24. 11. 2007

KO JE KRIV ZA TO ŠTO NIKO NIJE ODGOVORAN

Konferencija o odgovornost medija za ratne zločine na teritoriji bivše Jugoslavije

Novinari zemalja nekadašnje SFRJ koji su se okupili na regionalnoj konferenciji „Odgovornost medija za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji“ nisu dobili odgovor na pitanje da li je i kako posle 12 godina moguće utvrditi odgovornost novinara za ratnohuškačko izveštavanje, govor mržnje i političku propagandu. Takođe, izostao je i odgovor na pitanje da li zaista postoji krivična odgovornost za Novinarska udruženja, nisu pokazali spremnost za konkretne korake, dok tužilaštva prebacuju lopticu iz svog dvorišta u novinarsko, tvrdeći da je teško pronaći dokaze za takvu vrstu novinarske odgovornosti.

Gorak ukus na ovom skupu ostavila je i činjenica da se odgovornost pokušala dokazati puštanjem snimaka koji su podsticali na mržnju, ali samo jedne od zaraćenih strana. Prave objektivnosti tu nije moglo biti dok se za reč nije javila jedna od učesnica skupa koja je upravo na tu činjenicu ukazala, rekavši da se odgovornost može tražiti samo ukoliko sve zaraćene strane budu mlade generacije suočavale s onim što su i njihovi novinari pričali u ratno doba.

Bogdan Stanković, zamenik tužioca za ratne zločine Srbije, istakao je da u kazneno-popravnom sistemu Srbije, pod određenim uslovima, postoji mogućnost za krivičnu odgovornost novinara, ali i da pravni sistemi u regionu nisu toliko profesionalni i jaki da procesuiraju takve slučajeve. Kada je reč o osudi, kaznena politika je, prema njegovom mišljenju, veoma blaga i nezadovoljavajuća, a tužilaštvo nema mehanizme da se s tim bori.

- Nužno je razmotriti mogućnost da te osobe eventualno mogu krivično odgovarati pod uslovom da su s drugim licima učestvovale u izvršenju krivičnog dela kao saučesnici. Podstrekivanje je oblik saučesništva kojim se umišljeno navodi drugo lice da izvrši krivično delo. Za postojanje podstrekivanja bitno je da je podstrekač kod neke osobe stvorio takvu odluku da je na osnovu nje ili zbog nje krivično delo izvršeno - ukazao je Stanković.

Vesna Tančica, tužiteljka Odjela za ratne zločine iz BiH, naglasila je da pravni sistem te zemlje poznaje krivičnu odgovornost za govor mržnje i pozivanje na ratne zločine. Ona je iznela stav da države, ali i međunarodna zajednica, treba da regulišu rad novinara i da spreče propagandu i govor mržnje.

Zvonko Kuharić, zamenik državnog pravobranioca Hrvatske, možda je najbolje ocenio suštinu ovog problema i načine da se on reši. On je rekao da je odgovornost medija pravno moguća, ali da predstavlja isključivo reakciju države. Kuharić je napomenuo da kazneno-pravna ocena nečijeg medijskog istupa, koliko god se mnogima činila jednostavnom, predstavlja opreznu ocenu svih okolnosti konkretnog slučaja, jer u suprotnom postoji opasnost da se zbog nedovoljne analize olako zaključi kako je odgovornost novinara nesporna.

Predstavnici novinarskih udruženja Hrvatske, Nezavisnog udruženje novinara Srbije i Medija centar Sarajevo pokazali su na ovom skupu više spremnosti da posao utvrđivanja krivice prepuste pravosudnim organima nego da unutar udruženja pokrenu debatu. Odluke oko toga da li treba oformiti neka tela koja bi bila dužna da u delo sprovedu ono o čemu se inače u novinarskim redovima priča, a to je distanciranje i izopštenje iz struke novinara poput Milorada Vučelića, Milorada Komrakova, Dragana Hadži Antića, Milijane Baletić, Mile Štule, Ljiljane Bulatović. nisu donete. Štaviše, ocenjeno je da mehanizmi za utvrđivanje profesionalne odgovornosti novinara koji su u vreme rata u bivšoj Jugoslaviji širili versku, nacionalnu i rasnu mržnju pišući ratnohuškačke tekstove nisu utvrđeni.

