Ivana Bošković: „Ovde ima ljudi koji zavise od SNS-a, koji neće da mi se jave na ulici jer sam sa Radija Sloboda“

Ivana Bošković urednica je zabavnog programa Radija Sloboda u Kraljevu. Ona objašnjava da njihov radio pre svega izdvaja dobra muzika, ali i brze i tačne informacije. Ovaj radio počeo je sa emitovanjem svog programa u 2024. godini, koja je umnogome promenila stvarnost u zemlji. Sa Ivanom smo pričali kako je izgledao njihov put od prve puštene pesme (u pitanju je bio Prodigy), do sada, i tome kako izgleda rad u nezavisnom mediju u Kraljevu.

Vaš radio je nastao 2024. godine. Kako je izgledalo početi sa radom u jednoj uzavreloj situaciji u zemlji?

Prvih par meseci smo radili bez plata. Nekako veruješ u tu neku sjajnu priču i imaš super ljude oko sebe i onda lako odustaneš i od letovanja.

Počeli smo bez para, ali sa jakom željom, entuzijazmom i ambicijom.

U početku je bilo teško i dopreti do neke publike, jer je frekvencija 87,6 Mhz na kojoj je sad Radio Sloboda nekada bio radio na kojem su išli samo narodnjaci. Taj radio je imao neku svoju publiku i u jednom momentu u ponoć je krenuo Prodigy posle baš teških narodnjaka. Ljudi koji su slušali taj radio ranije su bili u šoku.

Šta vas razlikuje od drugih medija? Na šta ste najviše ponosni u svom radu?

Znaš kako, u Kraljevu nema toliko radio stanica. Mi smo jedina radio stanica u Kraljevu koja zaista pruža neke informacije.

Imali smo M Radio koji je sad kupio Naxi i tu se sada emituje program Naxija. Imamo još uvek Radio 996 koji postoji dosta dugo, ali tu nema ništa specijalno. Uglavnom se vrti jedna te ista lista na dva tri dana i to je to.

Kod nas je situacija drugačija, tu ćeš uvek čuti nešto novo. Trenutno smo na pauzi, ali tu je emisija Eho koja se bavi problemima u gradu, problemima mladih, problemima sa infrastrukturom našeg grada.

U početku smo se raširili uz pomoć društvenih mreža. Ne znam da li bismo ovako brzo dostigli slušanost koju imamo, posebno kod mladih. Mladi više ne veruju u medijimai rekla bih da se negde svi informišu preko društvenih mreža i da su one su negde ključ prepoznavanja u javnosti za nas. Uvek imamo nekog u Helsinkiju ko nas sluša i on nas nije sigurno čuo na FM-u nego je video na Instagramu, Fejsbuku ili gde god da postoji neki radio koji se zove Sloboda u Kraljevu pa onda ljudi krenu da ga slušaju.

Negde je muzika ta koja je privukla naše slušaoce. Nekad nam puste poruku na službeni telefon u 21h: „E ljudi ovo vam je sjajno šta puštate večeras“. Tako da, muzika je nešto što nas je od samog starta izdvojilo iz mase internet i radio stanica i drugih stanica koje mogu da čuju na FM-u gde je to uglavnom narodna muzika i novokomponovana, kako god da to nazovemo.

Sa kavim ste se sve izazovima suočavali u vašem dosadašnjem radu?

Izazovi su drugačiji za kolege koji rade na terenu i za nas koji smo u studiju. Kolegama koji rade na terenu i koji izveštavaju sa protesta i sa svih događanja napolju, a pritom nisu pri glavnoj partiji u našoj zemlji zna da bude jako teško. Kraljevo nije toliko veliko i ovde se svi dobro poznajemo. Koleginica Jovana je imala neprijatnih situacija kada bi je prepoznali na ulici. Tu je bilo i pretnji i psovanja i onako baš neprijatnih situacija.

Mi koji smo u studiju se suočavamo sa nekim drugim izazovima i to se uglavnom odnosi na informacije koje ne dobijamo. Zapravo, nikad ih nismo ni dobijali od zvaničnih institucija, nego uvek moramo da se dovijamo da nekim drugim putevima dođemo do tih informacija. Vrlo često to budu i naši slušaoci ili drugari i prijatelji koji su negde nešto čuli, a da mi možda nismo ili neko negde radi pa nam je javio: „Ej je l’ ste čuli ovo, je l’ znate za ovo?“.

Radio Sloboda postoji dve i po godine i u početku je bilo vrlo teško zato što iz Gradske uprave na primer nisu hteli ni da nas ubace na mejling listu. Trebalo je mnogo vremena da dođemo do osnovnih informacija koje se dešavaju u Skupštini našeg grada – šta su uradili sa budžetom i tako te neke osnovne stvari. Trebalo je mnogo vremena da nam neko javi šta se dešava. Pritom mi vrlo objektivno izveštavamo. Nema tu niti da nekog stavljamo sa strane da nećemo da kažemo. Pričamo i o jednoj i o drugoj strani, baš onako kako jeste. Međutim, to kako jeste mnogima ne odgovara.

Kako biste opisali da izgleda izveštavanje u gradu kakav je Kraljevo?

