INTERVJU Sanja Petrov, urednica Slobodne reči: Istina u trci sa kačketašima

Sagovornica portala Vranje news mapira razliku između medijskih poslušnika, zaštićenih režimskim kišobranom, i onih koji su, zbog odanosti javnom interesu, prinuđeni da biraju između sopstvene sigurnosti i prava građana da znaju - istinu. Kroz prizmu ličnih iskustava, od bizarnih onlajn pretnji do direktnih fizičkih zastrašivanja njenih saradnika, ona ukazuje na opasan fenomen normalizacije straha koji nagriza temelje profesije.

Posebno je alarmantno njeno svedočenje o sistemskoj tromosti i nepoverenju u institucije koje bi trebalo da štite novinare, a koje se neretko čine nemoćnim pred naručenim kampanjama diskreditacije. Ovaj intervju nije samo priča o novinarstvu u jednom gradu, već duboka analiza društva u kojem se istina plaća visokom cenom, a solidarnost kolega kroz udruženja poput NUNS-a, čija je Sanja poverenica za Vranje i okrug, ostaje poslednja linija odbrane.

Kako danas izgleda raditi kao novinar u Vranju kada je reč o ličnoj bezbednosti? Da li se osećaj ugroženosti podrazumeva ili i dalje iznenađuje?

"Zavisi za kakvu medijsku kuću radite i šta se uzima u obzir kada kažemo bezbednost. Sve dok ste neprofesionalni, širite propagandu režima, pravite priloge na nivou novinarske sekcije u osnovnoj školi, pravite se da je sve u redu i da je Vranje jedan uređen grad bez ikakvih problema, sa vlašću koja je bezgrešna i sve funkcioniše kako treba - vi ste na sigurnom. Ali samo na prvi pogled".

Da li to po vama i režimski novinari imaju neki problem, osim problema savesti?

"Kada malo zagrebete, režimski novinari su možda zaštićeni od naručenih napada i kampanja, pokušaja diskreditacije i diskriminacije od strane vlasti, ali se unutar svojih redakcija suočavaju sa ozbiljnim mobingom, o kojem najčešće ne žele javno da govore".

S druge strane su slobodni novinari i kolege koje poštuju Kodeks i rade u javnom interesu...

"Nažalost, među koleginicama i kolegama koji izveštavaju u interesu javnosti, osećaj ugroženosti se normalizuje i to me plaši. Ne želim da prihvatim činjenicu da je uobičajeno nošenje šlema dok se izveštava o stvarima koje narod mora da vidi i zna, jer vlastima to ne odgovara. To nije normalno".

Da li ste vi ili članovi redakcije Slobodne reči imali konkretna iskustva sa pretnjama, pritiscima ili napadima, navedite primere?

"Da, uglavnom se radilo o onlajn pretnjama, koje smo počeli da zvanično prijavljujemo redovno tek od prošle godine, često smo ih zanemarivali. Uživo su se dešavala dobacivanja, sećam se jednog koji je glasio kakve noge, šteta da se polome, kada sam izveštavala sa jednog skupa. Bili smo i na nekakvom spisku Ruske obaveštajne službe kao navodni organizatori nekakvog Majdana u Srbiji, pa se ime naše redakcije provlačilo po tabloidima. Bilo je pokušaja da se utiče na sadržaj naših tekstova itd.

Šta Vam je u tim situacijama bilo najteže – sam incident ili ono što dolazi posle njega?

"Ono što dolazi posle toga, ali to već zavisi i od vaspitanja, brige o mentalnom zdravlju i podrške kolega i porodice".

Koji su najčešći oblici pritisaka na lokalne novinare – da li su oni otvoreni i direktni ili suptilni?

"Suptilni, makar je to naše iskustvo. To su raznorazni pokušaji diskreditacije, blokiranje informacija, odlaganje odgovora, diskriminacija kada se novinari pozivaju na događaje itd".

Koliko takvi uslovi rada utiču na uređivačke odluke? Da li dolazi do autocenzure i kako se ona prepoznaje u praksi?

"Evo nedavnog primera. Dvojici svojih novinara rekla sam da ne mogu da garantujem za njihovu bezbednost tokom nedavnog skupa u Vranju, koji je formalno bio državni, a svi znamo da je bio stranački, te da ću razumeti ako ne žele da prate i da ćemo se snaći. Međutim, oni su ljudi koji misle i svojom glavom, pa su odlučili da ipak odu. Epilog - kolegu Andreja je pojurilo nekoliko kačketaša dok je snimao autobuse u naselju Češalj, kojima su ljudi iz drugih gradova organizovano dovoženi u Vranje. Mlad je i brz, pa im je utekao. Takođe, čini mi se da urednici sve češće pišu za sudije, umesto za čitaoce, za slučaj da moćnici umešani u neke poslove i afere posegnu za SLAPP tužbama".

Kako ocenjujete reakcije institucija u slučajevima napada na novinare? Da li sistem štiti novinare ili ih dodatno obeshrabruje?

"I to zavisi od mnogo faktora i volje kontakt tačaka u tim mestima odakle su novinari. Načelno, saradnja sa ovdašnjim kontakt tačkama je u redu. Ne smatram da sistem suštinski štiti novinare, sistem sam sebe nije u stanju da zaštiti očigledno, kada imate policajce koji ustuknu pred nasilnicima. Nema sistema, nema odgovornosti javnosti. Ima samo odgovornosti režimu. Pravda je ili selektivna ili sporo dostižna".

