17. 03. 2009

PROTIVREČNOSTI OD POČETKA REFORME

Autorski tekst Slobodana Kremenjaka

Beograd, 17.03.2009 (Danas - specijalni dodatak) - Često umemo da kažemo da su u Srbiji osnovni pravci reforme medijskog sektora definisani usvajanjem Zakona o radiodifuziji 2002. godine i Zakona o javnom informisanju 2003. godine, a da su ova dva zakona uspostavila ključne poluge reforme medijskog sektora. Prvu, kreiranje nezavisnog regulatornog tela za radiodifuziju, i drugu, transformaciju državne nacionalne televizije u javni servis, odnosno privatizaciju preostalih državnih medija.

Spremni smo i olako da zaključimo da je period koji je usledio posle stupanja na snagu ova dva zakona period koji ne karakterišu odstupanja od tako postavljenih osnovnih principa reforme, već tek problem u njihovoj implementaciji, te da je reforma zapravo zaustavljena tek usvajanjem Zakona o lokalnoj samoupravi i Zakona o glavnom gradu, krajem 2007. godine, odnosno Zaključkom Vlade od 27. decembra 2007. godine kojim su na inicijativu Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i Izvršnog veća Vojvodine prekinuti postupci privatizacije elektronskih medija.

Posle toga, čitavu 2008. godinu gubimo u besplodnim raspravama koje se tiču toga:

1) da li ustavno jemstvo slobode svakoga da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja, podrazumeva i pravo države da bude osnivač medija;

2) da li se dostignuti nivo manjinskih prava, i to posebno prava na informisanje na manjinskim jezicima, može odbraniti isključivo zadržavanjem državnog vlasništva i kontrole nad medijima.

Posmatrano iz ugla prava, odgovori na ova pitanja uopšte nisu sporni. Ustavno jemstvo slobode svakoga da osniva sredstva javnog obaveštavanja ne podrazumeva pravo države da bude osnivač medija. Pravo pripadnika nacionalnih manjina na informisanje na sopstvenom jeziku podrazumeva obavezu države da olakša stvaranje i funkcionisanje medija na jezicima manjina, ne lišavajući je pri tome obaveze da poštuje drugi princip - princip nezavisnosti i autonomnosti sredstava javnog informisanja.

Zadržavanjem državnog vlasništva i kontrole nad medijima, bez mehanizama koji bi obezbedili da takvi mediji funkcionišu u javnom interesu, o očuvanju principa nezavisnosti i autonomnosti sredstava javnog informisanja teško možemo da govorimo.

Međutim, treba otvoreno reći da problem kontradiktornosti medijskih zakona nije nastao decembra 2007. godine, mi od 2003. godine u Zakonu o javnom informisanju, paralelno sa članovima o obaveznoj privatizaciji, imamo izričitu odredbu koja nalaže da država može imati svoju novinsku agenciju. I država je ima sve ove godine. Ova odredba ušla je u zakon kao amandman poslanika, uz obrazloženje da „javnost ima pravo da bude objektivno i nepristrasno upoznata sa svim stavovima i odlukama državnih organa“ i zbog toga što bi, u slučaju da i novinske agencije budu isključivo privatne, „javna glasila mogla biti uskraćena za informacije o odlukama i stavovima države“.

Ne postoji nikakva razlika između nepoverenja vlasti u medije koji nisu pod njenom direktnom kontrolom aprila 2003. godine, kada je uz ovakvo obrazloženje „odbranjen“ Tanjug, i nepoverenja vlasti u medije koji nisu pod njenom direktnom kontrolom kada je u decembru 2007. godine zaustavljena privatizacija.

U jesen 2004. godine imali smo isti problem sa izborom članova Saveta Republičke radiodifuzne agencije, kakav i sada imamo. Podneto je više kandidatskih lista udruženja emitera, novinara, filmskih i dramskih umetnika i kompozitora. Kao potpisnici kandidatskih lista javljala su se udruženja estradnih umetnika, privredna društva, kolektivne organizacije za zaštitu autorskog i srodnih prava, jedan sindikat i slično. Savez dramskih umetnika, recimo, bio je potpisan ispod dve liste. Neke kandidate predlagao je samostalno, druge je predlagao zajedno sa

UNS-om. To je bilo šareno društvo s kojim je bilo nemoguće usaglasiti listu. Osim toga, postavilo se pitanje, zašto usaglašavati listu s nekim ko uopšte nije ovlašćen da predlaže kandidate. ANEM se tada obratio Odboru za kulturu i informisanje Narodne skupštine i tražio da razmotri koliko su uopšte legitimni pojedini predlagači, te da ne tera legitimne predlagače da se usaglašavaju sa onima koji uopšte nemaju pravo da kandiduju.

