20. 11. 2006

DODELJENE GODIŠNJE NAGRADE UNICEF-a ZA NAJBOLJE IZVEŠTAVANJE O DECI

OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA ZA DODELU GODIŠNJE NAGRADE UNICEF-a ZA PISANE MEDIJE Žiri je jednoglasno odlučio da se priznanje za 2006. godinu dodeli MOMIRU TURUDIĆU, za tekst "Dug put do ljudi" koji je objavljen u nedeljniku Vreme 4. maja 2006 godine. "Dug put do ljudi" je analitičan, ali i vrlo opor tekst Momira Turudića koji osvetljava problem siromaštva, diskriminacije i socijalne isključenosti Roma, posebno romske dece. Tekst govori o njihovom životu ponajviše omeđenom nerazumevanjem, nedovoljnim trudom predrasudama, omalovažavanjem, a ponekad čak i teško objašnjivom mržnjom. Reč je i o neiskorišćenim mogućnostima i propustima zajednice da Romsku decu integriše u svakodnevni život. U obdaništa i škole. Autor iznoseći mnoštvo činjenica koje ilustruju tešku stvarnost života Roma sistematično gradi tu gorku sliku duhovito ugradjujući u nju cinične ilustracije zašto romska deca ne proleze testove za upis u ąkolu. Na test pitanje šta treba učiniti ukoliko se primeti da iz kuće izlazi dim mali Romi umesto odgovora da treba zvati vatrogasce odgovaraju da valja očistiti šporet. Zbog sličnih odgovora i nedovoljnog znanja srpskog jezika ova deca, opominje Momir Turudić, završavaju u specijalnim umesto u običnim, redovnim školskim odeljenjima. A manje od deset odsto romske dece stigne u predškolske ustanove. Ovo je samo mala ilustracija posvećenosti autora iskazanoj u nagrađenom tekstu, prilikama u kojima žive romska deca i zajednica kojoj pripadaju. Koja kao da nisu naša i kao da ne žive sa nama već, mada su tu, kao da su nekako pored ili, još bolje, što dalje od nas. Žiri je procenio da će nagrađena priča, i njoj slične, podstaći na promene diskriminatornih obrazaca ponašanja u društvu i doprineti da se preduzmu mere za rešavanje ovakvog stanja. OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA ZA DODELU GODIŠNJE NAGRADE UNICEF-a ZA ELEKTRONSKE MEDIJE Žiri je jednoglasno odlučio da se priznanje za 2006. godinu u kategoriji elektronskih medija dodeli DANIJELI IVANKOVIĆ za rad "Nešto kao priča" koji je emitovan na RTV Majanpek, februara 2006. godine. "Nešto kao priča" Danijele Ivanković je odlična televizijska priča. Doduše teška, mučna, priča o nasilju u porodici. Po kliširanoj matrici maćeha i posinak. Izgladnjivanje, batine, brutalno povređivanje i ranjavanje, prisiljavnje na težak rad i krađu. Slepoća oca i licemerna pasivnost okoline koja sve vidi, a pravi se da ništa ne vidi. Ili vidi koliko da se proćereta o tuđoj muci, daleko joj lepa kuća. "Nešto kao priča" je priča o nama, o našem naličju, ružnoj strani lica. Autorka je vešto koristeći mogućnosti medija od naoko bajkovitog početka, praveći paralelu sa pričom o Pepeljuzi, pravim pitanjima vodi nadajmo se srećnom kraju za žrtvu nasilja. Poštujući pri tome sve etičke i profesionalne standarde. Ne znamo ime žrtve, nismo videli njeno lice, ni lice oca ali smo ih obojicu čuli i videli. Ne znamo u kojem selu žive ni ko su im prve komšije ali smo ih čuli i videli, vrhove njihovih cipela. Valjda su tu gledali objašnjavajući zašto ništa nisu preduzeli da zaštite ugroženo dete. A obaveza je to i prema zakonu i prema ljudima. Ipak voleli bismo da "Nešto kao priča", odlična televizijska priča, nikada nije ispričana. Da nije bilo razloga za nju. Mešanje u unutarporodične odnose još uvek se smatra neprihvatljivim, a čini se da još uvek ne postoji ni značajan društveni pritisak niti osuda. Verujemo da je Danijela Ivanković svojom pričom probudila savest i ukazala da su nedovoljna senzibilnost celokupne javnosti i nedovoljno znanje profesionalaca prepreka za efikasnu sistemsku zaštitu dece koja su izložena nasilju.