28. 11. 2003

Ružičasta slika sivog

zgrada_pinka.jpg

zgrada_pinka.jpg

Dok većina ovdašnjih televizijskih kuća pokušava da preživi i da se kako tako prilagodi najavljenim medijskim reformama, televizija koja je godinama važila za jedan od ključnih simbola Miloševićevog doba beleži rekordnu gledanost, rekordan broj reklama i, po svemu sudeći, rekordnu zaradu. Svetla budućnost se podrazumeva.

Da se u nekoj drugoj zemlji dogodilo da TV voditelj u direktnom programu obznani kako su gosti koji se nisu pojavili "u stvari obične pederčine", odmah bi reagovale nadležne institucije, agencije, nadzorna tela. Kako kod nas slične institucije još uvek ne postoje, rečenica koju je u emisiji "Jedan pa tri" u udarnom terminu nedeljom popodne 1. decembra 2002. izgovorila voditeljka TV Pinka Tanja Vojtehovska izazvala je za sada samo čaršijski skandal i nezvanični stav rukovodstva da je reč o ličnom potezu "koji ne bi trebalo dizati na viši nivo".

Ukoliko, međutim, imamo u vidu da je ova medijska kuća godinama važila za medij veran ovdašnjoj gej populaciji (kao što je donedavno bio veran folk zvezdama, prorocima i skandal majstorima), ponovo bi mogla da ožive pitanja o istinskom ideološkom, moralnom i estetskom portretu ružičaste televizije.

Poslednje dve godine, Pink je proveo menjajući imidž i usklađujući uglačanu formu sa do sada uglavnom zanemarenim sadržajem. Da li je i ovog puta u pitanju vešt manevar? Prestrojavanje prema potrebama konzumenata? Ili je ipak reč o nečem drugom?

ISTORIJA AMERIČKOG SNA: Svoj razvoj kompanija Pink počinje 1989. godine kada Željko Mitrović, član rok grupe Oktobar 1864, otvara tonski studio u Zemunu. Ubrzo iz Londona uvozi "pult" na kome je Madona tek završila snimanje albuma Like a Prayer.

U to vreme, bio je to najkvalitetniji studio na Balkanu, a mnoge poznate estradne ličnosti upravo u njemu snimaju svoja muzička dela. Četiri godine kasnije počinje da radi i radio Pink jedna od prvih privatnih stanica, brzo postiže zavidnu slušanost zahvaljujući povlađivanju muzičkom ukusu velikog broja populacije koja u teškim godinama traži malo razonode i "domaće" pesme (tada uglavnom bazirane na melosu petovekovnog porobljivača). "Raja traži veselo, ko će slušat tuđu muku", kako neko reče. "Radio Pink je u to vreme bio ultraprofitabilan, pravio je ogromnu mesečnu zaradu.

Za samo godinu dana sopstvenim sredstvima formirao je lokalnu televiziju. Naš radio je u to vreme imao istu onu prednost koju je imala i prva picerija u Beogradu, odnosno bilo koji biznis koji se prvi pojavi. A u to vreme, od privatnih radio-stanica postojali su Radio "Pingvin", Radio B92 i Radio Pink". Istina, B92 nije bio privatni, ali mu je uređivačka politika bila slična uređivačkoj politici privatnih medija. I to je bilo to", objašnjava za "Vreme" Željko Mitrović.

Ružičasta televizija počinje da emituje program 16. septembra 1994. godine u 20 časova na 57. kanalu. Programu, koji su mnogi kasnije optužili da zaglupljuje naciju, postepeno raste gledanost, što se vremenski poklopilo sa sve većom obnaženošću žena i sve većom kvaziduhovitošću muškaraca koji su se pojavljivali u njemu.

Teško je zaboraviti sve one koji su se, predstavljajući se kao estradni krem, u tim početnim godinama provlačili kroz šarene i lepršave emisije. Dok su u najneposrednijem okruženju trajali ratovi, a u Srbiji nemaština i beda, nezvanična funkcija televizije Pink bila je davanje nade. "A šta je bilo bolje? Šta je bila alternativa?", pita se danas Mitrović. "Nacija mora da ima pravo na izbor, da gleda nešto što je zabavno, a ne ratove i krv. Zašto da stalno gledamo leševe? Da bismo probudili mirotvorce? Ne, nećete tako probuditi mirotvorce, probudićete krvoločnost."