Odbor je odgovorio da ne želi da arbitrira - isto ono što i danas čujemo iz Odbora. ANEM tada odbija da dalje učestvuje u besmislenom usaglašavanju i zajedno sa NUNS-om, NDNV-om i Savezom kompozitora Srbije povlači se iz procesa i time praktično otvara prostor da se usaglasi lista od dva kandidata. Četiri i po godine kasnije jedina promena je u tome što više niko ne želi da se povuče iz procesa kandidovanja i izbor članova Saveta doveden je u pitanje.

I tada, kao i sada, Odbor je imao i više od jedne liste nevladinih organizacija i udruženja građana. Tu je, inače, Zakon potpuno jasan, on sadrži ključ i određuje da je u takvom slučaju važeća lista koju potpiše veći broj organizacija koje su u prethodnom periodu imale veći broj sprovedenih akcija, inicijativa i objavljenih publikacija iz oblasti kojom se pretežno bave. Odbor sada ne želi da primeni zakon, odnosno ne želi da utvrđuje ko je imao više akcija, inicijativa i publikacija, a tada, 2004. godine, to je bilo na XIV sednici Odbora od 29. septembra, Odbor je od nevladinih organizacija tražio potvrde o akcijama, inicijativama i publikacijama. Šta se promenilo u ove četiri godine da Odbor sada ne može da, kako oni kažu, arbitrira, odnosno da primeni zakon?

Takođe, od prvih javnih konkursa za izdavanje dozvola svi, a posebno RRA, žmurimo na jedno oko pred činjenicom da se član o najviše 49% stranog vlasništva, s kojim se inače ne slažem, bezočno izigrava. Kao rezultat imamo fiktivne vlasnike i netransparentne vlasničke strukture. Sada, 2009. godine, neki se pozivaju, kao na svoje stečeno pravo, na pravo da ne otkrivaju ko su im vlasnici i protive se usvajanju Zakona o medijskoj koncentraciji i javnosti medijskog vlasništva koji predviđa uvođenje medijskog registra koji bi u praćenju vlasništva išao do fizičkog lica - ultimativnog vlasnika.

Ovo su samo neki primeri, a mogli bismo da ih nabrajamo čitavog dana. Suština, međutim, ne bi trebalo da bude u nabrajanju, već u pokušaju da nađemo odgovor na pitanje zbog čega nam se sve ovo događa. Najlakše je reći da vlast ne želi da se odrekne postojećih mehanizama uticaja na medije. Nisam, međutim, siguran da ovakva nesređena medijska scena, ni kratkoročno, a posebno dugoročno, uopšte odgovara vlasti.

Mislim da bi trebalo da se vratimo na sam početak i da priznamo:

1) da nismo uspeli da obezbedimo istinsku nezavisnost regulatora u odnosu na vlast;

2) da konkursi za izdavanje dozvola nisu bili u dovoljnoj meri transparentni;

3) da pojedine odluke na javnim konkursima i danas ne razumemo;

4) da nismo zadovoljni transformacijom državne nacionalne televizije u javni servis (naš javni servis nije izgradio prepoznatljivost i suviše liči na komercijalne televizije; često ih uspešno tuče njihovim oružjem, ali je manje uspešan kada treba da uspostavlja standarde, da diktira kvalitet koji bi komercijalne televizije morale da prate);

5) da je privatizacija, koja je bila predviđena da bi se rešili određeni problemi, zaustavljena, a da nisu ponuđeni odgovori ni na jedan od tih problema koji su i danas gorući (nisu obezbeđeni sistemski mehanizmi zaštite lokalnih javnih medija od neposrednog uticaja lokalnih vlasti na njihovu uređivačku politiku i izbor rukovodećih kadrova, nisu obezbeđeni ravnopravni tržišni uslovi za privatne medije u sredinama u kojima postoje i privatni i javni mediji).

Naša medijska reforma pokazala se kao neuspešna, i to neuspešna pre svega zbog toga što smo je sprovodili, ili je nismo sprovodili, u odsustvu jasne javne medijske politike. Zato je danas neophodno definisati takvu politiku i dati nove odgovore na pitanja na kojima je naša reforma pala, ali i na izazove nove medijske realnosti u koju nas tehnologija neumitno vodi.