08. 12. 2008

UKIDANJE VIZA NE ZAVISI SAMO OD EVROPE

Vlada nije obezbedila uslove za primenu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti

Rodoljub Šabić, lični stav

Sva je prilika da ćemo u vrlo dogledno vreme dobiti još jedan akcioni plan. Jedan od potpredsednika Vlade na sednici Odbora za evropske integracije najavio je da će Vlada kroz nekoliko dana - 11. decembra, kako bi se što pre ispunile sve obaveze neophodne za liberalizaciju viznog režima, usvojiti dodatni akcioni plan za 2009. godinu, i da će liberalizacija viznog režima biti predmet rasprave na sastanku s predstavnicima EU sedam dana kasnije. Najavljeno je da će tom prilikom biti analizirano četrdeset ključnih tačaka za liberalizaciju viznog režima a da će u prvom kvartalu 2009. radi provere ispunjenja uslova Srbiju posetiti evropski eksperti.

Možda je, bar za neupućene, bilo pomalo neočekivano što je potpredsednik Vlade, inače poslovično optimistično nastrojen g. Božidar Đelić, istom prilikom rekao i da to nije garancija da će 2009. biti ukinute vize za građane Srbije. Ali, ovaj, za veliku većinu naših građana nimalo prijatan pesimizam ili, ako vam se više sviđa, realizam, on je opravdao tim „da su nove okolnosti i svetska ekonomska kriza otežali sve procese u EU, pa i one koje se odnose na Srbiju“.

Sa većinom građana delim želju da što pre dođemo na famoznu „belu šengensku listu“. A kao državni funkcioner, s obzirom na značaj koji zakoni koji su mi stavljeni u nadležnost upravo u tom kontekstu imaju, imam i nekakav osećaj lične odgovornosti za realizaciju tih zajedničkih želja. Upravo zato mi je privukla pažnju pomenuta najava „dodatnog akcionog plana“ kao i njegova sadržina, koja se praktično svodi isključivo na donošenje niza novih zakona. Posebnu pažnju privukla mi je anticipacija verovatnog neostvarenja pomenutih želja usled „novih okolnosti i svetske ekonomske krize“.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SST) sa EU Vlada Srbije usvojila je prošle godine, potpisan je početkom ove godine. Član 81. Sporazuma izričito predviđa da će naša zemlja uskladiti svoje zakonodavstvo koje se odnosi na zaštitu ličnih podataka s komunitarnim zakonodavstvom i ostalim evropskim međunarodnim propisima o privatnosti. Srbija se obavezala da će formirati nezavisno nadzorno telo sa dovoljno finansijskih i ljudskih resursa kako bi efikasno nadzirala i garantovala primenu nacionalnog zakonodavstva o zaštiti ličnih podataka. Istovremeno s aktivnostima na SST-u Vlada je pripremala i novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, koji je nedavno usvojen, a njegova primena treba da počne od 1. januara 2009. Predlažući ovaj zakon Vlada je posebno naglasila njegov izuzetan značaj u procesu pridruživanja naše zemlje EU i uspostavljanju uslova za liberalizaciju viznog režima i stavljanja na „belu šengensku listu“. I pored intervencija poverenika za informacije i zaštitnika građana, upravo na insistiranje

Vlade u tekstu zakona ostala je formulacija famoznog člana 45. koja „nezavisnost“ nadzornog organa uređuje na način koji ne postoji bukvalno nigde u svetu. U svetlu te činjenice treba ceniti (ne)mogućnost da dobije prolaznu ocenu eksperata EU.

Ostavimo po strani pitanje usklađenosti ovog zakona sa evropskim standardima, i obratimo pažnju na faktička pitanja od značaja za funkcionisanje „nezavisnog nadzornog tela sa dovoljno finansijskih i ljudskih resursa“. To telo nije novo, već je po predlogu Vlade i voljom zakonodavca zaštita ovog važnog segmenta ljudskih prava stavljena u nadležnost Poverenika za informacije od javnog značaja.

Poverenik se već godinama suočava s velikim problemima koji uključuju i specifičnu opstrukciju od strane Vlade. I u okviru dosadašnjih nadležnosti bio je suočen s velikim i stalno rastućim obimom poslova. Broj slučajeva odavno je prešao pet hiljada, a mnogi su izuzetno složeni i delikatni. Ipak, poverenik radi u potpuno neadekvatnim prostornim uslovima, sa službom nekoliko puta manjom od predviđene. Uvek, gotovo obavezno, vidim osmeh neverice, ili ironije na licu stranih kolega kada čuju da svoj posao obavljam sa samo sedam saradnika (dva tehnička sekretara, jednim vozačem i samo četiri pravnika). U Sloveniji, zemlji sa četiri puta manje stanovnika i neuporedivo više pravnog reda, poverenik radi sa četiri puta više ljudi. Ima deset inspektora, srpski poverenik nema nijednog. Svakome, a posebno Vladi, moralo bi biti jasno da je broj njegovih saradnika u odnosu na obim posla tragikomično mali. Trenutno ima više stotina predmeta koji nisu rešeni, a za čije rešavanje je i bez priliva novih predmeta potreban višemesečni rad. Šta pod takvim okolnostima znači prihvatanje nove višestruko obimnije i kompleksnije nadležnosti koju u drugim zemljama imaju organi s neuporedivo većim brojem zaposlenih?

A primena zakona, valjda je to svakom jasno, biće takođe od izuzetnog značaja za ocenu evropskih monitora. Za kakav-takav početak primene novog zakona, bilo bi neophodno da Vlada vreme do njegovog stupanja na snagu iskoristi za obezbeđenje bar najnužnijih uslova za rad nadzornog organa, odnosno Poverenika. A kako se Vlada odnosila prema tom problemu? Kao neko koga to uopšte ne zanima. Kod takvog stanja stvari, ne dovodeći u pitanje uticaj svetske ekonomske krize na sve i svašta, ubeđen sam da objašnjenje za nažalost verovatni „šengenski neuspeh“ Vlada ipak treba da potraži u sopstvenim propustima. Ne toliko krivice radi koliko radi toga da bi te propuste otklonila. Jer, ovakav pristup „primeni“ novih zakona ne garantuje ni ostvarivanje željenih ciljeva ni nov kvalitet u zaštiti ljudskih prava. Garantuje samo ugrožavanje i tih ciljeva i tih prava.

Autor je poverenik za informacije