03. 10. 2005

NOVINARSTVO U SRBIJI – DEGRADIRANO, PONIŽENO

Kompletno istraživanje možete preuzeti na: http://www.anem.org.yu/download/mcnovetika2005.pdf Loše plaćeni, prinuđeni da rade dodatne poslove, čak i za političare U Srbiji svih 30 anketiranih novinara gotovo istim rečima kao u prethodnom istraživanju 2003. uz mnogo negativnih emocija ocenjuju stanje novinarstva kao loše, katastrofalno, degradirano i poniženo, nikad gore... Opterećeni izrazito lošom materijalnom situacijom i nezadovoljavajućim statusom u društvu, naši sagovornici većinom naoko ravnodušno, a u osnovi sa indignacijom gledaju na sve uočene negativnosti koje prate novinarstvo u tranzicionoj Srbiji. "Glavni problemi danas su subjektivnost, politička pripadnost, prodavanje za male pare ili garsonijere... A novinari se prodaju za male pare i male ideje - nemoral i zaluđenost", kaže novinarka nedeljnog lista, 10 godina staža. Ni jedan od trideset novinara, među njima je bilo "poletaraca", ali i iskusnih novinara sa višedecenijskim stažom, nije potvrdno odgovorio na pitanje - može li se živeti od novinarstva!? Većina anketiranih neuvijeno navodi da je prisiljena da radi dopunski posao, a mnogi od sagovornika srednjeg doba kažu da im roditelji pomažu da prežive. Novinari ne doživljavaju sebe kao poštovanu kategoriju stanovništva - to je nesigurno, javno potcenjivano i loše plaćeno zanimanje. U poređenju sa istraživanjem pre dve godine indikativno je da sada novinari mnogo više govore o nesigurnosti, strahu da ne ostanu od posla, mnogi govore o atmosferi opšteg beznađa, nesigurnosti i nezaštićenosti koja vlada u mnogim medijskim kućama. Naši anketari su stekli utisak da su neki novinari zastrašeni da pričaju o profesiji, pogotovo o medijima u kojima rade. U nekim redakcijama čak su zapaženi i dežurni "tasteri" dok su naši anketari razgovarali sa novinarima. Ono što karakteriše medijsku sliku u Srbiji, svakako je nedostatak regulative što ostavlja prostor za nesrazmeran broj novina, radio i televizijskih stanica. Iz ovoga proizilazi ne samo loša materijalna situacija novinara, kojih na takvom tržištu ima previše, već i možda izraženije- negativna selekcija poslenika javne reči. I sami novinari nemaju dobro mišljenje o profesiji kojom se bave: "Nikada gora selekcija novinara nije bila. Nikada preko noći nije bilo zvezda. Svaki medij je svrstan na ovu ili onu stranu, nema selekcije škole, zanata. Bolje je bilo u Slobino vreme." (Urednik, 12 godina u novinarstvu, dnevni list) Rečeno je: nemojte talasati Mediji su po pravilu u slaboj i nesigurnoj poziciji i njihov status često zavisi od "dobre volje" političara, pa vlada atmosfera nezameranja sa onima koji mogu uticati na vlasnički odnos u pojedinim medijima. Najočitiji primer podleganja takvoj vrsti pritiska je svedočenje jednog od anketiranih novinara, koji ima trinaestogodišnje radijsko iskustvo: "Kada je bilo u toku rešavanje vlasničkih odnosa radija sa gradom, u tom periodu bez obzira što mi uvek kritikujemo gradsku vlast, bez obzira ko su, do juče su bili neki drugi danas su radikali, rečeno je: nemojte talasati. Rečeno je da ako neko ima neko saznanje o gradskoj vlasti da ne žuri, jer je to 'viši interes' da bi rešili taj vlasnički odnos." Iz odgovora se vidi senka dominacije ili delova političke nomenklature koji kontrolišu javne medije (lokalne ili nacionalne) ili vlasnika. Iz nekih odgovora u anketi proizilazi da stranke angažuju novinare koji "rade za njih". "Stranka za koju sam ja radila imala je jednog novinara zaduženog za televizijski deo. I uvek imaju angažovane novinare, ne samo kada su kampanje u pitanju. Na primer, znam okvirno spisak novinara koji su njihovi." (Novinar, 10 godina u novinarstvu, radio). Urednici nisu spremni da brane svoje kolege Navedeno je više primera koji govore da vlasnici medija i lično utiču da se njihov interes promoviše u medijima, da se ocrne njihovi protivnici ili instruišu novinare da stalnim postavljanjem pitanja utiču na ljude od vlasti da ostave na miru njihovu firmu. Izražena je sumnja da su neke kampanje protiv pojedinih ministara orkestrirane zbog interesa vlasnika medija. S druge strane, već su zabeleženi slučajevi preterane snishodljivosti nekih medija prema vlasti, neprivatizovanih medija zbog privatizacije, drugih zbog poreza, inspekcija, itd. Poseban segment medijske situacije u Srbiji čini odnos novinar - vlasnik. Iako novinari većinom i stavove vlasnika medija u kojima rade doživljavaju kao diktat i pritisak, primetno je da su prema njima blagonakloniji u odnosu na političare. To uglavnom pravdaju teškom finansijskom situacijom i željom da njihov medij preživi tržišnu utakmicu. Rukovodeći se takvim stavom, novinari potpuno zanemaruju ili uopšte nisu upoznati sa pravilom da izdavač nema pravo da vlastiti medij koristi za promociju svojih privatnih ekonomskih, političkih ili drugih interesa, niti da u njegovom sadržaju na bilo koji način obezbeđuje prednost za svoje interese ili stavove. Zvao je urednika, drao se, tražio da me otpuste i psovao mi majku U anketi su definisana dva vida političkog pritiska. Jedan su direktni pozivi, a u nekoliko slučajeva čak i otvorene pretnje upućene novinarima od strane političara čije nezadovoljstvo obuhvata širok spektar zamerki. Od naslova koji im ne odgovara do same teme kojom se neki medij bavi. Postoje i tzv. suptilniji pritisci kada se urednicima i vlasnicima medija stavi do znanja da određena državna ili javna funkcija može biti upotrebljena ili zloupotrebljena, zavisno od toga kako se dotični medij postavi prema nekoj priči. "Ministar finansija, Mlađan Dinkić, bar jednom nedeljno ima temu za koju ne želi da se objavi. Meni je jednu priču potpuno zaustavio. Imao sam slučaj da je jedan biznismen tražio da se jedna priča ne objavi. Dinkić je zvao glavnog urednika, drao se, tražio da me otpuste i psovao mi