23. 01. 2006

Godišnji pregled Human Rights Watch-a

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) Saradnja Srbije i Crne Gore sa Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju se značajno poboljšala posle zastoja do koga je došlo tokom većeg dela 2004. godine. Između oktobra 2004. i aprila 2005. godine, vlasti su izručile četrnaest osumnjičenih Haškom tribunalu. Srpski generali Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević i Sreten Lukić, koji su optuženi za ratne zločine počinjene na Kosovu 1999. godine, su bili među onima koji su predali, mada je vlada godinu dana ranije insistirala da bi trebalo da im se sudi u Beogradu. Srbija je takođe izručila devet bivših vojnih i policijskih zvaničnika, bosanskih Srba, optuženih za genocid i zločine protiv čovečnosti zbog ubistva osam hiljada muslimanskih muškaraca u Srebrenici u julu 1995. godine. Promena stava prema MKSJ-u je više posledica spremnosti međunarodne zajednice da upotrebi pristup „štapa i šargarepe“ nego nekakve novootkrivene posvećenosti pravdi srpskih vlasti. Saradnja je započela tek kada su zvaničnici Evropske Unije i Sjedinjenih Američkih Država jasno stavili do znanja da bliski odnosi sa Srbijom prevashodno zavise od njene pune saradnje sa tribunalom u Hagu. Uznemirujuće je trend to što su zvaničnici srpske vlade često hvalili one haške optuženike, koji su odlučili da se predaju, kao „patriote“ i „odgovorne ljude“, bez ikakvog pomena zločina za koje su optuženi. Na dan 30. decembra 2004. godine srpski ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić je izrazio svoje uverenje da su srpski vojni i policijski generali koji su optuženi za ratne zločine na Kosovu – nevini. Veruje se da su novembra 2005. godine četvorica optuženih još uvek na slobodi u Srbiji i Crnoj Gori, ili da prelaze iz Srbije i Crne Gore u Republiku Srpsku (Bosna i Hercegovina) i natrag, uključujući Ratka Mladića, bivšeg komandanta vojske bosanskih Srba. Domaća suđenja za ratne zločine Krivično gonjenje osumnjičenih za ratne zločine pred domaćim sudovima u Srbiji otežava nedostatak političke podrške u zemlji za utvrđivanje odgovornosti. Činilo se da osnivanje specijalnog sudskog veća za ratne zločine 2003. godine ukazuje na ozbiljnije namere, ali se do sada ovo veće pozabavilo samo jednim zločinom – ubistvom dve stotine etničkih Hrvata u blizini Vukovara, u Hrvatskoj, u novembru 1991. godine. U avgustu i oktobru 2005. godine podignute su još dve optužnice koje se odnose na dvanaest lica, i u vezi su sa ratnim zločinima u Bosni, ali ova dva suđenja nisu započeta do sredine novembra. Među optuženima nije bilo osoba na visokim položajima u vojsci ili policiji. Pravosuđe Izvršne vlasti u Srbiji su otvoreno narušavale nezavisnost državnog tužilaštva u 2005. godini. Pozivajući se na svoja ovlašćenja u oblasti nadzora nad radom pravosudnih tela, ministar pravde Zoran Stojković je insistirao u jednom novinskom intervjuu u januaru 2005. godine da javni tužilac pokrene krivični postupak protiv šest pojedinaca koji su bili na visokim položajima u srpskoj vladi od 2001. do 2003. godine. Na dan 13. februara, Stojković je ponovio svoj poziv da se pokrene krivični postupak protiv bivšeg potpredsednika srpske vlade Čedomira Jovanovića. Opštinski tužilac u Beogradu je podneo krivičnu prijavu protiv Jovanovića u septembru zbog navodne zloupotrebe službenog položaja u 2001. godini, ali je opštinski sud u oktobru odbacio