02. 04. 2015

GLAS JE MOJA NAJVAŽNIJA ALATKA

2.4.2015. (Novi magazin; autor: Jelka Jovanović) - INTERVJU - DUNJA MIJATOVIĆ.

Organizacija za bezbednost i saradnju ima jasan mandat kada je sloboda medija i izražavanja u pitanju i ništa me neće sprečiti da govorim i, posebno, da se zalažem za bezbednost novinara, kaže predstavnica OEBS Dunja Mijatović u razgovoru sa Jelkom Jovanović.

Glas je moje najvažnija alatka i uvijek ću ga koristiti kada primjetim kršenje slobode medija i izražavanja i ugrožavanje bezbednosti novinara, kaže predstavnica Organizacije za bezbednost i saradnju (OEBS/ OSCE) Dunja Mijatović za Novi magazin u razgovoru vođenom na marginama međunarodne konferencije "Zaštita bezbednosti i integriteta novinara u regionu OEBS-a" prošle sedmice u Beogradu, održane u organizaciji Ministarstva spoljnih poslova Srbije i OEBS-a.

Novinari nisu bezbedni, a položaj medija i sloboda javnog izražavanja ugroženi su u mnogim od 57 članica OEBS-a, mogao bi biti neformalni zaključak skupa. Osim ratnih područja, među kojima je Ukrajina akutna toliko da je gospođa Mijatović danima pre Beograda boravila upravo u Ukrajini, ali i terorizma koji je pokazao strašno lice u napadu na Šarli ebdo, u žiži interesovanja učesnika bili su i specifični oblici nasrtanja na novinare i medije, poput pretnji novinarkama putem Interneta.

Srbije što se tiče, u najužem političkomedijskom fokusu bio je susret Dunje Mijatović sa premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem. Nije ni čudo, pošto prošlogodišnja žustra razmena optužbi povodom poplava u Srbiji još nije pala u zaborav. Naprotiv. Kako je razgovor sa Dunjom Mijatović vođen neposredno posle tog susreta, i započet je upitom kako je susret prošao?

"Saradnja OEBS-a sa Vladom Srbije i institucijama države Srbije nikada nije bila u pitanju. Neslaganje sa premijerom Vučićem o određenim stvarima ili manipulacija informacijama koje sam iznjela nikada saradnju nisu doveli u pitanje. To je veoma važno naglasiti, jer mnogi su to iz različitih razloga shvatili kao prekid komunikacije, što se nikada nije desilo", izričita je Dunja Mijatović u razgovoru za Novi magazin, uz značajnu opasku: "U momentu kada sam 2010. postala predstavnica OEBS-a za medije u čitavom regionu, ako poredim sa ostalim zemljama bivše Jugoslavije, Srbija je pokazala najviše volje za saradnju sa mnom, uz sve probleme s kojima se suočava kada je u pitanju sloboda medija i javnog izražavanja. Možda zato što sam neko iz regiona".

A susret? Zvanično saopštenje je povoljno, a vaši utisci?

Sastanak je bio vrlo konstruktivan i protekao je u prijateljskoj atmosferi, razgovaralo se o budućoj saradnji, ulozi Srbije kao predsedavajućeg OEBS-a, pogotovo o stvarima bitnim na globalnom nivou, u prvom redu sukobima u Ukrajini, ulozi Rusije, Evropske unije i regiona. Medijske slobode se ne mogu posmatrati odvojeno od toga. Dogovorena je saradnja sa Ministarstvom kulture i još mnogo važnih institucija.

Ukratko, rekla sam premijeru da će građani i Vlada Srbije mene uvijek imati kao nekoga ko je tu da pomogne, a ne da provocira. Nekoga ko će uraditi sve da medijska scena ozdravi koliko je u mojoj moći, ali ja to ne mogu raditi bez saradnje Vlade i bez saradnje civilnog društva. Ali, i da me ništa neće spriječiti, biću čak prva koja će se javiti ako primetim da postoji kršenje medijskih sloboda.

Sa premijerom sam razgovarala i o slučaju Brankice Stanković...

To ste najavili, sa naglaskom na šest godina policijske zaštite koja joj osigurava život, ali ne i pravo na slobodu kretanja i rada. Šta kaže premijer?