majku. Biznismen je bio besan, ali nije pretio." (Novinar, 3 godine u novinarstu, TV privatna) "Često to rade. Bivši ministar policije, Dušan Mihajlović intervenisao je zbog pitanja postavljenog drugom gostu, Borisu Tadiću, da li on treba da podnese ostavku nakon ubistva Zorana Đinđića. Miroljub Labus je tražio da budem profesionalno i moralno žigosan zato što sam ga pitao kakva je njegova uloga u reklamiranju privatnih banaka i trgovinskih lanaca. Goran Vesić se ljutio zbog objavljivanja početka afere 'Bodrum'", nabraja novinar jednih dnevnih novina dok njegova koleginica daje sledeći primer: "Nije mi niko sugerisao da ne pišem, ali se dogodi da neki tekst ne ide u novine iako sam ga napisala. Kasnije saznam da je neki političar zvao da stopira priču. (Novinar, 13 godina radi u novinarstvu, dnevne novine) Ukazivanje na postojanje pritisaka važno je za opis okolnosti, ali sa etičkog stanovišta važna su druga dva momenta - a) da li se novinari i urednici suprotstavljaju pritiscima, što većina novinarskih kodeksa traži od profesionalnih novinara i drugo; b) da li redakcije pružaju novinarima zaštitu. Izgleda da u toj tački vlada osećanje bespomoćnosti. Pre svih, dominiraju politički pritisci i zavisnost od finansijskih centara moći, bilo da je reč o vlasnicima medija ili o njihovim sponzorima. Anketa je pokazala uočljivo odsustvo suprotstavljanja pritiscima, na šta obavezuje novinarski kodeks, i pristajanje na diktirana pravila igre. Jedan od sagovornika je to slikovito opisao rečima: "Ne mora niko da ti kaže. To ti je ona priča od danas navijamo za Partizan, iako smo do juče navijali za Zvezdu. Neke stvari se prećutno kažu." Jedan sagovornik ukazuje na najbolnije mesto: "Ono što meni smeta je to što nemamo urednika koji će da stane iza novinara i da kaže - izvinite, novinar je profesionalno uradio posao, ovo je tačna informacija. To smo imali baš pre dva dana. Imali smo samo informacije, tačne, bez komentara. Onda je usledio poziv iz Kabineta, ali mi nemamo urednika koji će da odbrani novinara i da se založi za njegovu profesionalnost." Neodgovornost. Suviše izvođača radova koji samo nose diktafone U nekim od odgovora odslikava se odnos prema poslu koji se svodi na razmišljanje - od mene ionako ništa ne zavisi, urednici odlučuju, ili šta koga više briga o čemu se piše, kad nema od čega da se živi. Neki od sagovornika govore o tome kako su zbog takvih stvari napuštali redakcije, neki kažu da bi to učinili, a jedan ispitanik kaže da samo gunđa, jer pred očima ima primer kolege koji je zbog neslaganja sa uređivačkom politikom dao otkaz i sada je bez posla, a talentovan je. Neki od sagovornika tvrde da novinarstvo u Srbiji istorijski nazaduje, ne samo zbog neozbiljnosti novinara, već i urednika i vlasnika koji nisu svesni svoje uloge i snage. Po mišljenju nekih od naših sagovornika u novinarskoj profesiji vlada negativna selekcija - veliki broj medija utiče na "poplavu novinara". Izraženo je nezadovoljstvo zbog statusa koje novinari imaju u društvu. Uočljivija politička opredeljenost pojedinih medija - novinari tvrde da tačno znaju i jasno vide kakva je politička opredeljenost urednika ili vlasnika medija (doduše, više takvih dijagnoza odnosi se na konkurenciju, ali ima i onih koji to govore o svojim urednicima). "Stanje je u medijima je toliko loše da je gore nego u Miloševićevo doba. Nema gušenja medija kao pre, to je dobro, ali posle 5. oktobra mediji su otišli u drugu krajnost: imamo najliberalniju medijsku scenu što je loše jer, drugim rečima, ne postoji odgovornost za javnu reč. Odgovornost zavisi isključivo od dobre volje urednika i vlasnika medija. Niko ne strahuje od zakonskog kažnjavanja i to je loše. U tom pogledu je gore nego u Miloševićevo doba" (Novinar, 2 godine staža, dnevne novine). Mnogi primeri profesionalne introspekcije otkrivaju i nažalost vlastitu "nezainteresovanost, neprofesionalnost, neobrazovanost, neambicioznost, korumpiranost, umor i lenjost, život od danas do sutra" - "Mnogo je 'izvođača radova', to su ljudi koji nose diktafone, idu od konferencije za štampu do konferencije za štampu, uključe diktafon, isključe diktafon, odu u redakciju, naprave vest. Takvih je 95 posto. Misle valjda, što da se maltretiraju za 15.000 ili još manje. Neki rade godinama, a nisu stalno zaposleni, imaju osećaj da ih 'svako šutira i gazi'..." (Urednica, 8 godina staža, nedeljnik). Jedna vrlo uočljiva promena u odnosu na istraživanje iz 2003. godine jeste da je većina anketiranih novinara sada otvorenije ispoljavala razočaranost vlastitom profesijom, stanjem u medijima, širim društvenim okruženjem, političarima, svojim ličnim i profesionalnim položajem. Vidljiva je politička podela unutar redakcija i sudeći po našim sagovornicima česte su rasprave među novinarima, novinarima i urednicima, što je donekle i dinamika novinarskog posla. Zna se, ili se sa sigurnošću pretpostavlja, koji delovi političke nomenklature kontrolišu koji mediji. U reakcijama naših sagovornika više se, čini se, govori o tome kome koji medij naginje nego što se emocije prosipaju zbog primera elementarnog kršenja profesionalne etike. Izgleda da vlada konfuzija kad je u pitanju kontroverza između prava novinara na političku opredeljenost i njihova obaveza da izveštavaju bez učestvovanja i da budu neutralni. Nedostaju razrađena pravila ponašanja. Nema inicijative, hrabrosti, ambicija. Možete namirisati korupciju Nisu retki primeri da političari zovu urednike da bi intervenisali. Politički pritisak je čini se sveprisutan, mada bi etika trebalo da obavezuje političare da se uzdržavaju od svakog pritiska na medije: "Danas se sve vrti oko PR agencija i medijskih savetnika koji zovu redakcije. Profesija se svela na 'držače diktafona'", nema ideje niti ambicije: "Idu na konferencije za štampu do konferencije za štampu, uključe diktafon, isključe diktafon, idu u