07. 12. 2001

Pomozite, dobri ljudi, oni nisu normalni!

Sve što su napisali mama i sin, poznati kao vlasnici samostalne trgovinske radnje ''SPO'' u Leskovcu, svakako je tačno. Izmislio sam cenzuru i uvek sam joj bio sklon. To se valjda vidi iz mog dosadašnjeg pisanja i ponašanja.

Čim sam se posle prisilnog odsustvovanja vratio u televiziju koju toliko žele i sin i mama i Mira, kandidatkinja za direktorku, da stave pod svoje suknje, izdao sam direktivu (tad je bilo revolucionarno vreme pa se moglo), da se fundamentalno obrati pažnja kako u program ne bi ušetao govor mržnje ili, ne daj Bože, ono što izaziva rasnu i versku netrpeljivost, posebno ako silazi ispod granice dobrog ukusa.

Zbog razumljivog straha da će se dvoje gore pomenutih žaliti na mene vaskolikom srpstvu, strukovnim udruženjima pa i redakcijama čiji sam dopisnik, kao što su onomad, u vreme izbora pisali OEBS-u, često u tom naumu nisam bio principijelan pa se do sada stranka poznata kao SPO pojavljivala u informativnom programu TV Leskovac daleko više od ostalih.

Možda je upravo to razlog da se braća blizanci - Srđan, aktuelni potpredsednik SPO u Leskovcu, i Aleksandar, bivši direktor TV Leskovac, sedeći jedan pored drugog, glavu uz glavu, prošlog petka u skamiji Skupštine opštine Leskovac tako lepo zabavljaju i kikoću, čekajući da na dnevni red dođe glasanje o razrešenjima direktora javnih preduzeća, među koje, sticajem nesrećnih okolnosti, spadam i ja.

Kako kažu podaci iz arhive TV Leskovac, u našoj glavnoj informativnoj emisiji, tokom prošle godine, SPO se pojavljivao saopštenjima ili nekim drugim aktivnostima 49 puta, SRS 33, GSS 24, SPS 19, DS 15, DSS 4, i DOS kao koalicija 8 puta. Ipak, sve vreme, novinari naše kuće su trpeli vređanja, šikaniranja i kletve iz ove stranke, jer upravo odatle potiču teze da za lepe ljude i žene iz SPO-a nikad nije dovoljno slikanja.

Slična iskustva na ostalim stranačkim adresama nismo imali. Naprotiv, stekao sam utisak da ljudi cene našu principijelnost, otvorenost i odmerenost u pisanju, a posebno da saosećaju sa nama kad su u pitanju patnje kojima smo izloženi prilikom kontaktiranja sa članovima STR ''SPO''. Upravo je tu suština neobjavljivanja njihovog stranačkog reagovanja povodom posete Zorana Đinđića Leskovcu.

Od stranke koja je sa svoja tri odbornika iskoristila iz tehničke koalicije u lokalnoj vlasti sve što se dalo iskoristiti dobili smo tekst koji obiluje neukusom i pljuvanjem na račun koalicionih partnera. Nismo ga objavili jer i nismo obavezni da objavljujemo ama baš sve. Uz to, fino se uklopio u naše poimanje cenzure. Zadovoljio je sve uslove. Mnogo kultivisaniji a istovremeno kritički oštri na temu ''Srbije na dobrom putu'' bili su gospoda iz opozicionih stranaka NDS i SRS, cija smo reagovanja objavili.

Na kraju, evo objašnjenja zbog čega pišem ovaj tekst.
Molim sve organizacije koje se bave ljudskim pravima, NUNS čiji sam clan, ANEM, ciji sam dopisnik a čiji je reemitor TV Leskovac, vlast, opoziciju, stručna lica i Vuka Draškovića da me konačno zaštite od Bojane Ristić, njene stranke i njihove alavosti. Smatram da lokalni mediji nisu njeno vlasništvo a da novinari nisu njene sluge.

Takođe sam mnjenja da kao ljudsko biće i građanin imam pravo na malo privatnosti tokom dana, umesto što me ona svakog popodneva ili u pola noci probudi telefonom radi neprijatnog reagovanja na spornu zapetu, rečenicu ili nedovoljno afirmativan izveštaj.

Još pre dve godine kazao sam joj u trenutku rezignacije da će novinari u slučaju da ona dođe na vlast Živojina Stefanovića od blata da prave. Ta ideja joj se dopala. Srećom, trenutno samo učestvuje u vlasti.

Iskreno, kad bi me u ovom trenutku primorali da se izjasnim - ko je bolji za novinare, Žika, Bojana ili neko treći, svakako bih ćutao dok dobro ne razmislim. Da li možda imate neku tabletu od koje se postaje nepismen? Možda bi mi tada laknulo.

Zoran Rakic