Bez istine i pravde i posle 28 godina

Predmeti su za četvrt veka prešli put od UNMIK-a, preko Euleksa, do kosovskog tužilaštva. Porodice i dalje nemaju odgovor na dva pitanja: gde su njihovi bližnji i ko je odgovoran.

Danas, na Međunarodni dan borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima, medijski naslovi će citirati saopštenja, objaviti brojke i apele. Kada je reč o sve jezivijoj nekažnjivosti zločina nad novinarima, retko se spomene Kosovo, iako je po broju nerešenih ubistava i otmica novinara na samom vrhu evropske liste.

Novinar Ismailj Berbatovci krenuo je 23. jula 1998. na zakazani razgovor sa Ramom Bujom, članom štaba jedne od operativnih zona OVK. Šta mu se dogodilo, porodica ne zna ni danas.

Đuro Slavuj i Ranko Perenić, novinarska ekipa Radio Prištine, otišli su 21. avgusta 1998. ka manastiru Sveti Vrači u Zočištu da urade prilog o povratku otetih monaha. Viđeni su u Velikoj Hoči, a nekoliko kilometara dalje skrenuli su na pogrešan put. Od tada im se gubi svaki trag. Ni automobil kojim su putovali nikada nije pronađen.

Afrim Malići, novinar „Rilindje", a potom „Bujku", ubijen je 2. decembra 1998. na Sunčanom bregu u Prištini, zajedno sa Hizrijem Talom, komandantom OVK u zoni Lab, i studentom Ilirom Durmišijem. Njegovi bližnji tvrde da su ga ubile srpske snage. Iz razgovora sa predstavnicima KFOR-a, UNMIK-a i Euleksa saznali smo da nijedna od tih misija nije istraživala ovo ubistvo.

Enver Maljoku, osnivač i direktor Informativnog centra Kosova, ubijen je 11. januara 1999. u popodnevnim satima, dok se vraćao s posla, nekoliko metara od stana na Sunčanom bregu. Preminuo je ubrzo u prištinskoj bolnici. Mesecima ranije preživeo je pokušaj ubistva.

Ljubomir Knežević, novinar prištinskog „Jedinstva" i dopisnik „Politike", nestao je na Đurđevdan, 6. maja 1999, kod Vučitrna, u podnožju Čičavice. Tada šezdesetogodišnjak, otišao je na slavu porodice Laketić i da bi napisao tekst. Kući je krenuo pešice oko šest popodne i više se nije vratio. Porodica o istrazi nikada nije zvanično obaveštena.

Gabrijel Griner i Folker Kremer, novinari nemačkog „Šterna", i njihov vozač i prevodilac Senolj Alit ubijeni su 13. juna 1999. na prevoju Dulje kod Prizrena, dan posle ulaska KFOR-a na Kosovo. Državno tužilaštvo u Hamburgu raspisalo je 2001. nalog za hapšenje jednog osumnjičenog, ali presude za ovaj zločin nema.

Aleksandar Simović Sima, novinar i prevodilac Medija ekšn internešenela, otet je 21. avgusta 1999. u Prištini. Deo njegovih posmrtnih ostataka pronađen je 8. juna 2001. u selu Obrinje kod Glogovca. Postoje svedoci otmice. Ovo je jedini slučaj koji je Euleks istraživao kao ratni zločin, ali optužnice nema ni danas.

Krist Gegaj, komentator i urednik programa na albanskom jeziku RTV Priština, nestao je 12. septembra 1999. u Istoku. Sutradan je KFOR pronašao njegovo telo u reci, dva kilometra od kuće, sa ranama od metaka u glavi i srcu.

Momir Stokuća, fotoreporter i saradnik „Politike", ubijen je 21. septembra 1999. u porodičnoj kući u centru Prištine, u Ulici Đure Jakšića 15, koju posle dolaska međunarodnih snaga nije želeo da napusti. Ubistvo je prijavljeno UNMIK-ovoj policiji, ali je prijava „nestala" iz njihove arhive. Njegovu sestru Branku nijedan istražni sudija nikada nije pozvao.

Marjan Melonaši, novinar srpske redakcije Radio Kosova, nestao je 9. septembra 2000. Posle polučasovne emisije, koja je trajala od 13.30 do 14 časova, ušao je u narandžasti taksi preko puta zgrade radija. Niko ga posle toga nije video.

Sutradan, 10. septembra 2000, ubijen je Šefki Popova, dugogodišnji novinar „Rilindje", aktivan i u lokalnoj politici. Ubijen je sa dva metka na ulazu u svoj stan u Vučitrnu. Ubistvo je, ocenjeno je, bilo pažljivo pripremljeno.

Džemajl Mustafa, novinar „Bota sot", savetnik i portparol Ibrahima Rugove, ubijen je 23. novembra 2000. ispred svog stana u prištinskom naselju Dardanija. Pucala su dvojica nepoznatih napadača. Bilo je to treće ubistvo izvršeno na isti način u samo dva meseca.