redakciju i naprave vest..." Izgleda da su novinari relativno često angažovani u političkim strankama, savetima, itd, što govori da nije izdiferenciran stav o neophodnosti razdvajanja funkcija radi izbegavanja konflikta interesa. Vidi se da su sagovornici svesni tog konflikta, da o njemu kritički govore, da uglavnom tvrde da sami ne pribegavaju takvoj praksi (ali ukazuju da to čine drugi ili mnogi ili svi), a nekoliko sagovornika tvrdi da je, radi izbegavanja konflikta interesa, u vreme angažovanja u političkim strankama uzelo neplaćeni odmor ili nije izveštavalo o kampanji. Neki od novinara koji u toku izbornih kampanja uzimaju neplaćeno odsustvo da bi radili u izbornim štabovima kažu da to rade "za dve i po plate za petnaestodnevno angažovanje" i radi "otvaranja vrata za budućnost", što je možda izbegavanju direktnog i klasičnog konflikta interesa, ali ne i njegovo dubinsko eliminisanje, jer neki od sagovornika priznaju da tokom tog angažmana zapravo "investiraju", uspostavljaju kontakte koje će koristiti kasnije. U nezanemarljivom broju odgovora velika sumnja se baca na novinare koji prate ekonomiju, navode se primeri koji mirišu na korupciju. Iz nekih odgovora vidi se da političke partije ili firme o svom trošku vode novinare na turneje i ima indicija da je to prilično raširena praksa. Sitno podmićivanje se smatra normalnim. Ukazuje se na uzimanje poklona - beležnice, mobilni telefoni, plaćena putovanja - jedan čak kaže da mu je ponuđen i stan, itd. Izgleda da nije retka praksa u redakcijama da su novinari angažovani na prikupljanju i kreiranju oglasa, da su pojedini novinarski prilozi ili intervjui plasirani kao normalan sadržaj, zapravo prikriveno oglašavanje. Novinarstvo između poniznog laskanja i afera Ovogodišnje istraživanje otkriva da je vrlo posustalo ne samo istraživačko novinarstvo, već da se napuštaju i neki osnovni profesionalni standardi: ne proverava se tačnost informacija, ide se linijom najmanjeg otpora u svakom pogledu, novinarstvo se sve češće svodi na puko prenošenje najrazličitijih izjava ne samo političara i državnih organa, pre svega policije, već i sumnjivih lica koji kruže redakcijama i nude svoje usluge. Posebna tema je simulirano istraživačko novinarstvo u službi političkih obračuna ("otvaranje afera", "satanizacija"). S druge strane ukazivanje na političke obračune često relativizuje rezultate istraživačkog novinarstva. Kod nekih medija istraživačko novinarstvo je upakovano u senzacionalizam, teške reči i uvrede. U Srbiji se inače vodi veliki broj sporova zbog klevete u štampi. Novinarska udruženja su zauzela odbrambeni stav, ali nedostatak solidarnosti verovatno će voditi tome da sudovi budu prezaposleni novinarskim slučajevima. Iz raznolike lepeze odgovora na važno pitanje o proveri tačnosti informacija može se zaključiti da na ovoj ključnoj tački preovladavaju ravnodušnost i nihilizam: "Mogu da se zakunem da niko ne radi po pravilu potvrde informacije iz dva nezavisna izvora - konstatuje urednica sa deset godina staža na radiju. Treba uvažiti i argument da neprimenjivanje zakona o dostupnosti javnih informacija često onemogućava novinare da dođu do relevantnih činjenica i pišu objektivno. Mora se primetiti da u toj tački postoji i preterano očekivanje da jedna kancelarija (poverenika za javne informacije) uopšte može zameniti mukotrpnu proveru tačnosti informacija. Lošem stanju u medijima znatno doprinose i političari: vole da svašta pričaju o političkim protivnicima i pokušavaju, često s uspehom, da u to uvuku medije. Preko "dobro obaveštenih izvora" najčešće se vodi rat sa političkim oponentima u kome se sredstva ne biraju. Treba li uopšte naglašavati da i ovo istraživanje otkriva da institucija ispravke ovde nije prešla u redovnu praksu, ili se greške zabašuruju nesadržajnim ispravkama, pozivanjem na tehničku grešku, itd. Očito je da je najklizaviji teren nedostatak s jedne strane nužne opreznosti, a s druge strane nedostatak hrabrosti kada se okrivljuju postupci ili karakteristike ljudi koji poseduju moć. Novinarstvo u Srbiji se klati između udvorištva i aferaštva. Izvestan broj sagovornika svedoči o tome da je rašireno uverenje da kad su u pitanju javni funkcioneri pravo javnosti da zna ide iznad njihovog prava na zašitu ličnosti i privatnosti. Jedan sagovornik govori o tome kako je otkrio da prethodni predsednik Skupštine ima ljubavnicu, drugi govore o mentalnim nedostacima javnog funkcionera. Privatna lica imaju veće pravo da zadrže informacije o sebi nego predstavnici vlasti i drugi koji teže da steknu moć i uticaj i da privuku pažnju, ali prosuđivanje o etičkim dilemama uvek podrazumeva to da moralni arbitar, (novinar, urednik) u svakom konkretnom slučaju treba da izvaga koji od etičkih interesa preovlađuje, pravo javnosti da zna, ili obaveza zaštite integritet ličnosti. S druge strane, iz mnogih odgovora proizilazi da je strah od političara uveliko prisutan: novinar ćuti kao jagnješce dok ministar Ilić očigledno laže, ali oštro propituje Natašu Kandić (humanitarnu aktivistkinju), na primer, kaže urednik sa 12-godišnjm iskustvom. Novinari vrlo kritički govore o kolegama: čak se i poznatim novinarima, koji su donedavno vrlo uvažavani zbog visokih profesionalnih dometa, sada zamera da su standarde spustili ispod dozvoljenog nivoa, osobito kada se nađu oči u oči sa političarima, moćnicima, biznismenima. Sve češće se uočava da se novinari gotovo po pravilu ne suprotstavljaju, niti na to ukazuju u tekstovima, ni kad sagovornik bezočno laže. "Političari lažu i to je po difoltu", konstatuje novinar, sa 6 godina staža u dnevnim novinama. Više anketiranih otvoreno i rezignirano priznaje da novinari često ne znaju dovoljno o onome o čemu sagovornik govori, ili nemaju hrabrosti da postave potpitanja da bi dobili odgovor na ono što sagovornik preskače ili bezobzirno laže. Uočava se fenomen