09. 01. 2011

OD DRŽAVE SE ČEKA ONO ŠTO DUGUJE

Deset uslova za - 10. Rad regulatornih tela.

Beograd, 09.01.2011. (Politika) - Regulatorna i kontrolna tela u Srbiji još se bore s dečijim bolestima početaka demokratije - bore se da od države dobiju ono što im duguje: normalne uslove za rad i stvarnu nezavisnost od političkih i partijskih uticaja, bore se da vlastima dokažu da je važno da ta tela i rade, a ne da postoje samo na papiru, bore se za pravo da donose odluke koje se vlasti ne dopadaju, bore se i da građanima objasne da nisu samo još jedna institucija koju plaćaju a da niko zapravo ne zna šta joj je posao. I da je sve to važno za nas same, a ne samo zato što je reč o jednom od zahteva za pridruživanje Srbiji Evropskoj uniji. U svemu ovome, naravno, niti su svi bili podjednako uspešni, niti su svi imali ambicija da to budu.

U poslednjem izveštaju Evropske komisije o ovoj temi navodi se uglavnom ono što svi ovde znaju - ombudsman i poverenik mnogo rade s nedovoljnim brojem saradnika, Savet za borbu protiv korupcije Vlada ne sluša, od prave finansijske revizije smo još mnogo daleko, službenici koji bi hteli da prijave korupciju nisu ni zakonski, a kamoli praktično zaštićeni, postoje čitave društvene grupe koje se u diskriminisane (Romi, invalidi, gej populacija...), stvarne ravnopravnosti polova nema, bar ne prilikom zapošljavanja, da jedan broj zakona iz ove oblasti treba doraditi...

Ono što je opšte mesto kad je reč o odnosu države prema ovim telima jeste da svi rade u privremenom i uglavnom skučenom prostoru, da je broj zaposlenih premali za posao koji treba da obave, da je novac koji se za njihov rad izdvaja iz budžeta, uprkos svim obećanjima vlade, nedovoljan.

Konstanta u ponašanju države takođe je, još od formiranja Saveta za borbu protiv korupcije i Saveta Radio-difuzne agencije u vreme prve postpetooktobarske vlade, i veliko kašnjenje s formiranjem ovih institucija nakon donošenja zakona i njeno, čini se, stalno opiranje da im obezbedi zakonske uslove za stvarnu kontrolu i sankcionisanje onih koji ne poštuju pravila. Zaštitnik građana i Savet državne revizorske institucije izabrani su, tako, čak 15 meseci po isteku zakonskog roka, a Odbor za rešavanje o sukobu interesa sa sedam meseci zakašnjenja. Na prvi izveštaj državnog revizora čekalo se više od tri godine jer nisu imali gde da rade. Kad su se konačno usudili da kažu da nešto u finansijskom „poslovanju" ministarstava nije baš u redu, političari su, iznenađeni i uvređeni, počeli da ih „prozivaju" da možda i ne razumeju o čemu pričaju. S podjednakim zaprepašćenjem i gorčinom dočekali su gotovo svaki izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, stav Agencije za borbu protiv korupcije o duplim funkcijama, baš kao i obraćanje ombudsmana i poverenika Ustavnom sudu povodom Zakona o informisanju i elektronskim komunikacijama.
Što se tiče zakona, i bez Evropske komisije bi valjda bilo jasno da se bez mogućnosti regulatornih tela da izriču kazne za kršenje zakona, njihov rad svodi na obaveštavanje javnosti o „lošem" ponašanju odgovornih i nadu da će ih za to na izborima kazniti birači. Zato su kao pomak ocenjene zakonske izmene koje su povereniku za informacije od javnog značaja omogućile da novčano kažnjava one funkcionere koji se ogluše o njegov zahtev da dostave traženu informaciju. Agencija za borbu protiv korupcije, za razliku od prethodnog Saveta za sprečavanje sukoba interesa, sada ima pravo da proverava imovinske karte funkcionera, ali još čeka na donošenje zakona koji bi joj omogućio i stvarnu kontrolu stranačkih finansija.

U međuvremenu, zaštitnik građana i poverenik zatrpani su pritužbama građana, koji im se neretko obraćaju i za stvari koje nisu u njihovoj nadležnosti jer nemaju kome drugom. U zemlji u kojoj je loša uprava pravilo a ne izuzetak, ovim institucijama preti opasnost da i same postanu neefikasne zbog tolikog broja žalbi. Među kojima je, što je valjda još jedna naša specifičnost, i nemali broj onih koje dolaze od državnih organa koji se žale da im recimo neki drugi organ ne dostavlja informacije. Vrhunac apsurda u ovom delu svakako je to što je i Skupština Srbije podatke o platama u javnim preduzećima morala da traži preko poverenika za informacije.

Ipak, ako ima pozitivnog pomaka u ovoj oblasti, a Evropska komisija kaže da ipak ima, onda ga, pre svega, treba videti upravo u poverenja građana i kredibilitetu koji su ove institucije, pre svega zaštitnik građana i poverenik, uspeli da izgrade svojim istupima u javnosti. I jedan i drugi kažu da na njih nije bilo direktnih političkih pritisaka, ali je svakako bilo poteza vlasti koji se mogu protumačiti kao pokušaj disciplinovanja onih koje, u krajnjoj liniji, ipak bira parlament. U tom svetlu mogle bi se posmatrati i poslednje izmene skupštinskog poslovnika po kojima parlament može da raspravlja o izveštajima regulatornih tela (državnog revizora, Agencije za borbu protiv korupcije, poverenika za dostupnost informacija od javnog značaja, zaštitnika građana...), ali i da ukoliko te izveštaje ne usvoji, zatraži smenu funkcionera koji su ih pisali.

Sudeći, međutim, po najnovijim izjavama predsednice Skupštine, regulatorna tela odneće i ovoga puta «pobedu» nad predstavnicima vlasti. Sporne odredbe biće, kako je najavila, promenjene. Na žalost, i ovoga puta ne zato što su na to ukazali stručnjaci iz zemlje, ne ni zato što je vlast shvatila da tako ne treba da se radi - nego ponovo zato što to od nas traži Evropa.