju signala biti manje, a ni REM svoje naknade neće menjati (odnosno povećavati) u istom periodu. Veliki izdaci za emitere su i naknade koje se plaćaju kolektivnim organizacijama za zaštitu autorskog i srodnih prava (SOKOJ, OFPS i PI). REM će, u tom pogledu, pokušati sve što je u njegovoj nadležnosti da ta naknada bude prihvatljiva. Takođe, u momentu isteka postojeće dozvole emiteri će morati da prilagode svoje programske elaborate području na kome će se videti, a to će biti i jedan od uslova za produženje dozvole. Treba precizirati da su procesi digitalizacije televizije i radija odvojeni jer je proces digitalizacije radija tek u začetku ne samo u Srbiji već i u Evropi, a ne dovodi do značajnih promena u kvalitetu ako se upoređuje sa promenama u televizijskom emitovanju. Pružaoci medijskih usluga televizije treba da imaju u vidu da dozvole za regionalno i lokalno pokrivanje ističu 2016. i 2017. godine. Budući da se zona pokrivanja povećava za postojeće emitere, oni moraju da proizvode program koji će pokrivati celu zonu, što značajno uvećava troškove. Ipak, novi zakon ne ograničava umrežavanje programa, pa emiteri treba da imaju u vidu i tu mogućnost koja bi mogla da obezbedi njihov opstanak u novim tehničkim i tržišnim uslovima.

Što se tiče programskih obaveza, one su brojne, i donet je veliki broj pravilnika, a pružaoci medijske usluge bi trebalo da obrate posebnu pažnju na one koji bliže uređuju obaveze koje se odnose na zaštitu maloletnika i dostojanstva ličnosti u pružanju medijskih usluga. Za nepoštovanje obaveza, pružaocima medijskih usluga se mogu izreći određene mere. Postoji nova mera koja se odnosi na privremenu zabranu emitovanja određenog programskog sadržaja u roku do 30 dana, koja je zamenila dosadašnje privremeno oduzimanje dozvole.

Rade Veljanovski istakao je da je rad na medijskim zakonima nastavak neophodnog  usklađivanja sa evropskim iskustvom i standardima. Evropska medijska politika kao ključni standard predviđa potrebu udaljavanja medija od centara moći koji mogu na bilo koji način uticati na medijske sadržaje (politika, bisznis itd.). Javni interes je opšti interes, odnosno interes svih građana. Javni interes mogu ostvarivati svi mediji, dakle i komercijalni i oni koji imaju status javnog servisa. Zabluda je da komercijalni mediji nisu podobni da ostvare javni interes, budući da njega određuje podobnost sadržaja. Projektno sufinansiranje je od velikog značaja za ostvarivanje najsavremenije medijske politike. Kao važno pitanje se i tada javlja kako delovati regulatorno, a ne nametati uticaj. To pitanje je ujedno jedan od suštinskih testova demokratije. Novi zakoni prvi put  taksativno navode šta bi to bio javni interes u oblasti javnog informisanja. Javni interes tako definisan se finansira i putem izdvajanja iz javnih fondova. Kao jedno od pitanja koje se izdvojilo u toku trajanja javne rasprave o nacrtima medijskih zakona je to koliki bi taj iznos bio, a kao najlogičniji odgovor se nameće da sredstva za projektno sufinansiranje moraju da iznose makar onoliko koliko je do sada (do usvajanja novih medijskih zakona) iznosilo direktno finansiranje medija u statusu javnih preduzeća.

Posle izlaganja uvodničara, otvorena ja rasprava, gde su učesnici bili u mogućnosti da postavljaju pitanja. Najviše pitanja je, očekivano, bilo iz oblasti privatizacije. Izdvajaju se određena pitanja u pogledu sudbine preduzeća u slučaju neuspeha privatizacije, opstanka informisanja na jezicima nacionalnih manjina, i druga pitanja, i to:

1. Ukoliko postupak privatizacije ne uspe, da li je moguće izvršiti prenamenu preduzeća tako da ono postane uslužno preduzeće koje će obavljati tehničke stvari oko izdavaštva, odnosno emitovanja programa, a da produkciju preuzmu druga pravna lica?

Odgovor uvodničara se može svesti na to da država (bilo koji javni entitet) ne može biti osnivač ni na jednom nivou vlasti. Ipak, budući da je odredba zakona koja ovo propisuje trenutno u postupku ocene ustavnosti pred Ustavnim sudom, pre konačnog izjašnjavanja o ovom pitanju treba sačekati odluku suda.

2. Postoji li način da se nastavi emitovanje medijskih sadržaja na Radio Subotici koja bi u pogledu tehničkih uslova ostala u vlasništvu grada, a da produkciju vrše ustanove koje formiraju nacionalni saveti?

Opština ne može biti vlasnik medija pa takva vrsta aranžmana nije moguća, ali je moguće napraviti aranžman sa novim vlasnikom Radio Subotice.

3. Da li uvodničari podržavaju inicijativu za Zakon o lokalnim javnim medijskim servisima?

Jedan od uvodničara je naveo da je takva ideja postojala i ranije, ali da je ta ideja odbačena jer je procenjeno, a i sada je potpuno jasno, da nema uslova za formiranje javnih servisa, čak ni na regionalnom nivou, između ostalog i zato što država ne može da podnese takve troškove, niti je realno da bi građani bili spremni da participiraju sa novom naknadom (koju bi plaćali građani te lokalne zajednice pored naknade nacionalnom javnom servisu), posebno u uslovima krize.

4. Šta će se dogoditi u slučaju da neko započne proces privatizacije ali ga ne okonča do 30. juna 2015. godine?

Odgovoreno je da Agencija za privatizaciju donosi rešenje o prekidu privatizacije, nakon čega se otpočinje sa postupkom dodele besplatnih akcija zaposlenima. Ako to ne uspe, onda se donosi odluka o prenameni, a u krajnjem slučaju dolazi do stečaja izdavača, dok se medij u oba slučaja briše iz registra medija.

5. Da li postoje neki povlašćeni uslovi pod kojima bi ustanove nacionalnih saveta dobile frekvencija?

Odgovoreno je da je frekvencija ograničen resurs i da se za nju može dobiti dozvola samo na osnovu javnog konkursa. Savet REM-a odlučuje da li će neko dobiti dozvolu. S druge strane,  član 72. Zakona o elektronskim medijima predviđa beneficije za ovakve vrste medija u pogledu plaćanja naknada, ali se dozvola dobija samo onda kada postoji slobodna frekvencija. REM će, kada se izvrši prodaja, vršiti nadzor nad programom i ako se ustanovi da se kupac ne pridržava programskog elaborata i nema zastupljen program na jezicima manjina, utvrdiće se da je došlo do kršenja Ugovora o prodaji državnog kapitala, a to će biti razlog za raskid ugovora.

Pored pitanja ukazano je na problem u procesu privatizacije. Predstavnici medija su naveli činjenicu da se čini da je početna cena postavljena previsoko (100 % procenjene vrednosti), a mnogi zaposleni, po novoj Uredbi, neće steći pravo na eventualni upis besplatnih akcija budući da su već ostvarili pravo upisa akcija drugih javnih preduzeća koja su već prodata.

Realizaciju seminara o implementaciji novih medijskih zakona podržala je Ambasada Kraljevine Holandije. 

Stavovi izneti na seminaru ne moraju predstavljati zvaničan stav Ambasade Kraljevine Holandije.