mladih, neukih i neiskusnih novinara koji su prema mišljenjima znatnog broja anketiranih, isforsirani do važnih pozicija (najčešće na televiziji). U vrhu zahteva većine kodeksa zapisan je nalog da su autori, urednici i glavni urednik dužni da respektuju istinu, poštovanje ljudskih prava i principe blagovremenog informisanja. Uočljiv je nedostatak imperativa da se tačnost činjenica mora proveriti pre objavljivanja. To pravilo se kako izgleda najčešće preskače, a mnoge indicije pokazuju da se to čini s neopravdanom lakoćom. Odgovornost za tačnost pojedinih tvrdnji često se prebacuje na one koji govore (političari, stranke, biznismeni), a neki od sagovornika očito smatraju da su završili posao ako "poture mikrofon" drugoj strani, nekome koga je političar optužio ili prozvao. Površnost ide čak dotle da je izgleda bio i slučaj da novinar greškom preko poštanske službe 988 dobije telefon nekog sagovornika, ovaj da izjavu i to se objavi, a ispostavlja se da je sagovornik bio anoniman i da se slučajno zove isto kao i onaj ko je za aktuelnu temu bio kompetentan! U nekoliko slučajeva vidi se kod sagovornika ljutnja zbog toga što neko od prozvanih ne želi da komentariše optužbe na svoj račun pošto ih smatra bespredmetnim i ne želi da produži kampanju koju su drugi započeli. Posebno zabrinjava uverenje da su neki mediji vlasništvo ljudi sa kriminogenom biografijom koji kroz medije pokušavaju da operu biografiju i novac, ali i da se pozicioniraju na političkoj sceni. Preovlađuju odgovori da na delu tržišta vlada borba za tržište bez skrupula. Na senzacionalizam u novinama gleda se s jedne strane kao na nešto od čega se živi, to prodaje novine, a s druge strane se moralizatorski osuđuje senzacionalizam. Očito je da odgovori zavise od karaktera medija u kojima konkretni sagovornici rade. Generalno gledano, uočljiva je tabloidizacija medija, sklonost ka korišćenju skandala i povlađivanja nekrofilnom voajerizmu ("čitaoci vole krv"). Previše lošeg ukusa. Sumnjive vrednosti. Kriminalci predstavljeni kao anđeli. Većina anketiranih smatra da su u trci za tiražem prekršena neka osnovna etička pravila profesije, da se ovi ljudi sumnjive biografije, da upotrebimo eufemizam i da ne prejudiciramo tok suđenja, prikazuju u medijima zapravo kao junaci naših dana: "Tabloidi obiluju bajkovitim pričama u kojima su svi kriminalci anđeli.", konstatuje novinar, sa 12 godina staža sa privatne TV. Ipak: "Za razliku od devedesetih kada je toga bilo enormno mnogo u medijima, sada je toga manje", procenjuje novinar, sa pet godina staža iz nedeljnih novina. Gotovo svi anketirani smatraju da su ova štiva imala političke implikacije. "U našoj profesiji primećujem potpuno odsustvo etičkih i moralnih kodeksa. Katastrofa! Pročitao sam nedavno, kao dolazi Pavaroti: naručili WC šolju toliku i toliku, a u naslovu stoji Tri metra dupeta. ". (Novinar, 9 godina staža, dnevni list) Novinarka koja je prošla kroz brojne medije, kaže da je svesna koliko može da košta jedna pogrešna reč, konstatuje da je "iz novinarstva pobegao svako ko je mogao da pobegne". Žali za "starim poštenim vremenima novinarstva". Uočljiva je kriza profesionalnog autoriteta novinarskih lidera. Ispitanici rado kritikuju postupke i renomiranih ili bar visoko etabliranih novinara. Na primer, više sagovornika ukazuje da su kolumne Aleksandra Tijanića (direktor nacionalne televizije) oličenje neprihvatljivog govora mržnje na medijskoj, ali i javnoj sceni, zbog kršenja pravila da će fizičke ili mentalne smetnje biti tretirane kao strogo lična stvar. One s čijim se mišljenjem ne slaže Tijanić u svojim u kolumnama naziva najgori spermatozoidi, dripci, kurve, mongoloidi, dojilje mafije, monike luinski, herpesi na licu Srbije, rekonvalescenti od neuspešno lečenih velikih boginja ... Gotovo svi anketirani novinari ocenjuju da Tijanić narušava neke elementarne postulate profesije: na protivnike ide ad hominem, karikira i izvrgava ruglu njihove fizičke osobine, zadire u porodičnu intimu. Jedan novinar (urednik, 12 godina staža, dnevne novine) je prigovorio Milomiru Mariću (bivši urednik BK televizije) što se javno hvalio da je išao Ružici Djindjić (supruzi ubijenog premijera) da izjavi saučešće, pa je taj razgovor posle objavio u svojim novinama kao veliki intervju. Naši sagovornici nabrajaju mnoge pojedinačne primere nedopustivog kršenja etičkih normi profesije. U gotovo svim medijima najčešće žrtve beskrupuloznog novinarstva su maloletna sirotinja bez zaštite, deca iz domova, deca zaražena sidom; maloletnim samoubicama se štampa puno ime i prezime. Nekada su dobri običaji novinarstva nalagali da se nesrećnicima koji su samovoljno okončali život u medijima ne spominje ime. Sada ove drame prate svi mogući podaci: ime, prezime, "fotografija sa lica mesta". Na naše pitanje da li se sećaju da su žrtve nesreća ili zločina izložene javnosti bez posebne zaštite i posebno da li je bilo nepotrebnog identifikovanja žrtve posebno maloletnika, bilo je mnogo indikativnih odgovora koji ne služe na čast profesiji. Većina je apostrofirala epizodu kada su maloletnici bacili sa Brankovog mosta u Beogradu svog vršnjaka koji je poginuo, a čija je nacionalnost bez posebnog opravdanja naglašeno naznačena, ali i pompezni TV nastup dr Stajkovca, koji je obznanio priču o seksualnoj zloupotrebi jedne bebe, što nije bilo tačno, ali su identifikovani roditelji. Idenifikovano je dete zaraženo sidom u bolnici. Neki su se kod ovog pitanja setili prikazivanja tela nesrećnih vojnika nađenih u Topčideru, drugi su kao ilustrativan primer zloupotrebe žrtve nesreće podsetili na slučaj devojke koja je poginula od automobila u kome je bio ministar poljoprivrede. Samo je jedna osoba stavila ovaj probem u širi kontekst: "A tek žrtve u Srebrenici, preračunavaju, sabiraju, oduzimaju, kako nije 7000 nego 2500... To je sve ipak nedopustivo, da ne kažem - neljudski..." (Novinarka, 10 godina staža, nedeljnik) Gotovo većina anketiranih smatra da je sve posledica trke za tiražom: "Mislim da se to prevashodno dešava zbog velike konkurencije, da se privuku čitaoci. Srbi su narod kojem je u ovoj kriznoj situaciji, kriznoj u socijalnom i ekonomskom smislu, dovoljno dati hleba i igara, pa da se zabave." (Novinarka, 8 godina staža, novinska agencija) Suprotno principu da izveštavanje (pogotovo o sudskim procesima) mora biti oslobođeno od predubeđenja, u medijima u Srbiji je već godinama ozbiljno narušena prezumpcija nevinosti, osumnjičeni su optuženi, optuženi su već osuđeni, a osuđeni - zaštićeni (pošto je u medijima raširen fenomen glorifikovanja kriminalaca... Pojava je došla do izražaja tokom i posle tzv. akcije Sablja (vanredno stanje i masovna racija protiv kriminalaca posle ubistvoa premijera Đinđića), ali i suđenja koja su usledila. U ovom važnom i delikatnom segmentu, gotovo svi novinari priznaju da su veliki krivci. Izgovor je da se to najčešće čini iz neznanja, ali i zbog senzacionalizma i nesolidnosti zvaničnih izvora. Baš kao u Nemačkoj pre 30 godina Prema odgovorima na pitanje da li se pri izveštavanju o kriminalu pominje verska, nacionalna, seksualna ili neka druga (manjinska) pripadnost moglo bi se zaključiti da na ovoj tački vlada izuzetna politička korektnost, svi na to navodno jako paze, ali mediji su ipak puni neprihvatljivih etničkih odrednica koje najčešće uvode u zonu uvredljivog, nenormalnog, ili kriminalnog i naši sagovornici to priznaju, kako je i očekivano, kad govore o drugima. "Ovde kada neko nije Srbin uvek se naglasi Albanac, ili Mađar, taj i taj, ubio je tog i tog Srbina. Insistira se na tome. Uvek se istakne da je on pripadnik verske ili seksualne manjine. Toga ima u svim medijima. (Novinar, 2 godine staža, dnevne novine) Najčešće diskriminisana grupa su Romi: pripadnici ove manjine, pa i maloletni, uvek su u konfliktnim situacijama etnički apostrofirani. "Recimo, ako se radi o sukobu sa skinhedsima, onda je bitno da se pominje i da se radi o Romima, tad je bitno jer je to razlog netrpeljivosti". (Novinar, 10 godina staža, radio) Ovakav odgovor ponovo upućuje da pri prosuđivanju o etičkim pitanjima u svakom slučaju mora da se bira između različitih interesa. Na žalost ima mnogi indicija da te suptilnosti u prosuđivanju nema dovoljno. Mediji su preplavljeni memoarima, ispovestima kriminalaca, ili u najboljem slučaju, analitičkim tekstovima o ovoj sferi naše svakodnevice. Dok smo za vreme istraživanja 2003. slušali herojske priče o angažovanom novinarstvu, o borbi za "svoje stavove" u mnogim medijima, ovoga puta je očigledno da su "heroji" umorni ili da se kriza produbljuje. Jedan sagovornik kaže: "Mislim da je novinarstvo u Srbiji na najnižim mogućim granama. Za utehu je da je takvo novinarstvo bilo pre 30 godina u Nemačkoj. Potpuno isto i to može da se vidi u filmu "Izgubjena čast Katarine Blum", (film iz 1984, pravljen po noveli Hajnriha Bela o bankarskoj službenici besprekorne prošlosti koja se sastaje sa anarhističkim pljačkašem banke i postaje meta besomučne istrage medija), afera nedeljnika Špigl koji je tada radio ono što rade naše novine sad i nakon čega je izmenjen zakon u Nemačkoj. Mi smo sad u tom periodu i ko preživi pričaće." Izbor indikativnih odgovora Svaki medij ima svog pokrovitelja Da li ste pored novinarske obavljali neku drugu funkciju (u vladi ili privredi, u nevladinom ili javnom sektoru, u izbornim štabovima itd.) i da li ste te prilike koristili kao izvor podataka ili za izveštavanje? “To je gotovo uobičajeno. Za poslednje predsedničke izbore, više novinara iz moje redakcije uzimalo je slobodne dane da bi mogli da rade u izbornim štabovima. Uglavnom su bili u Demokratskoj stranci, Demokratskoj stranci Srbije, Otporu i Srpskoj radikalnoj stranci.“ (urednik, 31 godina radi u novinarstvu, privatna TV stanica) “Znam da pojedini novinari rade za biltene nekih stranaka, čisto kao dodatni izvor prihoda. Moguće je tu nahvataju veze koje kasnije koriste...” (novinar, 9 godina radi u novinarstvu, dnevne novine) Da li političke, ekonomske ili neke druge direktive vašeg urednika ili vlasnika vašeg medija utiču na način na koji ćete obraditi neku temu? “Da. Vrlo često. Mi smo medij koji je ekonomski nezavisan i ponekad finansijska pomoć, od recimo Delta banke, utiče da izbegavamo prozivanja onih koji su prijatelji firme. Postoji samocenzura. Ja znam ko je prijatelj lista i koga ne smem da napadnem jer to neće proći... Svaki medij ima svog pokrovitelja bilo on privatnik, nevladina organizacija, lobi.” (novinar, 6 godina u novinarstvu, dnevne novine) “Znam slučajeve medija u kojima direktive ne izdaje samo vlasnik, nego i njegova žena, advokat i ostala familija.“ (urednik, 31 godina radi u novinarstvu, privatna TV stanica) Raniije su više inretvenisali političari, a danas biznismeni Da li znate za slučaj da je neko sa strane – iz političke stranke, iz vlade, iz nevladine organizacije ili iz sfere biznisa – intervenisao da se nešto objavi ili ne objavi ili da je intervenisao posle objavljivanja štiva kojim nije zadovoljan? “Da. Skoro da ne poznajem stranku ili vladinu strukturu koja to nikada nije tražila... Najteži oblik je kad neko ucenjuje vlasnika, onda je teško naći način da se oduprete. Morate da izađete u susret.” (Novinar, radi u novinarstvu 12 godina, TV privatna) “PR, marketinške agencije stalno zovu i nešto se bune. Oni misle da si ti njihov čovek i kao što niste pustili ovo, ili što je ovo ovako...” (Novinar, 9 godina radi u novinarstvu, dnevne novine) “Ministar finansija, Mlađan Dinkić, bar jednom nedeljno ima temu za koju ne želi da se objavi. Meni je jednu priču potpuno zaustavio. Imao sam slučaj da je jedan biznismen tražio da se jedna priča ne objavi. Dinkić je zvao glavnog urednika, drao se, tražio da me otpuste i psovao mi majku. Biznismen je bio besan, ali nije pretio.