GLASOVI IZ GAZE Šuruk al-Alija: Ubijani smo uživo, na televiziji, a svet je gluv na naše patnje

Razgovarala: Jelena L. Petković

Novinarstvu u Gazi je na meti, namerno se izgladnjuje i ubija.

Suočena sa glađu, žeđu, crnim tržištem hrane koje nehumano divlja, dok vodi računa o bezbednosti trogodišnje kćeri, dobitnica prestižne Međunarodne nagrade za novinarsku hrabrost (IPFA) 2024. godine koju dodeljuje Komitet za zaštitu novinara (CPJ), svakodnevno odlazi na teren. I radi.

“Osećam kao da prolazimo kroz mnoge faze ubijanja”, naglašava al-Alija i podvlači:

“Niko ovde sebe ne može da zaštiti.”

Mlada novinarka i njena kći su raseljena lica u Gazi, gradu bogate istorije koji je do pre dve godine bio pun života. Danas se u njemu broje tela. Njen dom je, a i ceo Pojas Gaze, pretvoren u runine, lom i krš:

“Naš pravi dom je potpuno uništen, nema ničega. Nema čak ni ruševina naše kuće”.

Ujedinjene nacije (UN) u petak su proglasile da u Gazi, a posebno podvlačeći grad Gazu, vlada glad.

Procenjujući da je pola miliona ljudi u katastrofalnom stanju, podvukli su da će do kraja septembra brojka porasti na 640.000.

“Traženje hrane je poduhvat. Cene nisu uopšte pristupačne, čak ni u ovom trenutku. I to kažem iz perspektive zaposlene majke sa izvorom prihoda. Ne mogu da zamislim kako ljudi, a to je većina stanovništva u Gazi, koji su izgubili posao zbog genocida, uspevaju da se snabdeju hranom”, objašnjava Al-Alija.

U jezivom očaju i nemaštini, da bi preživeli, ljudi idu na punktove za distribuciju. Taj put je, skreće pažnju, “kao smrtonosna zamka”.

Surove “igre gladi”

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) upozorila je da će bolesti i glad samo rasti ako se ne uklone sve prepreke za dostavu pomoći koje Izrael postavlja u Pojasu Gaze.

Šuruk al-Alija veruje da je jedini efikasan način da se kamioni sa hranom kreću mirno i bezbedno do skladišta nevladinih organizacija.

“U suprotnom, ništa ne funkcioniše”, smatra i pojašnjava:

“Nažalost, izraelska vojska ne dozvoljava siguran prolazak hrane u skladišta. Kamione pljačkaju bande lopova, koje većinom kontroliše izraelska vojska. Kamioni su opljačkani pre nego uđu u grad. A to znači da te bande lopova kontrolišu tržište. Prodaju sve što su ukrali po vrtoglavo visokim cenama”.

Lokacije GHF-a, američke kompanije za distribuciju hrane, su naglašava samo - smrtonosna zamka.

“Videli smo koliko žrtava bude svakog dana, kako vezano za kamione, tako i u distribuciji pomoći”.

Distribucija hrane iz vazduha, posebno nije bezbedna jer teret pada ljudima na glave.

“Ako ne padne na glave, pada na improvizovane šatore. Uništava ono što su ljudi danima osiguravali. Prošle nedelje je dete ubijeno. Teret iz aviona pao je na njegovu glavu. To je zato što hrana nije bezbedno transportovana do skladišta, jer vojska to ne dozvoljava. Grupe se dobrovoljno javljaju da obezbeđuju kamione. Nažalost, vojska ih stalno cilja vazdušnim napadima”, kaže al-Alija, podvlačeći:

“Vojska želi ovu haotičnu situaciju. Želi da lovi ljude, da igraju igru gladi.”

Patnja

Život u Gazi koji ni na koji način ne razdvaja sudbine novinara i svih ostalih civila, naša sagovornica, sumira pre svega jednom rečju – patnja.

“Patimo uvek”, ističe i dodaje:

“Kada govorimo o gladi, posao za koji mi je ranije trebalo tri sata, sada mi je potrebno šest. Zato što nisam potpuno koncetrisana. Ljudi koje intervjuišem nisu potpuno koncentrisani. Reč je o ljudima koji funkcionišu sa minimalnom energijom zbog gladi, a i zbog vrućine. Ovde je ovih dana pakleno vruće. Ovo je vrhunac leta. Nemamo te luksuzne mašine poput ventilatora, klima uređaja i sličnih. To je zato što nemamo struju.”

Struje, podseća, “nema od prve nedelje ovog genocida”.  

“Problem je punjenje uređaja. Moram da idem do mesta koja imaju sisteme solarnih panela ili generatore ili slično, kao što su bolnice”.

Kada Šuruk i kolege novinari odu da aplouduju svoje materijale, mete su izraelskih napada.

U ponedeljak ujutru ubijeno je pet novinara u izraelskom napadu u na bolnicu Naser u južnoj Gazi. Napad na bolnicu dogodio se neposredno posle 10 časova po lokalnom vremenu u ponedeljak kada je u bombardovanju balkona bolnice ubijen snimatelj Rojtersa.

“Devet minuta kasnije, dok je grupa spasilaca i drugih novinara pružala pomoć žrtvama, izraelska vojska je ponovo napala. Taktika je poznata kao “dvostruki udarac“, podvukao je CNN.

U tom napadu Šuruk al-Alija je izgubila blisku prijateljicu.

Osuđujući napad, Komitet za zaštitu novinara (CPJ) pozvao je međunarodnu zajednicu da pozove Izrael na odgovornost zbog “kontinuiranih nezakonitih napada na medije”.