ovu krivičnu prijavu. U novinskom intervjuu objavljenom 17. septembra 2005. godine, Stojković je izjavio da je zatražio od nadležnih tela da razmotre izvesne aktivnosti opozicionog lidera Vladana Batića u 2003. godini, kada je bio na položaju srpskog ministra pravde. Policija je pritvorila Batića 28. septembra i zadržala ga 48 sati, a potom ga je pustila na slobodu. Sporo i nevešto vođenje, od strane crnogorskog sudstva, predmeta koji bi mogao razotkriti umešanost vladinih zvaničnika u počinjeni ratni zločin tokom devedesetih predstavlja primer koji osnažuje odranije postojeću zabrinutost zbog nedostatka sudske nezavisnosti u ovoj republici. Taj predmet se odnosi na izručenje preko osamdeset muslimanskih izbeglica iz Bosne pripadnicima vojske bosanskih Srba u maju 1992. godine, što je za posledicu imalo pogubljenje većine izbeglica. Na desetine porodica žrtava su tužile državu 2004. godine zahtevajući odštetu, ali su samo četiri krivična postupka započela u oktobru 2005. godine. Pod pritiskom javnosti, u oktobru mesecu, crnogorski državni tužilac je zatražio pokretanje krivične istrage o slučaju iz 1992. godine. Zahtev tužioca je imao ozbiljne nedostatke jer je među potencijalnim svedocima navedeno nekoliko žrtava. Takođe su izostavljeni važni dokumenti iz dokaznog materijala. Ni u ovom zahtevu se ne pominje nijedan visoki zvaničnik među osumnjičenim licima. Etničke i verske manjine U poređenju s prethodnom godinom, u 2005. se broj etnički motivisanih napada na severu zemlje, u Vojvodini, smanjio, ali se zato povećao u drugim delovima Srbije, i to često u vidu antisemitskih i antimuslimanskih grafita, i fizičkih napada na Rome. Krivične i prekršajne kazne izrečene počiniocima etnički motivisanih krivičnih i prekršajnih dela su bile blage. Na primer, u Okružnom sudu u Nišu su 26. jula izrečene zatvorske kazne osmorici optuženih u trajanju od tri do pet meseci zbog njihove uloge u spaljivanju gradske džamije u martu 2004. godine. Beogradski sud za prekršaje je 23. marta 2005. godine izrekao kaznu od deset dana zatvora za tri osobe koje su ispisale grafite na ulazu u Jevrejsko groblje zahtevajući da se „jevrejski paraziti“ proteraju iz Srbije. Pozitivan pomak je ostvaren u oblasti južne Srbije koja se graniči sa Kosovom, i koju pretežno nastanjuju etnički Albanci. Vlasti su učinile prve korake ka uključivanju Albanaca u pravosudni sistem kao i albanske kulture i istorije u nastavni plan i program lokalnih škola. Takođe je ostvaren izvestan napredak u obezbeđivanju predškolske nastave za romsku decu u Srbiji. Ipak, na hiljade romske dece se i dalje suočava sa diskriminacijom na mnogim poljima, i još uvek nemaju pristupa osnovnim uslugama u oblasti obrazovanja, zdravstva i rešavanja stambenih pitanja. Aktivisti za ljudska prava Visoki vladini zvaničnici su ispoljavali svoj neprijateljski stav prema vodećim aktivistima za ljudska prava. Rade Bulatović, direktor službe državne bezbednosti Bezbednosno-informativne agencije, BIA, i ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić su u julu i septembru 2005. godine sugerisali da vodeće organizacije za ljudska prava u Srbiji rade za neimenovane strane sile. U junu i julu je šef poslaničkog kluba Demokratske stranke Srbije (DSS) – političke stranke predsednika srpske vlade Vojislava Koštunice, u više navrata izrazio svoj prezir prema „likovima kao što je Nataša Kandić [jedna od najistaknutijih aktivistkinja za ljudska