Televizija Pink je od svog početka pa sve do 21. aprila 1999. emitovala program iz Palate "Ušće" – tog dana, u 3 časa i 15 minuta, NATO avijacija pogodila je nekadašnje sedište Centralnog komiteta, poznato i po tome što su u njemu bile prostorije SPS-a, nekoliko kancelarija Jugoslovenske levice, zatim radio-televizija "Košava" (čija je vlasnica bila ćerka Slobodana Miloševića), radio S (više nego bliskog čelnicima socijalista) i još neke prorežimske firme. Upućeni izvori tvrde da je dobijanje prostora upravo u toj zgradi bilo ne samo finansijsko već umnogome i političko pitanje, ali čini se da Pink nije imao sličnih problema.

"U zgradu sam ušao preko prijateljice koja se bavi muzikom pošto nisam poznavao nikog od političara ni od ljudi koji su bili zaduženi za iznajmljivanje prostora. Moja prijateljica Gala radila je u to vreme kao sekretarica u firmi Komet za iznajmljivanje prostora, i preko nje sam napravio prvi kontakt i raspitao se o uslovima. Kao i svi ostali koji su boravili u zgradi, mi smo po vrlo surovim tržišnim cenama iznajmljivali taj prostor.

Zgradu smo odabrali isključivo zbog njene pozicije i visine, jer nam je bilo vrlo zgodno da tu postavimo predajnike." Kako bilo, posle bombardovanja tokom 1999. godine televizija se seli u poslovni centar Geneks, gde ostaje do prelaska u svoju novu Pinkovu zgradu 2001. U međuvremenu, požar koji je 22. decembra 1999. izbio u Pinkovom studiju u prostorijama Narodnog univerziteta "Braća Stamenković" izazvao je polemike u javnosti, ali su teze o eventualnim "mućkama" s Dunav osiguranjem ostale samo spekulacije.

Nepunih mesec dana posle političkih promena u Jugoslaviji, 27. oktobra 2000. korporacija Mitsui kupuje deo Pinka. Po mnogima, to je bio način da se Željko Mitrović stranim kapitalom zaštiti od eventualnih istraga (koje su kasnije i usledile, ali spektakularnih otkrića nije bilo): "Investitori su prosto navalili u to vreme. Potpuno pomahnitalo ulazili su u zemlju i obletali oko naše televizije. To je, međutim, bio proces koji je započet i protiv kojeg se pobunio Veran Matić. Ali, moram da kažem da sam mu malo i zahvalan zbog toga. Da je taj proces danas završen, ja bih se malo kajao zbog prodatog dela kapitala. To smo, dakle, zaustavili i vratili deo akcija koji je bio predmet kupoprodaje. Kompanija je stoprocentno u mom vlasništvu".

Važan segment u razvoju TV Pinka predstavljaju preduzeća nastala u okviru kompanije Pink. Prvo takvo preduzeće bilo je Media System Pink, marketinška agencija zadužena za pravljenje reklamnih spotova, kompjuterske animacije i izradu veb prezentacija, osnovano 1994. godine. Ipak, ova agencija nije bila nadležna samo za matičnu kuću – već neko vreme, ona sarađuje s inostranim tržištem, prvenstveno sa zemljama u neposrednom okruženju. Na prvoj "Noći reklamoždera" 1996 Media System Pink osvaja prvo mesto u selekciji domaćih reklama.

Daleko poznatije preduzeće, produkcijska kuća City Records postoji od 1997. godine i objavljuje uglavnom pop, ali i poneko rok izdanje. Agresivne reklamne kampanje, kao i ogromna teritorija na kojoj se emituje Pink (pa samim tim i reklame za izdanja ove produkcije), učinili su da City records nezvanično postane najuspešnija izdavačka kuća u SRJ. Iste godine kad pokreće produkciju, Željko Mitrović od Đovanija di Stefana kupuje Radio "Pingvin", u to vreme najpopularniju beogradsku radio-stanicu.