„Izraelsko ubijanje novinara uživo u Gazi se nastavlja dok svet posmatra i ne preduzima odlučne mere povodom najstrašnijih napada sa kojima su se mediji ikada suočili u novijoj istoriji“, podvukla je regionalna direktorka CPJ-a Sara Kudah.

Nemaš prostora ni da ožališ

Novinarski tereni nikada nisu zabeležili ovakav nivo opasnosti. Osim što je opasno po život, teško i komplikovano kretati se, zbog nestašice goriva je i bolesno skupo.

“Bukvalno bacam novac na gorivo. Ne mogu da koristim redovan prevoz, jer nije bezbedno. Kad ideš da snimaš, gubiš vreme čekajući vozila. Onda čekaš dok se ne napune putnicima, a možda nećeš stići na odredište. Moj auto radi na benzin, a benzin je duplo skuplji od dizela. Litar benzina pre genocida je bio 2 dolara. Sada je 150 dolara, što je ludilo, znam. Dizel je skoro 75 ili 80 dolara za litar”, osvrće se naša sagovornica.

Auto joj je potreban da preveze ćerku kada krene na posao.

“Neću da je izlažem riziku, jer nikoga ne poznajem. Jako sam istraumatizovana zbog njene sigurnosti i ne krećem sa njom naokolo. Samo je odvezem kod njenih babe i dede, vratim se po nju i idemo kući, koja nije zapravo naša kuća. To je mesto gde smo raseljeni”.

Bezbednost je u svakom smislu nedostižan luksuz.

“Kako, dođavola, da se zaštitim? Niko ovde ne može sebe da zaštiti. Bilo da si novinar ili civil, nema načina da se zaštitiš. Nema sigurnih mesta. I stranci su bili meta. Nema ovde crvenih linija i rizik se oseća svuda. Svi smo u opasnosti”.

Ako bi uspeli da se zaštite, naglašava, to bi značio da svet ne bi video sve patnje u medijima koje dolaze jedino iz objektiva i pera palestinskih novinara.

“U ovome smo svi jednaki. Ovde smo svi mete. Novinar još više zbog sistematskog ubijanja novinara. Do je 238 novinara ubijeno. Izgubili su živote da bi svetu pokazali istinu od koje svet beži, ne želi da se suoči”. 

Pod bombama, sa strahom, i nezrecivom tenzijom, dok je svaki dan potraga za vodom, hranom, da se završi posao, cilj je samo jedan – da se preživi:

“Oslanjamo se na režim preživljavanja - da samo preživiš taj dan. Osećaš da si samo figura, ovde, u ovim okolnostima. Nema načina, nema prostora za olakšanje, nema čak ni privatnosti. Nema privatnosti ni da ožališ sve ono što si izgubila”.

Etički si vezan

“Ono što me motiviše da ovo radim, u ovakvim okolnostima, je što verujem da ako imaš veštine, platformu, pratioce – moraš. Ne govorim samo o svom stradanju. Govorim o stradanju mog naroda, mojih rođaka, moje porodice, mojih prijatelja i svih ovih ljudi. I ja sam jedna od njih. I ja sam priča. Okolnosti su ovde nepodnošljive, ali osećaš da si etički vezan za svoj narod, svoju zemlju, da uradiš šta god možeš da širiš svest”, podvlači Šuruk al-Alija.  

Oči novinara svedoče najkrvavije i najstrašnije scene u Gazi. Privilegija razmišljanja o zdravlju, psihičkim traumama i teretu ne postoji:

“Ponekad se osećam da sam bez energije, da ne želim ništa da radim. Odjednom se osećam kao da sam mentalno slomljena. Zdravstveno, nisam više dobro. Umorna sam većinu vremena, ne mogu da se koncentrišem. Svakoga dana dodajemo sve više psiholoških aspekata, sve više gušimo svoja osećanja. Svi stežemo, potiskujemo osećanja i čekamo trenutak kada ćemo svi pući. Svi ćemo tugovati na pravi način, u vreme mira”.

“Mi smo doslovno prisiljeni da izdržimo ove okolnosti”, posebno naglašava Šuruk al-Alija:

“Nikada nismo birali ovo i ne želimo više da se nosimo sa ovim. Prisiljeni smo da izdržimo ovu surovost, ove nepodnošljive uslove jer nemamo šanse, niti izbora.”

Iz rata, iz Gaze, izveštavaju mlada lica, baš kao i naša sagovornica. Mnogi od njih su frilenseri. I u tim uslovima glada i nesreće, doživljavaju još jedan nivo eksploatacije. Na pitanje jesu li novinari pravdeno plaćeni za svoj rad, naša sagovornica kaže:

“Ne. To zapravo zavisi od organizacije sa kojom radite. Ali nažalost, organizacije, većina njih, nemaju na umu koliko je skupo, koliki su troškovi života ovde, da sve košta 10 puta više od uobičajenih cena. To je minimum, sigurno. A gorivo je jednostavno neverovatno skupo. Prevoz i sve to. Ponekad imam osećaj kao da ovo ne uzimaju u obzir u smislu plaćanja. Mogu da kažem da su neki fer plaćeni, ali većina nije”.

Šuruk Al-Alija vodi Ain Mediju (Ain Media). Taj posao je preuzela nakon što je njen suprug Rošdi Saradž (Roshdi Sarraj) ubijen kada je pokušao da je zaštiti suprugu i ćerku.

“Ujutro 22. oktobra 2023. godine, dok je porodica sedala za doručak, šarpneli izraelskog raketnog napada na obližnju kuću ubili su Saradža i ranili al -Aiju i njihovu bebu”, podseća CPJ.

Ain Medija je pretrpela i druge gubitke. Suosnivač Ain Medije Jaser Murtaja) Yaser Murtaja) je ubijen, kao i fotograf Ibrahim. Još dvoje članova redakcije se vode kao nestali.

Šuruk je i danas na terenu.