Rekao je da su to napadi apsolutno neprihvatljivi za bilo kog čoveka i obećao da će uraditi sve što može. Imali smo diskusiju, tražila sam da iskoristi svoj autoritet i moć koju ima kao premijer i uradi sve da se takav status okonča. To je slučaj koji sam iznjela kao prioritet kad je bezbednost novinara u pitanju, s tim što sam pozdravila neke druge stvari, kao potvrđivanje optužnice za ubistvo Slavka Ćuruvije.

Razgovarala sam i sa Brankicom, njen slučaj ću pratiti da vidim na koji će se način odvijati, pošto mislim da Srbija sebi ne smije dozvoliti luksuz u smislu da se takve stvari dešavaju i ponavljaju.

Sam naziv konferencije ukazuje na nebezbednost novinara. Ako izuzmemo ratna područja i terorizam, šta vidite kao nove oblike tog ugrožavanja?

Novi oblici su upravo oni koji se dešavaju preko online medija. To nije fizičko nasije, ali jeste nasilje psihološke vrste i definitivno utiče. Ja to zovem modrice koje se ne vide. Upravo zbog toga smo jednu od sesija na konferenciji posvetili takvom nasilju nad novinarkama. Odlučili smo se za tu temu na osnovu slučajeva koje smo procesuirali u Kancelariji. To, naravno, ni na koji način ne znači da muške kolege nisu napadnute, ali način napada je potpuno drugačije prirode.

Šta je osnovna razlika?

Svi novinari su napadani zbog neslaganja sa izborom i obradom teme, ali u napadima na žene koristi se najgora vrsta mizoginije, prijetnje seksualnim nasiljem, ponižavanje. To je socijalni fenomen kojim se počinju baviti mnoge organizacije, jer su generalno žene više napadane, ali mi se moramo fokusirati na novinarke, blogerke... Svakog dana se čuje za neki novi slučaj, poslednji nije novinarka, već glumica Ešli Džad koja je na Tviteru iznjela mišljenje o jednom klubu i napadnuta je tako brutalno da je morala da dobije zaštitu. Riječ je o navijačkim fanovima, kao i u slučaju Brankice Stanković.

Novinarstvo je zbog malih zarada postalo ženska profesija. Koliko ekonomska kriza i ekonomski pritisci utiču na stanje medijskih sloboda uopšte, ali i na kvalitet medija?

Naravno da štednja i generalno teška ekonomska situacija značajno utiču. Tome možemo dodati i digitalizaciju medijskog prostora, širenje Interneta i novinarstva koje je dobilo novu dimenziju, za neke negativnu, za neke pozitivnu, ali svakako jasno prisutnu. I moramo se suočiti s tim da prvi put imamo aktivno uključenu publiku, nije samo pismo uredniku, već i razmena komentara; imamo blogere, aktiviste na socijalnim mrežama, ljude koji se bave jednim oblikom tzv. građanskog novinarstva i koriste slobodu izražavanja da bi iskazali svoje mišljenje.

Pitanje je kako se s tim nositi, kako novinari, kako medijske kuće, kako građani da se postave, kome vjerovati, kome ne vjerovati? Postoji manipulacija i sve to utiče na staro, tradicionalno, posebno istraživačko novinarstvo. U svemu tome ja vidim probleme, ali mislim da se moramo uhvatiti s njima u koštac, a ne potiskivati ih, moramo te ljude učiti kao da koriste medije. Šta, recimo, uraditi u situaciji kakvi su bili pretposlednji izbori u Iranu kada je izabran Ahmadinedžad? Strani mediji nisu mogli da izveštavaju, domaći nisu imali nikakvu šansu i jedini koji su izveštavali bili su Iranci koji su na ulicama koristili mobilne telefone i slali slike preko društvenih mreža. Mediji su ih koristili s naznakom da su to fotografije građana i da ne mogu stajati iza njih, ali to je bio jedini način da se dođe do bilo kakve informacije. Ovo, naravno, ne znači da se informisanje svodi na to, ali ne može se ni gurnuti u stranu.