“ (Novinar, 3 godine u novinarstu, privatna TV) “To se dešava svaki dan. Raniije su više zvali političari, a danas biznismeni, mada je pitanje koliko su to samo privrednici, jer se i oni petljaju u politiku.” (Novinar, 14 godina radi u novinarstvu, nedeljni list ) “Od kada sam počeo da radim u novinama intervenisali su, i ima da intervenišu dokle god izlaze novine u Srbiji. Tačno se znalo koju novinu kontroliše Beba Popović, koju Čeda, a koju Vesić. Danas se sve vrti oko PR agencija i medijskih savetnika koji zovu. Svaki dan me zovu iz Tadićevog kabineta i nešto zameraju. Nije nikakva tajna da su popizdeli na B92, kao i G17 Plus, jer su im dali pare i misle da mogu da rade šta hoće.” (Urednik, 12 godina u novinarstvu, dnevne novine) Kada prenosite partijska saopštenja ili izjave političara, proveravate li tačnost vesti, informacije i fakta ili smatrate da je odgovornost na onome ko ih daje? “Proveravam, ali mislim da je odgovornost i na njima.” (novinar, radi u novinarstvu 12 godina, TV privatna) “Ne mogu da zamislim da je novinar odgovoran zato što je preneo nešto što je neki političar rekao, ako je ovaj lagao to nije problem novinara. Naravno ne bi trebalo prenositi izjave netrpeljivosti koje pozivaju na neku vrstu mržnje i linča, ja se trudim da to izbegnem, ali ima toga u medijima.” (Novinar, 13 godina radi u novinarstvu, televizija, privatna) Da li se sećate nekog intervjua ili izjave objavljenih u vašem mediju koji nisu opravdani javnim značajem i principom zanimljivosti, već predstavljaju oblik prikrivene propagande? “Bilo je i otvorene propagande, mi smo zbog toga prozvani od strane onog medijskog saveta, onaj koji deluje pri Media centru, mislim. U dva slučaja smo imali prikrivenu ili otvorenu reklamu, plaćene oglase koji nisu kao takvi iznačeni nego je bilo otvoreno reklamiranje. Uglavnom je kod nas u pitanju ekonomski sektor. Ne stojimo baš najbolje.” (Novinar, od 1996. godine radi kao novinar, dnevni list) “Čak sam i ja napisao jedan tekst i bila me je sramota. Nenamerno sam ga napisao o Tadiću. Kada sam prespavao bilo me je sramota što sam ga napisao. Ima propagande u novinama za različite političke opcije.” (Novinar, 2 godine radi u novinarstvu, dnevne novine) “Bio je u mom listu intervju sa direktorm jedne banke a da meni baš nije bilo jasno zašto je on objavljen. Mislim da je to bilo prikrivena propaganda, odnosno to je bio naš klijent za oglašavanje...” (Novinar, 5 godina radi u novinarstvu, nedeljne novine) “Ne, ali desi se da neka firma ili kompanija zatraži da se objavi neki PR tekst. I to je kao deo novina, a u stvari to je priča o nekom njihovom projektu ili tako nešto..” (Urednik, 15 godina u novinarstvu, nedeljni list) “Ima toga. Pa ja sam uradila intervju s jednim sagovornikom iz oblasti medicine, za koji nije bilo nikakvog povoda, već je on prijatelj jednog urednika. Želeo je da se čuje šta on ima da kaže, njegov stav.” (Novinar, 10 godina u novinarstvu, nedeljnik) Zašto nije izašao tekst, a dali smo ti poklon? Da li ste primili neki poklon, bili na plaćenom gostovanju (ručkovi, putovanja, uobičajeni oglašivački rekviziti male vrednosti, znaci sitne pažnje)? “Te sitnice dobijam stalno, a od krupnijih stvari sam nekoliko puta dobio flašu viskija, išao na ručkove i večere. Odbijao sam nešto krupnije od toga, a dešavalo mi se da pokušavaju da me podmite da pišem lepo o njima. Nudili su mi nekoliko puta stan, bolji posao, posao za ženu, direktorsko mesto, ali to sam uvek odbijao iako mi je nekad bilo teško da to uradim.“ (Novinar, 14 godina iskustva, nedeljni list) “Nije. Nisam ništa krupno dobio – majice, kačkete. Znam da novinari ekonomije stalno nose neke kese. Radio sam i nešto malo na ekonomiji pa sam tu dobijao neke poklone, ali nije uticalo na moj rad. Jednom sam, ne znam zašto ja, kao ni zašto bi neko išao, otišao na otvaranje salona podnih obloga. Mislio sam da je neka reklama. Napisao sam tekst koji međutim nije izašao. Zvali su me 5 dana da pitaju zašto nije izašao tekst, a dali su mi poklon. Meni jeste bilo malo neprijatno, ali u svakom slučaju ne bih napisao da su to najbolje podloge jer i ne znam da li jesu.” (Novinar, 2 godine iskustva, dnevne novine) Da li ste objavljivali nepotvrđene izveštaje, glasine ili pretpostavke i da li ste ih kao takve označavali? "Da, tipa ‘kako saznajemo iz izvora bliskih vladi’ i slično. Mogu da se zakunem da niko ne radi po pravilu potvrde informacije iz dva nezavisna izvora. Svako se trudi da to odmah objavi i svi se bore za publiku... Ali pošto je tržište takvo, gladno, pa besomučno juri za informacijama, skandalima, trač informacijama, mislim da novinari to i pružaju. A i novinari su neobrazovani i ne znaju ni šta treba da pitaju i sa koliko izvora treba da se služe gradeći neku informaciju...” (Urednica, 10 godina staža, radio) Da li su vam izvori davali pogrešne informacije, pogotovu one koje se odnose na ličnost? Da li ste zbog toga pisali ispravku, demanti ili ste istinita fakta plasirali na drugi način? "Verovatno, ali nije dokazano. Pri tome mislim na Bebu (bivši funkcioner vlade) i na Ljiljanju Nedeljković (bivša savetnica predsednika SRJ), to su bili moji pikovi u političkom izveštavanju. Pričali su svašta i jedno o drugom, i o ostalim političarima... Neke sumanute stvari mislim da nisam ni napisala, pravila sam se da ih nisam čula... Što se tiče ispravki, demantija i slično tome mediji se uglavnom se prave blesavi." (Novinarka, 10 godina staža, nedeljnik) "Ovde imamo drugi problem, objavimo informaciju koju smo zvanično dobili od MUP-a ili suda, a onda ljudi dođu da demantuju. Jednom sam pisao izvinjenje, iako i dan danas mislim da sam u pravu." (Novinar, 14 godina staža, nedeljnik) Međusobno vređanje - “ti imaš invalidnog brata”...”a ti debeo vrat”... Da li je u vašem mediju bilo