Da li postoji poverenje u policiju i tužilaštvo kada je reč o prijavljivanju pretnji?

"Nisam sigurna. Bojim se da je poljuljano zbog celokupne situacije".

Postoji li konkretan primer koji bi tako nešto mogao ilustrovati?

"Pre izvesnog vremena od mene je preko poznanika suptilno zatraženo da povučem prijavu koju sam navodno podnela protiv meni nepoznate osobe. Od tog poznanika sam tada saznala da je u toku postupak, da je ta osoba saslušana, videla sam i izjavu u kojoj se pominje moje ime i prezime. O tome me niko niti iz policije niti iz tužilaštva nije obavestio".

Ima li epiloga?

"I dan danas nemam zvaničnu informaciju od njih da se radi o postupku zbog našeg dopisa lokalnim kontakt tačkama za bezbednost novinara o više pretnji na društvenim mrežama od pre nekoliko godina".

Novinari na lokalu izloženiji

Koliko je specifična pozicija lokalnih medija u odnosu na nacionalne kada govorimo o bezbednosti i pritiscima?

"Jednostavno je - ljude koji vas vređaju i prete srećete na ulici, a vaša porodica je izloženija pritiscima".

U kojoj meri finansijska zavisnost od lokalnih budžeta ili oglašivača utiče na slobodu izveštavanja? Da li je ekonomski pritisak danas možda i najefikasniji oblik kontrole?

"Vranje nema niti standard niti tržište takvo da redakcije mogu funkcionisati i isplaćivati zarade novinarima i plaćati troškove od prihoda od marketinga i povremenih oglašivača. Građani koji plaćaju porez bi, u teoriji, trebalo da podržavaju medije koji izveštavaju u interesu javnosti, odnosno da kroz te lokalne i republičke konkurse sufinansiraju njihove projekte".

Šta se dešava u praksi?

"U praksi taj novac dobiju podanici i poslušnici koji kreiraju paralelnu stvarnost i promovišu funkcionere".

Društvene mreže često postaju prostor za targetiranje novinara. Kako se Vaša redakcija nosi sa onlajn napadima i govorom mržnje?

"Prijavljujemo. Razgovaramo. Tražimo savete kolega i pravnika".

Da li imate interne mehanizme zaštite novinara – pravne, bezbednosne ili psihološke?

"Niko nije sam. Mnogo znači udruživanje. Mi smo, konkretno, članovi Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koje ima sve ove pomenute mehanizme na raspolaganju i pojedincima i redakcijama".

Šta bi, po Vašem mišljenju, bio prvi konkretan korak ka unapređenju bezbednosti novinara na lokalu? Da li su problem zakoni ili njihova primena - gde vidite ključni problem u sistemu?

"Mislim da problem nije samo u sistemu i zakonima, već u opštem položaju novinarske profesije koja je ozbiljno srozana - novinare danas ili vređaju ili ih žale. Često se kao jedno od rešenja pominje davanje statusa službenog lica novinarima, ali u praksi, posebno kada je represija kao u Srbiji i institucije nisu dovoljno nezavisne, to može značiti da novinari postanu još izloženiji jer ulaze u neki okvir koji vlast lakše reguliše, tumači i potencijalno zloupotrebljava. Taj status ne donosi samo zaštitu, već i dodatne obaveze i odgovornosti, te bi se verovatno mnogi postupci novinara koji su nepodobni tumačili kao povod da dodatni pritisak. Kada institucije ne budu zarobljene, možemo govoriti o tome šta dalje".

Postoje li teme koje unapred vidite kao rizične i gde je danas granica između profesionalne hrabrosti i lične bezbednosti?

"Trenutno se svi pitamo ko će nas zaštititi kada dođe vreme da pratimo parlamentarne i lokalne izbore, naročito izborni dan. Bojim se da će zbog autocenzure novinara koji se opravdano boje batinaša, narod ostati u mraku".

Profil

Sanja Petrov (1992) završila je Gimnaziju Bora Stanković (gde je bila urednica "Gimnazijalca") i Pedagoški fakultet. Od 2011. do 2016. godine radila je za nedeljnik “Vranjske”. Od 2016. do 2018. bavila se prodajom, marketingom, školom, pevanjem, civilnim sektorom, bila koordinatorka lokalnog SOS kutka za devojke. Potom 2018 - 2019. bila je deo projekta Erasmus na Malti u okviru usavršavanja rada sa decom iz spektra autizma, kao deo malteške delegacije na Evropskoj nedelji za mlade u Briselu.

Od 2020. godine urednica je portala "Slobodna reč", a od 2022. vodi Povereništvo NUNS-a u Vranju. Honorarno poslednjih godina radi za "Južne vesti" i "Novu", kao i na međunarodnim novinarskim projektima. U slobodno vreme bavi se muzikom i pevanjem. Osim u Srbiji nastupala je Norveškoj, Azerbejdžanu, Grčkoj... Bivša je članica višestruko nagađivanog hora "Daskal", koji postoji pri Pedagoškom fakultetu u Vranju.