Aldina Salkanović: Čovek uz solidarnost ima više slobode, samopouzdanja i mogućnosti da se bori za ono što je zaista vredno borbe

U odnosu na prethodnu godinu Srbija je izgubila četiri indeksna poena, što ukazuje na dodatno pogoršanje medijskih sloboda. U najnezavidnijoj poziciji ipak ostaju nezavisni lokalni mediji i novinari, koji rade pod konstantim političkim i ekonomskim pritiscima i često su u tome usamljeni u svojoj lokalnoj sredini.

Aldina Salkanović je novinarka portala Foruminfo i Televizije Forum iz Prijepolja. Televizija Forum funkcioniše u okviru Foruma žena Prijepolja, organizacije koja se bavi unapređenjem rodne ravnopravnosti i položaja žena. Osnovana je 2008. godine kao prva televizija u Srbiji koju su osnovale žene, a ujedno je i jedina lokalna televizija u ovom gradu.

Aldina je prošle nedelje doživela neprijatnost prilikom pokušaja da snimi požar deponije u Drugalićima, kada joj je grupa muškaraca, među kojima je bio i predsednik opštine, otežavala da snimi prilog.

U razgovoru za ZOOMER opisuje situaciju u kojoj se našla na terenu, ali i kakve sve pritske i spoticanja imaju pri radu u lokalnom mediju.

Koliko Vi smatrate da je teško u Vašem slučaju izveštavati nezavisno u Prijepolju?

„Može se reći da je teško zato što su mnogi lokalni mediji, i iz Prijepolja i iz okolnih gradova, kupljeni i stavljeni pod jednu kapu koja proizvodi jedan ‘Dnevnik Zapadne Srbije’. To je jedno jednoumlje i bukvalno PR vladajućih partija, odnosno jedna vrsta predizborne kampanje pre same kampanje. Zbog toga nezavisno izveštavanje nije baš poželjno. Često nismo pozivani na različite događaje, niti dobijamo sve informacije koje su nam potrebne.“

Da li biste mi rekli više o tome šta se tačno dogodilo kada ste bili ometani pri izveštavanju o deponiji koja je gorela?

„Baš sam ja to snimala. Pošto živim u Priboju, a radim u Prijepolju, krenula sam kući i na pola puta nalazi se deponija na koju otpad odlažu Prijepolje, Nova Varoš, Priboj, a odnedavno i Sjenica. Nije mogao da se ne vidi ogroman gust dim. To je katastrofa koja preti životnoj sredini, šumi i svemu oko nje. Zaustavila sam se pored puta da napravim prilog i videla da su tamo predsednik opštine Prijepolje, predstavnici komunalnog preduzeća i još nekoliko ljudi. Tada su predsednik opštine i još neki prisutni počeli da me onemogućavaju da snimim prilog. Nije bilo fizičkog nasilja, ali su verbalno učinili sve da me udalje i spreče da izvestim o događaju.“

Da li su Vam samo rekli da ne smete da snimate ili je bilo i nekog agresivnijeg pristupa?

„Predsednik je rekao: ‘Nemoj da snimaš nas i naša vozila. Ako me snimiš i objaviš, tužiću te.’ Jedan izvođač radova mi se bukvalno unosio u lice, policajac me je legitimisao, a bilo je i komentara da moj automobil smeta i da ga pomerim, iako to nije bio slučaj. Bila sam sama, okružena grupom od sedam ili osam muškaraca koji su na svaki način pokušavali da me spreče da radim. Nisu mi dali izjave o požaru – kada je počeo, kolika je šteta i šta se preduzima. Nisam uspela da završim prilog, ali sam zabeležila kadrove deponije koja gori i javno govorila o tretmanu kojem sam bila izložena.“

Kada govorimo o ekonomskim pritiscima, koliko je izazovna situacija sa finansiranjem na lokalu? Da li ste u mogućnosti da dobijete projekte koje opština raspisuje za medije?

„Veoma je izazovno. Naše plate nikad nisu bile manje. Iako je opština za medije izdvojila pet miliona dinara, mi smo, kao jedina televizija u gradu, dobili samo 220.000 dinara, što smatram krajnjim potcenjivanjem našeg rada i doprinosa informisanju.“

A kada je u pitanju državni nivo?

„Kod Ministarstva informisanja i telekomunikacija konkurisali smo sa pet projekata i prvi put nam nijedan nije podržan. To sigurno nije zato što ne znamo da pišemo projekte, jer smo prošli brojne obuke i uverena sam da su bili kvalitetni. Jednostavno, podršku je gotovo nemoguće dobiti ukoliko ne izveštavate kao PR vladajuće koalicije. Mi se trudimo da javnost objektivno informišemo o stvarnim problemima u našoj opštini.“

Baš zbog toga što ste nastali u okviru ženske organizacije, da li mislite da to na neki način utiče na negativan tretman koji doživljavate u Vašoj okolini?

„Na početku je bilo komentara poput: ‘Samo izveštavate o ženama i ženskim pravima, a gde su muškarci?’ Međutim, mislim da smo vremenom uspeli da edukujemo javnost i promenimo takvo gledište. Danas nema mnogo negativnih komentara, osim sporadičnih, uglavnom zbog toga što koristimo rodno senzitivan jezik i bavimo se temama koje drugi mediji često zanemaruju. Izveštavamo o Romima, starijim ženama, ženama na selu, ženama sa invaliditetom i drugim grupama koje su često nevidljive u mejnstrim medijima.

Zajednica ima dobar odnos prema nama i ne osećamo se ugroženo zato što smo ženska televizija. Mnogo više se osećamo ugroženo kao nezavisni novinari i novinarke koji pokušavaju objektivno da izveštavaju u trenutku kada objektivnost nije poželjna.“

Kako je solidarnost novinarske zajednice uticala na Vas u trenutku kada Vam je onemogućeno izveštavanje?

„Novinarska solidarnost je veoma važna, jer sam se danas ja našla u toj situaciji, a sutra može neko drugi. Bez međusobne podrške ne možemo mnogo da uradimo. Više medija je izvestilo o ovom slučaju, a ANEM je reagovao i obratio se tužilaštvu. Zbog toga imamo osećaj da nismo sami, što je posebno važno za lokalne medije koji nisu finansijski stabilni i nemaju veliki broj zaposlenih.

Kada iza vas stoji neko udruženje i kada drugi mediji solidarno prenesu ono što vam se dogodilo, sve je drugačije. Čovek tada ima više slobode, više samopouzdanja i više mogućnosti da se bori za ono za šta je zaista vredno boriti se.“

Izvor: Zoomer