prava u Srbiji]“, a ministar pravde Stojković je sa svoje strane optužio Natašu Kandić za ravnodušnost prema srpskim žrtvama ratnih zločina. Čini se da su fizički napadi na direktorku Helsinškog komiteta u Srbiji Sonju Biserko i upadi u njen stan kao i stan poznatog advokata u oblasti ljudskih prava Biljane Kovačević-Vučo u 2005. godini bili delo srpskih ekstremista koji su takvim izjavama bili podstaknuti na ova krivična dela. Verbalno maltretiranje ove tri vodeće aktivistkinje za ljudska prava na javnim mestima je bilo učestalo. Ključni međunarodni akteri Američka vlada, koja ima značajnog uticaja na vlasti u Srbiji, je zauzela čvršći stav u odnosu na ranije godine po pitanju saradnje Srbije sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju. U januaru 2005. godine, drugu godinu uzastopno, Sjedinjene Američke Države su suspendovale deo (10 miliona američkih dolara) paketa ekonomske pomoći koja se planirala za Srbiju u 2005. zbog njene nesaradnje sa Haškim tribunalom. U junu mesecu je ovaj deo finansijske pomoći deblokiran, nakon izručenja jednog broja haških optuženika u međuvremenu. Američki državni podsekretar za politička pitanja Nikolas Berns je 7. oktobra ponovio da će pomoć opet biti suspendovana ako Srbija ne bude izručila Ratka Mladića. Sveukupna percepcija rada Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u srpskoj javnosti je ostala negativna, iako se nešto popravila tokom 2005. godine što je posledica poboljšane saradnje srpskih vlasti i povećanja broja krivičnih postupaka za zločine izvršene nad etničkim Srbima. Suđenje bivšem srpskom predsedniku Slobodanu Miloševiću, po osnovu optužbi za počinjene zločine protiv čovečnosti i genocid, ulazi u svoju četvrtu godinu, usred žive debate u Srbiji i van nje o efektu koji je ovo suđenje imalo na proces suočavanja s nedavnom prošlošću. Evropska Unija je politički nagradila Srbiju i Crnu Goru za poboljšanu saradnju sa Međunarodnim krivičnom sudom za bivšu Jugoslaviju odlučivši u oktobru 2005. godine da započne pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, nakon što je Evropska komisija objavila pozitivnu studiju o izvodljivosti u aprilu mesecu. Odluka, koju je Evropski savet doneo u oktobru, nije eksplicitno sadržavala posebnu klauzulu po osnovu koje bi se suspendovali pregovori ako Evropska Unija ne bude zadovoljna stanjem ljudskih prava u zemlji, ali je naglašen značaj nastavka saradnje sa MKSJ-om. Evropski parlament je usvojio rezoluciju o Vojvodini 29. septembra, u kojoj se kaže da nije ostvaren napredak u poništavanju procesa pogoršanja uslova za nacionalne i etničke manjine u Vojvodini. Evropski parlament je ovom rezolucijom zatražio da se pošalju posmatrači Evropske Unije u severnu srpsku pokrajinu. Kosovo Odluka Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija iz oktobra 2005. godine kojom se daje zeleno svetlo za početak pregovora o konačnom statusu Kosova je verovatno najznačajniji događaj od trenutka kada je Kosovo prešlo u nadležnost međunarodne administracije pod okriljem Ujedinjenih Nacija 1999. godine. U oblasti ljudskih prava, međutim, situacija je i dalje sumorna. Nedovoljan stepen bezbednosti i odsustvo slobode kretanja za pripadnike manjinskih zajednica, neuspesi pravosudnog sistema i široko rasprostranjena diskriminacija ostaju ozbiljni problemi. I dalje se odugovlači sa povratkom interno raseljenih lica i izbeglica sa Kosova. Zaštita manjina Uprkos poboljšanjima