Bekim Kastrati, novinar „Bota sot", stradao je 19. oktobra 2001. u zasedi kod sela Lauša, u opštini Srbica, zajedno sa dvojicom muškaraca koji su bili u njegovom automobilu. Njegov otac Hajriz godinama je obijao pragove UNMIK-a i Euleksa, bez rezultata.

Bardulj Ajeti, 28-godišnji kolumnista „Bota sot", napadnut je 3. juna 2005. kod sela Bresalce, na putu između Prištine i Gnjilana. Pucano je na njega iz automobila u prolazu, pogođen je u glavu. Umro je 28. juna u Milanu, gde je prebačen na lečenje. Ajeti je pisao dnevne komentare i bio je jedan od onih koji su uporno tražili da se rasvetli ubistvo Šefkija Popove. Njegov slučaj sada stoji u istoj fascikli nerešenih.

Mnoga od ovih ubistava izvršena su po istom obrascu, iz zasede ili na kućnom pragu, i pripremljena tako da iza sebe ne ostave tragove.

Osim u slučaju Šabana Hotija, nije kažnjen nijedan ubica, otmičar ili napadač na novinare na Kosovu iz tog perioda. Hoti, profesor ruskog jezika na Prištinskom univerzitetu, pristao je u julu 1998. da bude prevodilac ekipi ruske državne televizije. Sa novinarom Olegom Safiulinom, snimateljem Aleksandrom Galanovim i tonskim tehničarom Viktorom Mamajevim krenuo je 21. jula na teren. Pripadnici OVK zaustavili su ih i odveli u logor u Lapušniku. Rusi su pušteni iste večeri, Hoti nije. Ubijen je pet dana kasnije na planini Beriša. Haški tribunal je 2005. za ubistva zarobljenika na Beriši osudio čuvara logora Hajredina Balju na 13 godina zatvora.

Ploča koju ruše, pitanje koje ostaje

Na mestu gde su Slavuj i Perenić poslednji put viđeni, Udruženje novinara Srbije i UNS na Kosovu postavili su obeležje sa natpisom na srpskom i albanskom jeziku: „Ovde su 21. avgusta 1998. otete naše kolege novinari. Tražimo ih".

Ploča je rušena devet puta. Jednom je iščupana zajedno sa postoljem. Novinari je svaki put vraćaju na isto mesto. Ta upornost je, nažalost, jedino postojano.

Kada sam za UNS istraživala ubistva i otmice novinara na Kosovu od 1998. do 2005, najteže je bilo pratiti put samih predmeta. Istrage su 1998. bile u nadležnosti srpske policije i tužilaštva, posle rata preuzeo ih je UNMIK, zatim Euleks, a danas su u rukama kosovskih institucija. Svaka primopredaja značila je izgubljeno vreme, a ponegde i izgubljenu dokumentaciju.

Nekih informacija je ipak bilo. Na primer, tadašnji šef američke diplomatske misije na Kosovu Šon Berns rekao je da se zna ko je imao najveći uticaj na području gde su oteti Slavuj i Perenić.

Međunarodna komisija jedino rešenje

Slučajevi ubijenih i nestalih novinara zaglavljeni su između međunarodne administracije i dva pravosudna sistema koja međusobno ne razgovaraju: Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu i kosovskog Specijalnog tužilaštva.

Vlada Srbije proširila je nadležnost Komisije za istraživanje ubistava novinara na Kosovo u periodu od 1998. do 2000. i u nju uključila predstavnike Tužilaštva za ratne zločine i Službe za ratne zločine MUP-a. Upravo zbog nadležnosti, domet komisije je ograničen. Porodice i kolege poslednju šansu dugo su videle u Specijalizovanim većima i Specijalizovanom tužilaštvu u Hagu.

Evropska federacija novinara usvojila je tri rezolucije o ubijenim, kidnapovanim i nestalim novinarima na Kosovu. Poslednjom, iz maja 2024. u Prištini, zahteva se formiranje međunarodne ekspertske komisije koja bi pomogla u istraživanju ubistava, otmica i nestanaka 19 novinara i medijskih radnika. U njoj bi bili predstavnici pravosuđa Beograda i Prištine, UNMIK-a i Euleksa, ali i novinarskih udruženja.

Traži se i da Specijalizovana veća u Hagu otvore istrage o ubijenim i nestalim novinarima i medijskim radnicima od 1998. do 2005, da Ujedinjene nacije obeštete porodice žrtava i o tome obaveste javnost, i da Savet ministara EU utvrdi da li je Euleks time što nije istraživao ove zločine prekršio Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.

Nijedan od ovih zahteva do sada nije ispunjen.

Svi ćemo na ovaj dan podvući da nekažnjivost nije samo nepravda prema mrtvima, već i poruka živima. Ovi ljudi nisu ubijeni zato što su bili Albanci, Srbi ili Nemci, već zato što su bili novinari. Društvo u kome niko nije odgovarao za 17 ubijenih, otetih i nestalih kolega teško može da ubedi one koji danas prete da će njih zakon stići.

Autorka: Jelena L. Petković