Prema podacima Privrednog suda, Di Stefano je 6. oktobra 1997. kupio Pingvin od Željka Ražnatovića Arkana da bi prelazak radija u Mitrovićevo vlasništvo bio ozvaničen samo dan kasnije 7. oktobra. "To je tačno. Samo, kupovina je dogovorena ranije. Da bih uopšte izvršio kupovinu, zahtevao sam da papiri budu apsolutno čisti. Verovatno su oni tek tada sredili svoje imovinsko-pravne odnose", objašnjava Mitrović.

Kako bilo, televizija Pink danas ima izuzetnu gledanost, oko četiri stotine zaposlenih prosečne starosti 25 godina, 24-asovni program, najrazličitije emisije, četiri programa, a do kraja 2003. planira se da ih bude šest. Uveden je informativni program, generalno su "izbačeni" narodnjaci, pretenduje se na famoznu nacionalnu frekfenciju. Na televiziji Pink danas radi mnogo poznatih imena poteklih iz drugih medijskih kuća: Robert Nemeček, Tanja Jordović, Ivana Bojić, Milovan Ilić (nekada, sada je u Grand produkciji), Čedomir Stanković, Olivera Kovačević i mnogi drugi.

Javnost (i konkurenti) tvrde da je to posledica visokih honorara, ali zaposleni to demantuju. "Imamo O. K. plate. Ništa spektakularno, negde drugde imaju više, negde opet manje. Nije to u pitanju. Ovde je prijateljska atmosfera, uslovi za rad su odlični. Nema svađa, intriga, afera. Ponekad je izuzetno naporno, nema "ne mogu, neću, sutra ću". Ovo je privatna kuća. Koliko poštuješ druge, toliko te poštuju. Niko ti ne zaviruje na radno mesto da vidi gde si. Ti imas posao koji moraš da završiš i to je to", kaže za "Vreme", Andrej Lasutin, glavni organizator koji je na televiziji od njenog nastanka.

POLITIKA I NJENA CENA: U raspravama o fenomenu Pink retko se događalo da se sama televizija posmatra nezavisno od njenog vlasnika – koliko god to bilo razumljivo, u slučaju ružičaste televizije stvar je naročito kompleksna pošto je Željko Mitrović uspeo da izgradi imperiju upravo u vreme kada je većina njegovih vršnjaka proživljavala svoje najteže godine. Različitim teorijama doprineo je i sam Mitrović učlanjenjem u Jugoslovensku levicu 1996 – u toj partiji bio je do 27. septembra 2000, a za to vreme dvaput je bio poslanički kandidat (poslednji put na saveznim izborima 2000) i jednom savezni poslanik.

Zapamćeno je da mu je u emisiji "Ljubav i moda" Ruška Jakić čestitala verifikaciju mandata. Upravo zbog toga, njegov uspeh mnogi i danas tumače kao prirodnu posledicu veza s bivšim režimom, kao i blagonaklonosti nekadašnje prve dame Mire Marković. "Stvarno mislim da bi Pink bio veći da moga političkog angažovanja nije ni bilo! Mislim da bismo imali velikih problema da smo se bavili programom koji bi imao informativno-politički sadržaj, ali nismo. Čini mi se da je upravo tadašnja pozicija televizije Pink bila razlog zašto sam 1996. bio predložen za kandidata za savezni parlament.

Bio sam neko ko bi dobro došao u sabiranju i dovlačenju glasova", kaže Mitrović u razgovoru za "Vreme". Na pitanje zašto jednostavno nije odbio takav angažman, vlasnik TV Pinka odgovara pragmatično: "Kandidatura nije mogla da se ne prihvati. To su bila radikalna vremena. Izdaja je bila čest termin, a ja sam hteo da izbegnem takvu nalepnicu".

Kako bilo, pažljivijem posmatraču nije moglo promaći da je pred izbore 2000. Mitrović već počeo da ubrzano napušta brod koji tone. Kao kandidat za saveznog poslanika priredio je promociju, a na osnovu snimka tog događaja (inače emitovanog nebrojeno puta na Pinku) nije se moglo zaključiti koja partija zapravo stoji iza njega – ni u jednom trenutku priloga nije bilo stranačkog obeležja. Kako sam kaže, to je urađeno "malo slučajno, malo namerno, više namerno nego slučajno", jer je, "svestan nepopularnosti te političke organizacije (JUL – op. aut.) pokušavao da se zaštiti bar u tom smislu".