Ekonomska situacija dovodi i do samocenzure, ljudi idu za poslom, za samoodržanjem sebe i svojih porodica, bave se novinarstvom u koje ni sami ne vjeruju. Samim tim gubi se na kvalitetu. Malo je onih koji hoće da se upuste u istraživačko novinarstvo, pogotovo u totalitarnim državama gde postoji velika kontrola vlasti, policije, prisluškivanja... Nažalost, i u starim i u novim demokratijama pokušava se na sve načine suzbiti kritička misao i pisanje, pa imamo sve manje novinara koji se upuštaju u izazov dolaženja do informacija i obavještavanja javnosti o stvarima od interesa kakve su korupcija, kriminal, ratni zločini. Ako gledamo region, ne mogu reći da sloboda ne postoji, ljudi govore šta misle, ne zatvaraju ih zbog toga, ali pritisci raznih vrsta postoje, ekonomski i politički, ima prijetnji, nema dileme. Zato je, ako mogu tako reći, moja poruka liderima Balkana, a tu mislim na zemlje bivše Jugoslavije i Albaniju - ne mislite kako ćete ljude ućutkati, zatvoriti ili prebaciti na svoju stranu po svaku cijenu, što je takođe vid ugrožavanja medijske slobode.

Usvajanje zakona je odlična stvar, ali je daleko od rješenja svih problema, primena je ogroman izazov koja traži teške odluke. Pogledajmo Srbiju koju čeka okončanje privatizacije i digitalizacija, to neće proći bez turbulencija, ljudi će gubiti posao, to su stvari s kojima se mora nositi. Potrebno je maksimalno uključiti međunarodnu zajednicu, u smislu pomoći, fondova, ekspertize, ljudi koji će savetovati. Ali, sa druge strane moraju biti ljudi koji će to čuti.

Nemali broj profesionalaca upozorava da i u medijskoj zajednici nema dovoljno uvažavanja profesije i standarda. Prostije, da su za mnogo toga krivi sami novinari, urednici i vlasnici medija.

Veliki je problem i u medijskoj zajednici, nema kredibiliteta, jedinstva u zaštiti profesije, solidarnosti da se zaštiti dignitet profesije i kolega, bez obzira na to o kom se novinaru radi, interesnoj ili političkoj opciji. Novinarstvo jeste posebna profesija, meni je u životu uvijek bio san da budem novinarka, ali sam vrlo brzo shvatila da nisam za to; za novinarstvo je potreban talenat, ali i strast da se radi taj posao. Novinari su poseban esnaf, oni su ti koji mogu da dovedu do promjene u društvu, do pozitivnih stvari, ali brine me što sve manje toga vidim.

Imate li utisak da je i u profesiji zavladalo kvazinovinarstvo?

Novinari su oni koji otvaraju vrata, prozore, silaze u podrume u koje obični ljudi ne mogu; oni mogu učiniti mnogo lošeg, svjedoci smo šta se devedesetih događalo u regionu, ali isto tako mogu dovesti do ozdravljenja zajednice. Dakle, ne možemo govoriti smo o odgovornosti vlasti; kao nekome čija je misija da zastupa slobodu izražavanja i medija, nekome ko istinski vjeruje u to bez obzira na sve probleme, uvijek mi je na pameti ta misao. Vlast treba da obezbjedi pravni i svaki drugi okvir da bi novinari mogli da rade svoj posao, a novinari su oni koji rade.

Čini se da i među samim novinarima, a i političarima, nema dovoljno znanja o mandatu OEBS-a?

Vjerovatno da je tako. Mnogi smatraju da sam ja predstavnik nevladine organizacije jer u poslu koristim aktivizam da bih zaštitila novinare i profesiju, ali isto tako ne dozvoljavam da budem izmanipulisana, a i takvih pokušaja je bilo. Meni je bitno da idem u pravcu koji mi je dao mandat OEBS-a i svih 57 članica. Taj je mandat je vrlo specifičan i jedinstven u međunarodnim organizacijama i treba ga zadržati bez obzira na to ko je predstavnik ili predstavnica. Ponavljam, od svih alatki koje imam glas je najvažnija i koristim ga koliko je god to moguće da upozorim na kršenje medijskih sloboda koje se, nažalost, stalno dešavaju.