Dragutin Lučić, predsednik Hrvatskog novinarskog društva, pozivao se na to da postoje stepeni odgovornosti: moralna, lična i metafizička. Čak je, na samom početku, ukazao i na to da se skup održava u vreme predsedničkih izbora u Hrvatskoj, te da nije „trenutak za trezvene razgovore o ovakvoj temi“.

Predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije Nadežda Gaće napomenula je da se ne sme zaboraviti da su postojali, kako je rekla, odabrani Miloševićevi novinari koji su za njega lagali, raspirivali mržnju i pozivali na ubistva i zločine. „Težina reči koje su oni izgovarali nas obavezuje. Ti novinari moraju da odgovaraju za to što su radili, ali taj posao ne mogu da obave sama udruženja bez jasne političke volje državnih institucija“, istakla je Gaće.

Direktor Medija centra Sarajevo Boro Kontić rekao je da je bilo nekoliko pokušaja da se utvrde mehanizmi na osnovu kojih bi novinari koji su se drastično ogrešili o kodeks profesije bili sankcionisani i izopšteni iz struke. Međutim, svi ovi pokušaji nisu urodili plodom.

- Malo smo umorni od problema odgovornosti medija. To je nešto što će se ipak rešiti na ovom podneblju posle generacijskih promena u struci - ocenio je Ivo Banac, univerzitetski profesor iz Hrvatske, čija je konstatacija prećutno usvojena kao tačna.
Nidžara Ahmetović, novinarka BIRN iz Sarajeva, upozorila je na to da se govor mržnje ukorenio u svakodnevni govor i da se, prema njenom mišljenju, i danas može primetiti da su u Srbiji, BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori, a verovatno i na Kosovu, još govori jezikom mržnje, a da niko od začetnika „tog jezika“ nije odgovarao pred zakonom.

- Kažu da je zločin počinjen riječima teško dokazati. Ovu frazu koriste svi oni koji tvrde da je to razlog što dosad niti jedan propagandista nije kažnjen, iako postoje zakonski okviri, u domaćem ali i u međunarodnom pravu, koji omogućavaju sankcije za one koji huškaju na mržnju i rat. Kod nas počinioci ovih zločina na kraju bivaju nagrađeni. Danas su to urednici, direktori medijskih kuća, profesori novinarstva, neki su napredovali i u političkoj karijeri - istakla je Ahmetović.

Ona se založila za lustraciju, jer su novinari koji su u Srbiji, BiH i Hrvatskoj učestvovali u širenju mržnje koja je podsticala na ubijanje to radili svesno. Haški tribunal, tvrdi ona, nije mogao niti hteo podizati optužnice protiv novinara ex Jugoslavije, iako mnogi smatraju da je i to neophodno. Domaći sudovi koji se bave procesuiranjem ratnih zločina još se nisu u svom radu doticali medija, a čini se da je na njima zadatak ostao i da će morati da ge ispune.

Opšti je utisak da regionalna konferencije državnih tužilaca, novinara i pravnih stručnjaka Srbije, Hrvatske i BiH nije uspela da definiše kako utvrditi odgovornost novinara i medija tokom sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije. Utvrđeno je ono što je svim učesnicima skupa već bilo poznato, a to je da su društvene promene u regionu dovele do krivičnih postupaka za ratne zločine, ali nijedan medijski poslenik nije odgovarao za svoj doprinos tragediji koja je zadesila prostore bivše Jugoslavije.

Dobri primeri

Dva velika suđenja novinarima obeležila su period posle Drugog svetskog rata. Poslednja presuda izrečena je 2003. godine pred Međunarodnim sudom za zločine počinjene u Ruandi. Sud je osudio trojicu novinara za genocid i pozivanje na širenje mržnje i ubijanje. Dvojica novinara usuđena su na doživotni zatvor, a jedan na 27 godina. Moć medija da stvore i unište ljudske vrednosti ide uz ogromnu odgovornost - rekle su sudije na dan izricanja presude.

Najpoznatije medijsko suđenje u prošlom veku bio je deo suđenja nacistima u Nirnbergu koje je obuhvatalo i urednika i izdavača polupornografskog i antisemitskog lista Der Sturmer. Njegove novine pozivale su na mržnju prema Jevrejima. Proglašen je krivim i osuđen je na smrt vešanjem.

Autor: JASMINA ČOLAK