članaka, izveštaja ili drugih sadržaja koji pogađaju nekoga lično? "U mom mediju toga nije bilo. Pink televizija je imala napade na Čedomira Čupića, a on je čovek koji je totalno super i njegovi studenti na fakulteta ga znaju kao nekoga ko je potpuno objektvan, nekompromitovan. Ta priča koju je izneo Pink je bila baš čudna. Posle je on to demantovao, ali sve je to bilo slabo. A zasmetao je Pinku kada je rekao da treba da se sruši zgrada televizije i da zemljište nije plaćeno kako treba . Mislim da je i BK televizija imala takve ispade da se obruši na nekog po potrebi". (Urednica, 10 godina staža, radio) "Meni je recimo ostao u glavi slučaj da se isticalo da je Goranu Svilanoviću majka Albanka. Možda to i jeste tačno, ali kakve to veze ima?! Toga je bilo mnogo do te mere da sad više i ne mogu da se setim još nekog primera... (Novinar, 5 godina staža, nedeljne novine) "Ako govorimo o političkim akterima njih ne pogađa ništa lično već politički. Ja sam radio priču o tome da Dragan Maršićanin (predsednik Skupštine) ima ljubavnicu: naveo sam njeno ime i račun iz hotelske sobe. Kasnije sam došao do informacije da je tekst izazvao velike probleme u njegovoj porodici, da mu je sin koji je tada bio tinejdžer upao u neku psihičku krizu, ali ja ne posmatram da je to neki lični napad. On je političar i mora da bude svestan da će pre ili kasnije biti meta. Oni nisu ljudi iz komšiluka, već političari i kao takvi su pristali da se bore u političkoj areni. Kao takvi moraju da budu svesni da će neko da iskopa nešto ružno o njima. Političari uglavnom misle da su lično pogođeni iako ne shvataju da su pre svega političari i da u svemu tome nema ništa lično". (Novinar, 6 godina staža, dnevne novine) Sećate li se nekog primera da su povređena prava ličnosti u slučaju da se piše o uhapšenima, licima pred sudom itd? "Koleginica je napisala da je otac kome se dete udavilo nesavestan, pa je on došao u redakciju da je nagrdi na pasja kola. Ali tužio nas je i - dobio". (Novinar, 14 godina staža, nedeljni list) "U Srbiji je uobičajeno da se osumnjičeni tretiraju kao optuženi, optuženi kao kažnjeni, a kažnjeni, paradoksalno, kao zaštićeni. (urednik, 31 godina staža, privatna TV) "To je svakodnevno u štampi... Skoro je bio slučaj ubistva četvoročlane porodice u Zemunu. To je bilo skandalozno. Prvog dana je bila vest da je otac ubio suprugu i dvoje dece i zatim se ugušio gasom. Sledeći dan je išla vest da je žena ubila muža i dvoje dece, pa je treći dan išlo da su njih dvoje ubuli decu pa su se medjusobno ubili. To je išlo toliko daleko da je čak i policija reagovala i molila medije da ne spekulišu toliko. Uopšte se nije vodilo računa da ti ljudi imaju i neke rodjake, prijatelje. To je potreba za senzacionalizmom. S druge strane objavljivnje navodnih transkripta (prisluškivanih telefonskih) razgovora Čede Jovanovića je usmerena isključivo na njegovu diskreditaciciju". (Novinarka, 3 godine staža, radio) Sećate li se nekog primera da su žrtve nesreća ili zločina izložene javnosti bez posebne zaštite? Znate li za slučaj nepotrebnog identifikovanja žrtve, maloletnika itd.? "Stajkovac (lekar). Mediji su natrčali na tu priči. Požurili su da naprave priču da je beba zlostavljana. Trebalo je zaštiti porodicu. To je užas. Bilo je slika, imena…i mi smo davali priču sa konferencije za novinare koju je držao Stajkovac..." (Novinarka, 2 godine, novinska agencija) "Pa to se stalno dešava, ali mi se stvarno trudimo da to izbegnemo... Primećujem to pogotovo u dnevnoj štampi " puštaju se imena ljudi, slike. Konkretno, primer onog deteta koje je zaraženo sidom u bolnici i koga su novinari slikali. To je ne samo van etičkih novinarskih pravila, već van svih ljudskih pravila. I niko nije reagovao, nijedno novinarsko udruženje, te silne nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava, niko nije reagovao... (Urednica, 8 godina staža, nedeljnik) "Konstantno se identifikuju i daju im se imena ili sa toliko dokaza da se u jednoj maloj sredini, kao Kragujevac, odmah zna ko je ta osoba koja je upletena kao ona devojka koja je snimala pornić...". (Novinar, 6 godina staža, dnevne novine) "Legendarni Kurir je nedavno objavio imena dece posle neke porodične tragedije, ni danas mi nije jasno zašto." (Novinaraka, državni radio, 10 godina staža) "Oprezni smo kada se radi o maloletnicima, mada policija često pravi grešku pa u saopštenju navede ime oca maloletnika". (novinar,13 god. staža, radio) "Oni nesrećni roditelji su sto puta dolazili da demantuju da se njihov sin ubio jer je bio zavisnik od heroina i navodno nekome dugovao pare, pa se ubio.. Ispostavilo se da mali nije imao veze sa tim." (Urednik, 12 godina staža, dnevne novine) Da li ste nekom davali podatke o ljudima (adrese, bolnice, medicinska dokumentacija) prikupljene tokom novinskog istraživanja? "Jesam. Jedan lokalni političar mi se osrtvio na kumove. Dao sam kumi sve što sam imao o njemu, prljav veš, ona mu bacila fasciklu na sto i rekla: ''Nastaviš li, biće objavljeno''. Uvek bih to uradio, posebno za kumove, mada znam da nije etički". (Novinar, 14 godina staža, nedeljni list) "Ne, to stoji u mojoj arhivi. UBPOK je svojevremeno pokupio moju dokumentaciju iz Nacionala i nikada nisam dobio nazad". (Novinar, 6 godina staža, dnevne novine) Znate li za slučaj da su nečije fizičke ili mentalne smetnje pominjane u tekstu? "Naravno, ali to se opravdava interesantnošću priče. Nema novinara koji nije pominjao genetsku predispoziciju Slobodana Miloševića za samoubistvo. Ima primera gde je to opravdano, ako možeš da odbraniš čoveka. Na izvršeno delo utiče ako si blesav a imaš dozvolu za nošenje oružja. Ili ima ljudi koji vrše važne političke funkcije, a nisu psihički zdravi. To moraš da objaviš, jer je u interesu javnosti. Ako si lud, onda ne možeš da budeš sudija, nemožeš da budeš načelnik generalštaba, i tu nema