Ubistvo Slavka Ćuruvije – stanje nekažnjivosti, kriminalne anarhije i neviđenog nasilja

Slavko Ćuruvija, nepokolebljivi borac za istinu u najmračnijim trenucima savremene srpske istorije, periodu ispisanom krvlju režima Slobodana Miloševića, ubijen je iz vatrenog oružja. Pogođen je s leđa, na samo korak od svog doma, u centru Beograda, 11. aprila 1999. godine, na pravoslavni Uskrs, tokom NATO bombardovanja Jugoslavije.

Prema informacijama procurelim iz dosijea tajne policije pod nazivom „Ćuran“, Ćuruviju je pratilo 27 pripadnika Službe državne bezbednosti u tri smene, sve do neposredno pre njegove smrti.

U postupku koji je počeo tek 2015. godine, bivši pripadnici Službe državne bezbednosti Radomir Marković, Milan Radonjić, Ratko Romić i Miroslav Kurak osuđeni su na ukupno sto godina zatvora. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu ih je 2024. godine oslobodio i pustio na slobodu.

Danas se žrtva progoni kao kriminalac. Trojica bivših optuženih sada tuže Fondaciju Slavko Ćuruvija (SĆF) zbog njenog javnog reagovanja na oslobađajuće presude. Na ročištu pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu, ovi bivši pripadnici zloglasnog sistema tvrdili su da im je reakcija SĆF nanela duševne bolove, narušila ugled i čast i povredila ljudska prava.

Međutim, u februaru 2024. advokat Aleksandar Olenik ukazao je da je jedna od sudija Apelacionog suda koja je glasala za oslobađanje supruga bivšeg načelnika VI odeljenja Službe državne bezbednosti u vreme ubistva Ćuruvije, te da je bila povezana sa suprugom Slobodana Miloševića.

Borba za pravdu se nastavlja

Početkom 2026. godine, Vrhovni sud u Beogradu jednoglasno je utvrdio da je Apelacioni sud prekršio zakon u korist optuženih. Apelacioni sud je izneo neke „potpuno nejasne“ ili „protivrečne“ zaključke, koji nisu bili u skladu sa iskazima nekih od najvažnijih svedoka tužilaštva, niti sa ključnim materijalnim dokazima. To uključuje analizu podataka sa baznih stanica mobilne telefonije o razgovorima koje su optuženi vodili neposredno pre i posle ubistva Slavka Ćuruvije.

Ćerka Slavka Ćuruvije, Jelena, i Fondacija Slavko Ćuruvija podnele su disciplinske prijave protiv troje sudija Apelacionog suda (od kojih je dvoje u penziji) Visokom savetu sudstva, i podnele inicijativu Ustavnom sudu da preispita zakonske odredbe koje ne dozvoljavaju žalbu na oslobađajuću presudu, čak i kada se utvrdi da je doneta uz kršenje zakona, kao u ovom slučaju.

Pravda je udarila u zid srpskog pravosuđa. Ne postoji mogućnost žalbe na oslobađajuću presudu za koju je utvrđeno da je zasnovana na pogrešnim premisama.

Nebo se ponovo srušilo. Postoji stopostotna nekažnjivost za ubistva novinara iz prošlosti i gotovo isti nivo nekažnjivosti za napade na novinare danas.

„Slobodno novinarstvo u Srbiji više nije moguće“, rekao je Slavko Ćuruvija pred američkim Kongresom u Vašingtonu 1998. godine. Ta izjava bila je tačna tada, ali i proročanska za budućnost.

Novinari su na meti

Srbija je na vrhu liste po broju slučajeva nekažnjenosti za ubistva novinara, kao i po broju fizičkih napada na novinare u 2025. godini, prema izveštaju IFJ „Killed list“.

„Srbija je jedno od najopasnijih mesta u Evropi za novinare“, ocenile su partnerske organizacije Mehanizma za brzi odgovor na slobodu medija (MFRR) i Platforme Saveta Evrope za unapređenje zaštite novinarstva i bezbednosti novinara, nakon dvodnevne misije utvrđivanja činjenica u Srbiji u martu 2026. godine.