Prošle godine sam išla da izveštavam za sportsku rubriku na portalu. Bila je neka rukometaška utakmica i reprezentacija je dolazila u Kraljevo. Ja sam tu bila jedini novinar sa medija koji nije njihov.

Tu je bio i jedan momak koga ne poznajem dva meseca, nego možda 15-20 godina minimum. Međutim, on tada nije imao slobodu da mi priđe i sa mnom popriča, nego je samo mahnuo rukom i rekao: „Ćao Ivka!“.

To su situacije koje se ovde dešavaju. Neki ljudi jednostavno prestanu da ti se javljaju na ulici. Ovde ima puno ljudi koji zavise od tog SNS-a, koji ne smeju da se meni jave na ulici jer sam sa radija Sloboda, iako se poznajemo ceo život.

Ovde se strah uvukao u kosti. Mi smo imali jedan momenat kad je bilo oslobođenje strahova sa njihove strane, onda kad su Terzića gađali jajima. Negde su se možda i njihovi uplašili ili osetili možda tračak slobode, da će on da se povuče i da će neke stvari u Kraljevu da se srede, ali se to nije desilo.

Na nama kao ljudima je izbor da li ćemo da prihvatimo te njihove igrice ili nećemo. Ja lično ne. Većina mojih kolega i ja, sa ove strane, možemo potpuno slobodno da prođemo kroz grad, što bi rekle babe „sa nosem u oblake“, jer ne postoji ništa što bi neko mogao da nam prikači.

U kojoj meri Vam u situacijama poput napada na vašeg kolegu koji je u aprilu 2026. godine napadnut u Gornjem Milanovcu znači solidarnost kolega iz drugih nezavisnih medija?

Znači dosta, zato što između nas teku i informacije i podrška. Sarađujemo i sa medijima koji su van Kraljeva. Uvek je tu neka kolaboracija, čujemo se ako treba nekom nešto da se prosledi.

______________________________________________________________________

Napad na Bojana Savkovića u Gornjem Milanovcu

Dopisnik Radio Slobode napadnut je 23. aprila 2026. godine u Gornjem Milanovcu prilikom izveštavanja sa obeležavanja Dana opštine i 211 godina od podizanja Drugog srpskog ustanka. Fizički napad se dogodio u blizini Kulturnog centra „Mija Aleksić“, gde su organizovane aktivnosti povodom ovog događaja. Kako je tada naveo Savković, Milan Tadić, član Opštinskog odbora Srpske napredne stranke u Gornjem Milanovcu, pokušao je da mu otme mobilni telefon dok je snimao prisutne na javnom skupu, prenosi ANEM. Ceo događaj Savković je i snimio.

______________________________________________________________________

Podrška znači u svakom smislu u ovom vremenu. Svedoci smo koliko je samo bilo napada na novinare od početka godine. Skoro je prolazila ta informacija, ako se ne varam broj je oko 170. Bukvalno svaki drugi dan imaš neku situaciju na ulici gde je neko napadnut verbalno ili fizički.

Problem koji se često pojavljuje kada govorimo o lokalnim medijima jeste finansiranje. Koliko je taj aspekt izazovan za vaš medij? Da li i u kojoj meri se finansirate iz državnih sredstava?

Niko ne želi da se reklamira kod nas. Imali smo ranije ono par nekih ljudi iz grada koji su platili na primer masku za Novu godinu i dečko me je pozvao da kaže: „Znaš, ja više ne smem da se reklamiram kod tebe“. Pritom to je maska koje je koštala tipa 6000 dinara. Smešno, ali to su te neke situacije kad se ljudi bukvalno plaše da kod nas puste neku reklamu ili šta god drugo.

Kad su neki gradski projekti u pitanju, tu si naravno ispod crte. Nema šanse da ćeš da prođeš. Šta god da si napravio i izmislio koliko god je to super i fenomenalno ti nećeš proći jer se već otprilike zna ko da dobije neki novac iz gradskog budžeta. Skoro je bio neki projekat koji je grad raspisao. Znali smo da nećemo da prođemo, iako je ideja sjajna i nije politička nego je više u pitanju kultura.

Međutim, dok se vlast ne promeni neće se promeniti ni princip odabira ljudi koji prolaze taj projekat.

Da li ste razmišljali o nekom vidu donacija od strana građana, da pozovete lokalnu zajednicu koja vas sluša da pomogne?

U Kraljevu uh imamo par dece, malog Balšu i malu Miju koji se bore da prežive. Kako onda ti kao jedan medij od svojih sugrađana tražiš da ti uplaćuju donacije, a da pritom imaš dvoje bolesne dece u gradu kojima je neophodan svaki dinar za operacije, za terapije i za sve. Nije da baš da u takvoj situaciji tražimo od naših sugrađana da nam uplaćuju.

Nego gledamo nego gledamo da eto kroz program, kroz portal, kroz nešto provučemo uvek gde su kutije za donacije. Kad vidiš da se neka deca koja nemaju još ni 10 godina bore da prežive onda kako ti da uzmeš i da tražiš: „E uplatite nam donaciju“. 

Izvor: Zoomer