diskusije". (Novinar, 14 godina staža, nedeljni list) "Osim onog prozivanja da je K... homoseksualac ne mogu da se setim ničega". (Urednik, 31 godina staža, privatna TV) "Pominju se. Pogotovo ako zaista ima medicinsku istoriju bolesti ili ako sagovornik to tvrdi. U ostalim medijima toga ima baš mnogo, pogotovo u komentarima. Ima tu nekoliko fenomena srpskog novinarstva, npr. Tijanić. Ali, nije ni Beba, koji mu uzvraća, ništa bolji. Pa su onda krenuli “ti imaš invalidnog brata”...”a ti debeo vrat”... Kao i ovaj Vučićević (urednik tabloida Kurir) ... Čak su sve češće i psovke. Sve to može da se izbegne a da određenu pojavu ili ličnost staviš na strašan tapet, uz strašnu kritiku " ali gospodstveno urađeno.” (Urednica, 8 godina staža, nedeljnik) "Ima i sada poslednji primer kada je Dinkić (sadašnji ministar finansija) na Batićeve (bivši ministar pravde) optužbe rekao da je njegova baka bila u pravu kada mu je rekla da raste nos ljudima koji lažu. Time je istakao Batićev fizički nedostatak.” (Novinar, 6 godina staža, dnevne novine) "...Pa kad smo mi stigli do novina koje se zovu Skandal, znači to im je ime!? I još kad čujem moje urednike kako hvale novinarski rad takvih novinara... (Novinarka,10 godina staža, nedeljnik) "Sećam se da je bilo govora o mentalnim smetnjama (političaru) V... i to na skupštinskoj raspravi, ali za to smo smislili neku blagu formulaciju kada smo prenosili, tek da prenesemo ono što su radikali rekli.” (Novinaraka, državni radio, 10 godina staža) Da li se pri izveštavanju o kriminalu pominje verska, nacionalna, seksualna ili neka druga (manjinska) pripadnost? "Da i to mi užasno smeta. Ovde kada neko nije Srbin uvek se naglasi Albanac, ili Mađar, taj i taj, ubio je tog i tog Srbina. Insistira se na tome. Uvek se istakne da je on pripadnik verske ili seksualne manjine. Toga ima u svim medijima. (Novinar, 2 godine staža, dnevne novine) "Pominje se naravno ako je taj kriminal izvršen na osnovu nacionalne pripadnosti, odnosno mržnje. Ako je pripadnost bitna za sam čin zločina. Često se pojavljuju Romi, grupa Roma i uglavnom se oni u tom kontekstu pominju... Recimo, ako se radi o sukobu sa skinhedsima (verovatno, napadu skinhedsa, prim red.) onda je bitno da se pominje i da se radi o Romima, tad je bitno jer je to razlog netrpeljivosti". (Novinar, 10 godina staža, radio) "Znam da je to bilo na BK i Studiju B kad su dečaka bacili drugari sa mosta, oni su objavili da je reč o Romima, što je po meni nebitno. (Novinar, 3 godine staža, privatna TV) “Za onog nesretnika što su mu nabili metlu vodilo se računa da se istakne da su nasilnici Mađari, a jadnik Srbin, a nije se isticalo da su oni pijanci. Šta je kasnije bilo to nema veze. To je prikazivano u širem političkom kontekstu i mislim da je bilo zloupotrebljeno". (Novinar, 6 godina staža, dnevne novine) "Nekad je to važno, kao ovaj slučaj u Vojvodini gde je nekoliko njih osuđeno. Tu jeste važno ko je koje nacionalnosti, jer to može da poprimi mnogo veće razmere. To nije bio samo obračun mladića, nego obaračun na nacionalnoj osnovi i to u Vojvodini koja je u tom smislu još napeta. U drugim slučajevima, ne znam zašto bi to bilo toliko bitno. U mom mediju se baš i ne vodi mnogo računa o tome, to se više mehanički prepisuje iz dobijenih saopštenja". (Novinaraka, državni radio, 10 godina staža) Znate li za slučaj da su u nekoj novinskoj formi deca, maloletnici ili maloumne osobe korišćeni kao izvor tokom novinarskog istraživanja? "Sećam se stvarno, i to je bilo grozno, ono kad je B92 radio priču sa ženom koja je ubila svoju djecu dole na jugu Srbije mislim. Nije trebalo nju tako da pitaju, to je bilo užasno. Očigledno je bilo da ona nije bila normalna. Drugi je problem, još veći, šta osoba koja nije normalna radi na slobodi, tako da to nije samo problem novinara i medija. (Novinar, 6 godina staža, novinska agencija) Da li su u vašem mediju citirani memoari ili ispovest nekog kriminalca? Smatrate li da je to popravilo sliku o njemu? Da li je u tom sadržaju bilo nekih političkih implikacija (pominjanja političara, državnih institucija itd.)? "Neki mediji su pripadnike JSO prikazivali kao heroje. Ima onaj već čuveni kapetan Džo iz Kurira, kao bivši član Crvenih beretki koji je pričao o haškom bratstvu, Đinđiću, Legiji. Sećam se da se oko toga podigla prilična prašina u javnosti.".(Novinarka, 8 godina staža, javna gradska TV) "Tabloidi obiluju bajkovitim pričama u kojima su svi kriminalci anđeli. Mislim da se takvi mediji trude da poprave sliku koju javnost ima o njima i da im rade PR". (Novinar, 12 godina staža, privatna TV) "U mom mediju nije. Ali zahvaljujući objavljivanju takvih stvari kriminalci su kod nas postali heroji. Bilo je slučajeva da se na istoj strani nađu Legija (prvooptuženi za ubistvo premijera) i Čeda (bivši potpredsednik vlade) i da se stave u potpuno isti rang. Kriminalci dobijaju potpuno jednak prostor kao i svi drugi. Pa ovaj jedan je izdao knjigu koja se prodavala uz dnevene novine i ja ne znam šta se više može uraditi za veličanje kriminalca. I u nekim medijima postoji tendencija heroizacije kriminalaca". (Novinarka, 3 godine staža, radio) "Da: Kristijan Golubović, Andrija Drašković, Čume... U krajnoj liniji možda je to kod klinaca popravilo sliku o ovim likovima..." (Urednik,12 godina staža, dnevne novine) "Priče o kriminalcima prave tiraž i ljudi ih čitaju. Ako objavimo intervju sa recimo Kristijanom, onda će svaki klinac da uzme i da kaže “Vidi ovo!” i da pročita. I to nije nikakva politika novina, to je prosto tako". (Urednica, 15 godina staža, nedeljni list) "Svojevremeno je Vanja Bulić dovodio goste koji kažu – jesam, uradio sam to i to, ukrao sam, robijao sam... to mi je nekako u redu. Sad, napraviš o nekome najidealniju priču kao o C..., kandidovao se a kriminalac! U stvari, ko je ovde sve kriminalac?" (Novinarka, državni radio, 10 godina staža)