U tom trenutku, međutim, TV Pink i njen vlasnik već su nosili epitet glavnog propagatora julovskih ideja: "JUL je imao specifičnu ideologiju koja se teško može nazvati levičarska. To je ideologija uspešnog, glamuroznog biznisa uz populistički egalitarni rečnik koja je uspešno propagirana kroz emisije Ruške Jakić i City, programe potpuno socijalno nerelevantne za taj period u srpskom društvu. I sve to uvijeno u populistički diskurs, zavodljivo za široku populaciju koja sada uživa gledajući tu novu elitu, koja i dalje ima taj primitivan rečnik koji se vezuje za najveći deo populacije", kaže u razgovoru za "Vreme" rektor Univerziteta umetnosti Milena Dragićević-Šešić.

Uprkos svemu tome, svega tri dana posle izbora, Mitrović napušta JUL, što je u događajima pred peti oktobar prošlo skoro nezapaženo. Međutim, kada se revolucionarna euforija malo stišala, pojavile su se nove teze o Mitrovićevim političkim leđima. Kao prvo, postavilo se pitanje o mogućnosti da ružičasta televizija, iako je godinama predstavljala jedan od simbola Miloševićevog doba, petog oktobra bude pošteđena bilo kakvih napada – teza koja se najčešće pominjala bila je da je zgradu zaštitio lično Vladimir Popović Beba, donedavni šef republičkog Biroa za informisanje.

Ocenjujući tu teoriju kao "potpunu budalaštinu", Mitrović ističe da i Popovića i Zorana Đinđića poznaje godinama, ali da nikakvih političkih dilova nije bilo. Međutim, uvođenjem informativnog programa i ponekad očiglednim propagiranjem jedne strane, Mitrović (a samim tim i njegova televizija) opet su dobili nalepnicu političkih agitatora.

"Kad god me pitaju da li smo više tamo ili više ovamo s informativnim programom, uvek objašnjavam da je kod privatnih medija ta stvar usklađena isključivo s interesima kompanije i interesima njenih vlasnika. Ako neko omogućava da zemlja ide ka ambijentu koji je profitabilniji i liberalniji u smislu tržišnog poslovanja, sigurno je da je to za kompaniju u najdirektnijem smislu zanimljivo. Stvar je vrlo jednostavna", objašnjava za "Vreme" Mitrović.

Dve godine posle političkih promena, vlasnik TV Pinka kaže da se, izuzev s Aleksandrom Vulinom, ne viđa s bivšim partijskim drugovima. Što se aktuelnih struktura tiče, takođe tvrdi da ih "u poslednje vreme nešto slabo viđa".

ESTETIKA (KIČA): Bilo kao nezvanični nosilac osnovne ideologije Jugoslovenske levice, bilo kao komercijalna televizija koja vodi računa isključivo o ukusu najšire publike, TV Pink je tokom osam godina svog postojanja postao sinonim za kič, zaslepljenost, pokušaj da se pred nimalo prijatnom realnošću jednostavno zatvore oči.

Po rečima Miše Đurkovića, istraživača s Instituta za evropske studije, Pinkov ogroman manipulativni i politički potencijal zasnivao se upravo na njegovoj navodnoj apolitičnosti, a u tom smislu bitan je način serviranja onoga što je servirano: "Pink je žensko načelo jedne politike zavođenja koje svoje zavodničke tehnike praktikuje na suptilan, postepen i utoliko više neodoljiv način". U prvoj fazi Pink je ponudio upravo ono što i sam naziv kaže: ružičasti svet pun razbibrige i virtuelne stvarnosti.

Za pohvalu ili ne, ali ova kuća je na samom startu stekla mnogobrojnu pažnju šire populacije (naravno, uz opasku da se pokrivenost na početku ograničavala samo na Vojvodinu i centralni deo Srbije). Druga faza razvoja tekla je postepeno kao što je, uostalom, i sam Mitrović jednom istakao: "Pomeraćemo se istom brzinom kojom se kreće kulturni nivo građana". Ako se zna da je ova TV stanica od 168 sati nedeljnog programa 60 odsto "trošila" na narodnjake ili turbo folk, postavlja se logično pitanje da li je kulturni nivo Srbije bio zaista toliko nizak