u pogledu bezbednosne situacije na Kosovu, pripadnici etničkih manjina, pogotovo Srbi i Romi, još uvek ne mogu da se slobodno kreću. Oni se uglavnom kreću zahvaljujući posebno obezbeđenom transportu ili uz policijsku pratnju – i pretežno iz jedne manjinske enklave u drugu. Zbog bezbednosnih incidenata i široko rasprostranjenog straha, ranije ukinute policijske pratnje su se morale ponovo uvesti na nekim mestima, pogotovo za transport dece do škola. Mada je stopa prijavljenih etnički motivisanih incidenata opala u 2005. godini, mnoge organizacije koje rade sa manjinama smatraju da ovaj pad jednostavno odražava veću fizičku razdvojenost i odsustvo interakcije između zajednica nakon ozbiljnih sukoba između većinskih Albanaca i manjinskih Srba i nemira u martu 2004. godine. Iako je većina kuća pripadnika manjinskih zajednica, koje su uništene u martu 2004. godine, sada obnovljena, raseljena lica koja pokušavaju da obiđu svoje domove prijavljuju neprestane pretnje i zastrašivanje. Etnički Albanci koji žive u oblastima sa srpskom većinom ili putuju u ta područja prijavljuju slične incidente. Krhku prirodu bezbednosne situacije dodatno pogoršava niz incidenata u drugoj polovini 2005. godine, uključujući ubistvo dva srpska mladića na putu ka Štrpcu u avgustu mesecu; potom uništavanje obližnjeg albanskog ratnog spomenika i pucanje na etničkog srpskog policajca na dužnosti u blizini spomenika; ranjavanje iz vatrenog oružja višeg oficira Policijske službe Kosova, KPS, srpske nacionalnosti, u Gnjilanu krajem septembra; i potvrđeni izveštaji o pojavi naoružanih maskiranih lica (koji se nazivaju „Armijom za nezavisnost Kosova“) u zapadnom delu pokrajine u oktobru. Manjine se i dalje suočavaju sa upornom diskriminacijom pri zapošljavanju kao i u oblasti obrazovanja, socijalne zaštite i zdravstva, i imaju ograničen pristup administrativnim službama i sudovima. Zakon protiv diskriminacije nije zaživeo i još uvek je tek malo više od mrtvog slova na papiru. Među manjinama, situacija u kojoj se nalaze Romi je možda najlošija. Njihove nevolje, koje je ponekad teško dokumentovati, najbolje ilustruje slučaj raseljenih Roma koji žive u blizini rudnika Trepča u severnom delu Mitrovice od 1999. godine. Visok nivo zagađenja ove oblasti olovom u 2004. godini je naveo Svetsku zdravstvenu organizaciju da preporuči hitnu evakuaciju dece i trudnih žena kao i privremeno izmeštanje svih drugih. U trenutku pisanja ovog izveštaja, Romi su se još uvek nalazili na istom mestu u blizini rudnika olova. Povratak izbeglica i interno raseljenih lica Manje od pet odsto od preko 200.000 raseljenih pripadnika kosovskih manjina koji su izbegli iz svojih domova u drugoj polovini 1999. godine se vratilo svojim kućama. Mnogi žive u privremenom smeštaju drugde na Kosovu; mnogi drugi žive kao izbeglice izvan Kosova. Trend opadanja stope dobrovoljnog povratka pripadnika manjinskih zajednica se nastavlja. Do septembra je bilo oko 1.500 takvih povrataka u 2005. godini. Poređenja radi, u 2004. godini je bilo 2.300 povrataka (što je brojka koja je takođe 37 odsto manja u odnosu na prethodnu godinu). Kao i prethodnih godina, u 2005. se često radilo o nepotpunim ili delimičnim povracima, i to pretežno u ruralne i monoetničke krajeve. Do prvog povratka Srba u urbano područje, u kome nije prethodno bilo uspostavljeno značajnije prisustvo srpske populacije, nije došlo sve do marta 2005. godine kada se šesnaest porodica