Ono što je važno reći je da predstavnik/ ca za slobodu medija nije glasnogovornik, ne bavi se PR-om ni u kom slučaju, jer mnogi i to miješaju sa mandatom. Ovo je u rangu međunarodnih organizacija najviša politička funkcija u smislu da je data instituciji koja se bavi medijima i to treba da iskoriste Balkan, centralna Azija, Kavkaz, svi koji se još bore sa pošastima prošlosti i stvarima koje definitivno negativno utiču na slobodu medija.

Vratimo se na samu konferenciju, kakvi su vam utisci?

Bilo je odličnih diskusija, samo mi je žao što nije bilo još više ljudi. Ogromna je stvar da smo konferenciju uspjeli organizovati ovdje u Beogradu, u Palati Srbije, to je jasan znak onome ko hoće da ga vidi; ja ga vidim kao pokazatelj povjerenja u ono što moj ofis radi. Bez obzira na to ko je predstavnik OEBS-a, nas ne vide kao uobičajene diplomate, svi su svjesni da je ponekad potrebno i vikati i veoma mi je drago da je i Vlada Srbije to shvatila.

Vlade ne vole da budu kritikovane, sa svojih 15 saradnika radim u 57 zemalja OEBS-a i imam, tako je ja zovem, dozvolu za kritikovanje; to mi je mandat, upozoravam na kršenje medijskih sloboda koje su u mnogim društvima u tranziciji senzibilne prirode, dosta bole.

Sebe nazivam brutalnom u komunikaciji sa vladama, posebno kada je reč o sigurnosti novinara; tu nema mjesta za previše diplomatije. Vlade se moraju upustiti u obračune sa onima koji napadaju, da ne govorim o onima koji ubijaju novinare.

Ukrajina, déjà vu

U Beograd ste došli iz Ukrajine. Podseća li vas na vašu Bosnu pre dve decenije, na region krajem devedesetih?

Tužno, žalosno, nevjerovatno da kao društvo, društva, ništa nismo naučili na greškama. Dvadeset prvi vijek, a rat kao u srednjem vijeku, ljudi ponovo stradaju!

Na Krim sam došla prošlog marta prije referenduma, sletela sam u Smiferopolj i osjetila kao da sam se vratila u Sarajevo. Papiri koji lete na sve strane na ulici, psi koji lutaju, ljudi sa izbezumljenim pogledima jer ne znaju šta će se desiti; nacije koje su stotinama godina živjele zajedno, isti jezik, isti ljudi u biti, trupe bez oznaka na ulicama, čak su i nas, kao, kidnapovali na nekoliko sati, barikade...

OEBS je aktivno uključen u sve segmente ukrajinske krize, posebno moj ofis, jer su mediji i novinari prvi na Krimu. Odmah su zatvarane medijske kuće, ukrajinski kanali promjenjeni u ruske, onda su Ukrajinci počeli ukidati ruske stanice. Novinari su prvi napadnuti, do sada je sedam novinara ubijeno, više od stotinu kidnapovano, na sreću sada nema nijednog zadržanog i nadam se da smo to prevazišli; mnogo smo radili na tome da se ljudi prestanu otimati i razmjenjivati kao roblje...

Uticaj Rusije je nemjerljiv sa pogledima o medijskoj slobodi koji se ne mogu nazvati progresivnim, Ukrajina ne vuče sve korake kako bi trebalo da čini u smislu poštivanja medijskih sloboda, tako da je to veoma komplikovan proces i vrijeme velikih izazova za sve. I u svemu tome potrebno je naći neku sredinu u smislu da se pomogne ljudima, ali to vrlo teško ide. Najnovija stvar koju sam u Ukrajini kritikovala je stvaranje Ministarstva informacija, ali ipak imamo dobru saradnju sa ljudima u Ukrajini. Imamo i stalne kontakte sa Rusijom, mada se njima ne sviđa ono što govorim, naročito ministru Lavrovu.

Ali, ako bi se svima sviđalo ono što govorim i ako bi svi kazali da sam odlična predstavnica za slobodu medija, znala bih da ne radim dobro svoj posao. Moj posao je takav da ne postoji dan ili sedmica da se neko ne naljuti.