. "Ne može Pink za četiri godine da promeni nasleđe onih 500 godina pod Turcima", objasnio je tada vlasnik, ali se Pink ipak brzo prestrojio ponudivši krajem devedesetih redizajniranu programsku šemu. Ovog puta, ona se sastojala od manjeg procenta neofolk kulture i novina kao što su emisije i serije koje su bile interesantne i za gradsku, urbanu populaciju. Po mišljenju politikologa Branimira Stojkovića, ciljna grupa ove televizije jesu različiti socijalni i intelektualni slojevi, a ona se uspešno pozicionira u svakom od njih: "Meni nije bitno da li je neki film na RTS-u, B92 ili Pinku ako cenim da je film dobar.

Oni vode pametnu politiku i gađaju različiti auditorijum. S druge strane, onaj koji vodi Pink vrlo je svestan da intelektualci predstavljaju svega nekoliko procenata stanovništva. Takvom stanovništvu ne trebaju političke emisije, sučeljavanja i argumenti, već nešto ravno, plitko i zabavno". Konačno, treća faza razvoja nastupila je nakon političkih promena u Srbiji, definitivnim proterivanjem narodnjaka, izbacivanjem emisija tipa "Svet plus" i pokušajem da sadržaj počne da odgovara "pakovanju". Ovog puta, skinut je tzv. najniži sloj, a najprostija zabava prebačena je na satelitski program gde je dostupna onima koji prijem Pinka plaćaju.

Kome god i kako god se prilagođavalo, TV Pink je tokom osam godina postojanja postao izvorište najrazličitijih modnih i, konačno, životnih diktata. "Činjenica da je Milošević zapravo vladao preko Pink televizije, a ne preko RTS-a dokazuje da je toliko opstajao jer se rukovodio tehnologijom manipulacije u skladu sa svetskim trendovima. Kada je njegovo opredeljenje bila ratna politika, krenuli su pornići na državnoj televiziji, što je verovatno nezabeležen slučaj u istoriji nacionalnih televizijskih stanica, čime se oslobađala najprimitivnija energija.

Promovisan je mačo tip muškarca, gibaničar, brz na pištolju. Posle prelaska na ‘politiku mira’, bivšem režimu bilo je potrebno pacifikovanje podivljalih momaka koji se vraćaju iz rata, nezadovoljni, frustrirani. Preko Pinka nametan je tip feminiziranog muškarca, a žene su crtane po modelu sponzoruše i klasične prostitutke", smatra Miša Đurković.

Diktiran, po svemu sudeći, iz političkog vrha, a pothranjivan megapopularnošću Pinkovih zvezda i MTV-jevskoj režiji TV spotova, ovaj model proširio se vrlo brzo, stvarajući neku vrstu potkulture. Deo publike, odeven po ugledu na omiljene TV likove, zaboravljao je da nema dinara u džepu, dok je ostatak, zabavljen najnovijim tračevima, previđao ono što im se događa u sopstvenom životu. Ono što nisu mogle da učine godine medijske indoktrinacije RTS-a, učinio je Pink: u trenutku kada je trebalo misliti, dobar deo populacije živeo je u virtuelnom svetu u kojem je sve bilo u najboljem redu.

Bilo da je ugađao najnižim strastima, nudio bensedin bez recepta ili naprosto poštovao neizrečene naredbe s vrha, Pink je postao verovatno najjača medijska kuća na Balkanu, a Željko Mitrović se sa svojih 35 godina uvrstio na-top listu najbogatijih. U ovom trenutku, ne krije planove za dalje razvijanje i prosperitet.

Odgovor na pitanje da li će doživeti Vaterlo, poput Nerona spaliti svoj Rim ("Ako najšira javnost smatra da je najveći problem u Srbiji zgrada i program TV Pinka, ja ću lično zgradu srušiti, a program ugasiti", izjavio je u martu ove godine) ili opstati u etarskoj gunguli, čini se da nije toliko neizvestan kako se na prvi pogled čini. Jer, kao što se zna, sjaj, glamur i krzno oduvek su dobro prolazili u Srbiji. Kakva god ona bila.

Uroš Žugić, Irena Vender, Vera Vuković, Jana Zarić,
polaznici kursa istraživačkog novinarstva
Koordinator istraživanja: Tamara Skrozza