vratilo u Klinu. Napredak u procesu povratka 4.100 osoba koje su raseljene u martovskim nemirima 2004. godine je bio neujednačen. Do septembra 2005. godine, više od 1.300 osoba su se još uvek zvanično vodili kao interno raseljena lica. Među onima u preostale dve trećine koje se više zvanično ne smatraju raseljenim licima, malo ko se vratio u obnovljenu kuću u svojim bivšim zajednicama, jer bi radije ostajali u metalnim kontejnerima u Gračanici, u naseljima na periferiji gradova, u bezbednijim manjinskim enklavama ili izvan Kosova. U martu 2005. godine, UNHCR je revidirao svoje nalaze o potrebi za zaštitom manjina na Kosovu i zaključio je da nema bezbednosnog osnova za blokiranje prinudnog povratka manjinskih Aškalija, Egipćana, Bošnjaka i Goranaca, mada se i dalje posebno procenjuju pojedinačni slučajevi. Po tom osnovu, UNMIK je olabavio svoju politiku prinudnog povratka, koja je dovela do povećanja prinudnih povrataka iz zapadne Evrope, a pogotovo povrataka lica iz prve tri manjinske grupe, uprkos zabrinutosti nevladinih organizacija na Kosovu u pogledu održivosti takvih povrataka. Nekažnjivost i pristup pravdi Mada su izazovi pri uspostavljanju novog pravosudnog sistema na Kosovu ozbiljni, ipak se dosadašnji napredak mora opisati kao razočaravajući. Neuspeh u dovođenju pred lice pravde mnogih koji su odgovorni za teška krivična dela stvara klimu nekažnjivosti, a uloženi napori da se takvo stanje promeni nisu puno pomogli. Manjkavosti pravosudnog sistema, koje je već ranije identifikovao Human Rights Watch, obuhvataju sve veći broj nerešenih predmeta; nedostatak kvalifikovanih sudija; praktično nepostojeće mehanizme za zaštitu svedoka i njihovu relokaciju; slabo obučene i neadekvatno podržane istražitelje i tužioce; neadekvatne usluge odbrane optuženima; percepciju o pristrasnosti domaćih sudija; i problematičnu praksu izricanja kazni. Ovaj problem pogađa sve zajednice (posebno manjine), podrivajući poverenje u pravosudni sistem krivičnog postupka i vladavinu prava. Slab učinak u oblasti krivičnog gonjenja osumnjičenih za ratne zločine i posleratno međuetničko i političko nasilje su i dalje prisutni, a pogotovo za krivična dela počinjena između 1998. i 2000. godine. Drugo veće suđenje bivšim pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) je počelo tek u oktobru 2004. godine. U trenutku pisanja ovog izveštaja, sudski postupak je bio okončan i trojica optuženih su čekali na izricanje presude. U septembru 2005. godine, četvorica osumnjičenih kosovskih Srba su bili uhapšeni po osnovu optužbi za ratne zločine. Uprkos izvesnom napretku u pogledu rešavanja slučajeva nestalih lica na Kosovu, više od 2.500 predmeta je još uvek nerešeno. U martu 2005. godine, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) je podigao optužnicu protiv tadašnjeg kosovskog premijera Ramuša Haradinaja, i još dve osobe (Idriza Balaja i Lahija Brahimaja) zbog njihove umešanosti u „zastrašivanje, otmice, zatvaranje, premlaćivanje, mučenje i ubistvo“ srpskih, albanskih i romskih civila kada je Haradinaj bio komandant OVK, a druga dva lica – njemu podređeni tokom 1998. i 1999. godine. Haradinaj je podneo ostavku i predao se Haškom tribunalu istog meseca da bi mu u junu 2005. godine bilo odobreno uslovno puštanje na slobodu do početka suđenja. Mada reakcija krivičnog pravosuđa na martovsko nasilje 2004. godine možda deluje kao dramatično poboljšanje u poređenju sa veoma slabom stopom