Baza podataka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), članice IFJ i EFJ, zabeležila je alarmantnih 383 napada, pretnje i pritiska na novinare u Srbiji tokom 2025. godine. Većina njih povezana je sa godinu i po dugim protestima studenata i građana protiv korupcije i kriminala, uz zahteve za izbore. Policija je ili sama napadala novinare ili ih nije štitila kada je bila svedok napada.

Godina 2026. počela je još gorim talasom nasilja i pokušaja cenzure. Samo u martu, NUNS je zabeležio 30 incidenata prema novinarima.

U januaru 2026, Fondacija Slavko Ćuruvija zabeležila je najmanje 160 verbalnih napada (dvostruko više nego u decembru 2025) na kritički orijentisane medije i novinare od strane najviših državnih i partijskih funkcionera u Srbiji. Taj broj porastao je na 171 u februaru i dostigao vrhunac od 186 u martu.

Vrhunac je usledio na „Krvavu nedelju“, 29. marta, na dan lokalnih izbora u Srbiji. Novinari su prebijani i mučeni dok su obavljali svoj posao, a prizori njihovih krvavih i razbijenih glava simbolizovali su „demokratske izbore“.

Foto-reporterka Zorica Popović dva puta je šutnuta u stomak od strane maskiranih muškaraca. Novinar „Revolta“ Lazar Dinić proganjan je do obližnje reke, gde su ga maskirani napadači mučili. Tukli su ga, pretili mu sekirom i primorali ga da uzvikuje „Aca je predsednik“, aludirajući na aktuelnog predsednika i bivšeg ministra informisanja u vreme ubistva Slavka Ćuruvije, Aleksandra Vučića. Lazar je morao da bude operisan.

Do danas, napadači nisu optuženi.

Današnja Srbija podseća na kasne devedesete

Televizije N1, Nova, nedeljnik Radar i dnevni list Danas daleko su najčešće mete vladajuće Srpske napredne stranke. Trinaest istaknutih srpskih nevladinih organizacija, zajedno sa mnogim drugima, strahuje da će režim uspeti da preuzme poslednje preostale svetionike slobodnih medija u Srbiji.

Novinar Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara u Srbiji i jedan od vodećih zagovornika izvođenja počinilaca ubistva Ćuruvije pred lice pravde, posebno je izdvojen za „posebnu pažnju“ provladinih medija. Jezivi „dokumentarni“ program emitovan na televizijama sa nacionalnom frekvencijom označio je Matića kao izdajnika najgore vrste i praktično mu nacrtao metu na čelu. Pre ubistva 1999. godine, Slavko Ćuruvija bio je meta sličnih kampanja blaćenja.

Dana 11. aprila, dok je kampanja protiv njega trajala, Matić je zajedno sa predstavnicima Udruženja novinara Srbije (UNS) i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) položio venac na mestu gde je Slavko Ćuruvija ubijen.

„I danas postoje pokušaji ubistava novinara i njihovog prebijanja kako bi se sprečilo izveštavanje. Kao što je 1998. i 1999. postojala namera da se ugasi Dnevni telegraf, danas je N1 ista meta. Moramo biti solidarni kao zajednica i zaštititi se od onoga što može uslediti. Posle pokušaja ubistva dolazi ubistvo“, istakao je Matić.

Kada se nebo pravde sruši, ono što ostaje jeste jeziva crna rupa koja usisava svaki fragment nade, humanosti i zaštite.

Solidarnost je jedino što nam je preostalo da držimo. Ali koliko dugo?

Ovaj tekst napisala je istraživačka novinarka Jelena L. Petković. Ona se dugi niz godina bavi borbom protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima i godinama istražuje ubistva i nestanke novinara na Kosovu. Intervjuisala je više od 200 sagovornika – članova porodica, kolega, poznanika i pripadnika međunarodnih misija – otkrivajući nove informacije o nestancima i ubistvima.

Izvor: IFJ