22. 04. 2010

MEDIJI NA KAŠIČICU

Onaj ko ima kontrolu nad tržištem oglašavanja odlučuje o tome ko će moći i gde da se reklamira, tj. koji medij ostaje u životu i po koju cenu

Vladimir Todorić, urednik „Prava i društva"

Beograd, 22.04.2010. (Politika) - Činjenica da se posle skoro godinu dana od usvajanja čuvenog Zakona o informisanju u javnosti nije čulo ništa značajno o pitanju medija u Srbiji nažalost opet potvrđuje staru istinu da se kod nas sve radi stihijski i bez plana. Problemi se ne sprečavaju unapred već se samo gase požari - mostovi se popravljaju samo kad preti opasnost od pada, nasiljem među mladima se bavimo samo posle strašnih incidenata, a o slobodi medija se brinemo samo na godišnjice nerešenih ubistava novinara. Posle hapšenja Radisava Rodića, vlada nije pokazala preteranu brigu za dalje regulisanje pitanja medija, a pošto nije došlo do najavljene drakonske primene spornog zakona i sami mediji i javnost su napustili tu temu, smatrajući je potrošenom. Iako je izglasavanje Zakona o informisanju pratilo svečano obećanje političara da će posle njega munjevitom brzinom usvojiti i preostale medijske zakone, poput onog o zabrani medijske koncentracije i izmena zakona o radiodifuziji, od toga nije bilo ništa.

Na nacionalnom nivou imamo javni servis koji vam neće dozvoliti da zaboravite da su oni najgledanija TV stanica u zemlji, iako njihova funkcija zbog koje im se plaća pretplata nije da paze na rejting već da ispunjavaju određene bitne funkcije u društvu. Svi smo već navikli na činjenicu da se RTS finansira pored pretplate i iz reklama, iako bi trebalo da jedan izvor prihoda isključuje drugi. Nasuprot tome, RTS poput svake druge komercijalne stanice sve češće organizuje igre na sreću za koje se ispostavilo da su, pored toga što im nema mesta na javnom servisu, obične prevare a da nijedan državni organ nije postavio pitanje tako dobijenih sredstava. Ostale nacionalne TV stanice ohrabrene primerom RTS-a besomučno krše pravila o dozvoljenom vremenu za oglašavanje. Nedavno izrečena opomena RRA svim stanicama u vezi sa ovim pitanjem nije nikoga zabrinula jer se nastavilo sa starom praksom čime se jasno stavlja do znanja da se kršenje zakona isplati - platiću kaznu ali ću više zaraditi.

Na lokalnom nivou situacija je još teža. Po rečima RATEL-a u Srbiji postoji oko 170 piratskih radio i TV stanica koje je po sadašnjem pravnom okviru nemoguće ugasiti. Na ovu brojku se dodaje veliki broj neprivatizovanih opštinskih medija koje finansiraju građani. Njihova privatizacija je, iako obavezna po Zakonu o radiodifuziji, suspendovana zaključkom vlade još 2007. godine (ne morate biti pravnik da biste znali da bilo koji akt vlade ne može da derogira zakon) zbog navodne brige o nacionalnim manjinama. Istina je ta da nijedna opštinska vlast (čitaj -- političke stranke) ne želi lako da pusti medije sa svojih jasli kako bi ovi mogli da izveštavaju o njihovim svetlim uspesima, što je naročito bitno u vreme lokalnih izbora. Takođe, skoro usvojeni Zakon o savetima nacionalnih manjina potpuno je izvitoperio ideju prava manjina na informisanje na sopstvenom jeziku. Sada je ideja da svaka manjina dobije svoju tribalnu televiziju da bi bila politički i drugojako podmićena zarad stabilnosti. Sve se ovo dešava protivno ustavnoj odredbi koja zabranjuje državi i njenim organima da osnivaju medije.

Pored navedenog, svi znaju da se kod nas godinama piše i nikako da se napiše zakon o vlasništvu medija koji ima svaka evropska zemlja a koji bi napokon otkrio imenom i prezimenom ko su pravi vlasnici medija. Građani imaju pravo da znaju ko plasira određene informacije da bi je mogli oceniti u punom svetlu. Nažalost, izgleda da su moćni medijsko-marketinški krugovi uspeli da zaključaju fioku u kojoj leži ovaj zakon iako je njegovo usvajanje planirano još 2007. godine. Sva ova pitanja bi se možda i pokrenula sa mrtve tačke kada bi o njima prvi mediji govorili jer je to upravo njima u najvećem interesu. Pitanje je zašto se to ne dešava?

Najveći deo odgovora je u tome da mediji najveći pritisak trpe od tržišta oglašavanja jer onaj ko ima kontrolu nad tim tržištem odlučuje o tome ko će moći i gde da se reklamira, tj. koji medij ostaje u životu i po koju cenu. Pošto od medija zavisi sloboda govora bez koje nema prave demokratije više je nego jasno da velika politička i ekonomska moć leži u tržištu oglašavanja. Zato treba konstatovati da ne iznenađuje činjenica da su upravo neki od vlasnika najvećih marketinških kuća istovremeno i visoki javni funkcioneri. Problematika medija je toliko duboko ukorenjena u politički sistem da se i međunarodne organizacije poput OEBS-a i EU ne usuđuju da jasno ukažu na dubioze jer bi time destabilizovale trenutni politički odnos snaga, u šta nemaju trenutno nameru da ulaze. Zato pomoć od njih i ne treba očekivati. Rešenje jedino leži u većoj odgovornosti i solidarnosti medija da se izbore za opšti interes, a ako za to nemaju hrabrosti onda i s punim pravom zaslužuju kašičicu kojom im se sipa sloboda.