sudskih postupaka za krivična i prekršajna dela pre tog datuma, stvarnost je, ipak, otrežnjujuća. Iako je postupak pokrenut protiv 424 osobe za dela povezana sa nasiljem, protiv većine su, ipak, podnete samo prekršajne prijave; do novembra 2005. godine, rešeno je oko jedne polovine svih predmeta; ali u većini sudskih odluka su izrečene samo manje ili novčane kazne, i to često ispod minimuma predviđenog smernicama za izricanje kazne na Kosovu. Od pedeset šest predmeta iz marta 2004. godine, koji se odnose na teža krivična dela – uključujući optužbe za ubistvo, podsticanje nasilja ili organizovanje nemira; i podmetanje požara – manje od jedne trećine je rešeno u trenutku pisanja ovog izveštaja. Manje od polovine svih predmeta je stiglo do sudova. Kod velike većine rešenih predmeta su izrečene uslovne kazne. Kazne od šesnaest i jedanest godina zatvora izrečene dvojici optuženih koji su ubili jednog Srbina u Gnjilanu i brutalno napali njegovu majku predstavljaju značajan izuzetak. Problemi sa krivičnim pravosudnim sistemom se odražavaju i na kosovske sudove pred kojima se vode građanske parnice. Izuzetno veliki broj nerešenih predmeta (do 60.000 prema nekim procenama), ograničen pristup sudovima za pripadnike etničkih manjina i neuspeh u sprovođenju sudskih odluka su među glavnim preprekama koje još uvek postoje. Ključni međunarodni akteri UNMIK se nije oporavio od štete nanete njegovoj već narušenoj reputaciji martovskim nemirima 2004. godine. Ni postavljenje novog specijalnog predstavnika i drugih viših zvaničnika 2004. godine, niti tekući prenos ovlašćenja na Privremene institucije samouprave Kosova (PISK) (koje bi trebalo da postanu kosovska prelazna vlada) nisu uspeli da zaustave proces narušavanja kredibiliteta UNMIK-a među svim zajednicama na Kosovu. U oktobru 2005. godine, specijalni izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija za Kosovo, Kai Eide, je podneo izveštaj o napretku Kosova ka ispunjavanju uslova koje je postavila međunarodna zajednica za početak pregovora o konačnom statusu pokrajine. Mada se u zaključku kaže da bi pregovori trebalo da počnu, izveštaj takođe sadrži iskrenu procenu neuspeha međunarodne zajednice u oblasti poštovanja ljudskih prava na Kosova, uključujući „klimu nekažnjivosti“ u kojoj je „isuviše malo počinilaca ozbiljnih krivičnih dela dovedeno pred lice pravde“. U izveštaju se takođe jasno stavlja do znanja da je došlo do „zastoja u sveukupnom procesu povratka“. Na osnovu Eidevog izveštaja i preporuke generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija, Savet bezbednosti je odobrio početak pregovora o statusu. U trenutku pisanja ovog izveštaja očekuje se da pregovori započeti do kraja 2005. godine. Savet bezbednosti je posebno naglasio da bi „posebnu pažnju i vreme trebalo posvetiti zaštiti manjina…[i] stvaranju neophodnih uslova za održivi povratak“. Očekivana transformacija kancelarije ombudsmana iz međunarodne u domaću instituciju do kraja 2005. godine je izazvala zabrinutost u pogledu mogućnosti ove institucije da delotvorno prati aktivnosti UNMIK-a i drugih međunarodnih i lokalnih tela, čime se ugrožava jedan važan mehanizam odgovornosti na Kosovu. Promena na čelu Misije Evropske Unije je pomogla u prevazilaženju razdora između ove misije i PISK-a koji je proistekao iz privatizacionog procesa pod vođstvom Evropske Unije. Pregovarači Evropske Unije će verovatni igrati važnu ulogu u pregovorima o statusu.