„Ja nemam rezervno zanimanje, ovo je moj vid borbe!“ – priča Marie Popović, urednice portala „Pravo u centar“ iz Lazarevca

U razgovoru za ZOOMER, glavna i odgovorna urednica portala Maria Popović govori o tome kako izgleda voditi nezavisan lokalni medij bez stabilnih prihoda, zašto je odbila da odustane uprkos pritiscima, kako pretnje i kampanje targetiranja utiču na njenu porodicu, ali i zbog čega veruje da novinarstvo danas više nije posao od kog može da se živi, već poziv koji zahteva veliku ličnu žrtvu.

Rođeni ste u Frankfurtu, ali živite i radite u Lazarevcu. Novinarstvom se bavite više od dvadeset godina. Šta Vas je privuklo da zakoračite u svet novinarstva i kako je došlo do osnivanja portala „Pravo u centar“?

Sticajem okolnosti sam rođena u Frankfurtu, ali sa svojih deset dana sam počela da živim u Lazarevcu. Mene su mediji uvek interesovali, ali iz sfere voditeljskog posla i kao dete sam i vodila programe i imala te sklonosti dok se nisam zaljubila u Radio Lazarevac. Sticajem okolnosti moj otac je bio prijatelj sa tadašnjim urednikom, te sam puno vremena provodila u Radio Lazarevcu i već sam kao dete znala da ću se medijima baviti. Tako je i bilo, krenula sam kao radijski voditelj. Nakon toga sam posle nekog vremena prešla i na televiziju. Posle toga sam se ponovo vratila u jedan lokalni radio gde sam bila urednica nekih desetak godina. 2024. godine sam nekako prelomila da neću to više da radim na taj način.

Tada smo nas četiri žene osnovale udruženja građana. Nismo baš prvobitno imali u planu da osnivamo medij, već udruženje građana koje će se baviti između ostalog i slobodom govora, slobodom informisanja, … Ali eto, nekako je logično odmah posle dva meseca došao i taj portal jer smo shvatile da to moramo da radimo. Tako je nastao portal „Pravo u centar“.

Danas za vaš portal „Pravo u centar“ kažete da je jedini profesionalni mediji u Lazarevcu. Zašto Vam je bilo važno da Lazarevac dobije jedan baš takav medij?

Ne treba ni objašnjavati da mora da postoji medij koji izveštava objektivno i onako kako jeste. Moraju i drugi ljudi da budu vidljivi, a ne samo lokalna vlast. U Lazarevcu smo imali situacije da ni jedna politička partija koja nije u koaliciji sa vlašću apsolutno nigde nije bila vidljiva, ni pokreti, ni neformalne ili formalne grupe građana, dok mi nismo pokrenule portal.

Gotovo cela redakcija „Pravo u centar“ radi volonterski, bez primanja. U javnosti ste pominjali da neretko Vi odlazite da radite sezonu u restoranu u Hrvatskoj, kako bi stekli dodatna primanja, što je kasnije i iskorišćeno u napadima na Vas. Kako je i koliko danas moguće održati nezavisan lokalni mediji u Srbiji?

Uglavnom radimo volonterski. Od marta ove godine smo podržani od strane EED-a (European Endowment for Democracy), ali moram da naglasim da nama nije dostupan ni jedan prostor, javni niti bilo gde u Lazarevcu gde mi možemo da radimo kao redakcija, te zbog toga veći deo naših honorara odlazi na troškove rada.

Povremeno pokrenemo neku kampanju za crowdfunding, kada nam recimo specifično treba novac za nešto poput laptopa, opreme, itd… Tada nam pomaže naša publika, organizuju se i ubrzo dobijemo novac za ono za šta smo tražili.

Što se tiče rada na sezoni u Hrvatskoj, meni je majka Dalmatinka, imam tamo puno rođaka, prijatelja, i pritom sam radila tamo, tako da to dodatno podgreva pretnje i vređanja.

Apsolutno je teško danas uspeti da održite jedan nezavisni mediji. To je samo pitanje volje i posvećenosti. Ovo nije posao i ovo nije biznis. Ovo je poziv svih nas koji radimo na lokalu i to je samo u pitanju rešenost da li ćemo da se bavimo time ili nećemo.

Da li ste nekada konkurisali na gradskim projektima za sufinansiranje medijskih sadržaja?

Kod nas je situacija specifična, jer je Lazarevac gradska opština Beograda. Po zakonu nije imao obavezu da raspisuje konkurse za sufinansiranje medijskih projekata, ali ih je raspisivao do 2025. godine.

Pre raspisivanja konkursa dobila sam „poruku“ od tadašnjeg predsednika opštine, da ne konkurišem jer naš medij neće biti podržan. Naravno, uprkos tome smo konkurisali.

O tome sam više puta pisala. Tada je prvi put uveden elektronski portal za prijavu projekata i primetila sam da neko ulazi u našu prijavu i unosi izmene, što se moglo videti po zabeleženim datumima promena. U jednom trenutku nestao nam je budžet, kao i pojedine stavke iz prijave. Na kraju je ceo konkurs obustavljen.

Za obustavu sam slučajno saznala tek u avgustu na sajtu NUNS-a. Nigde nije bilo javno objavljeno da je konkurs obustavljen, a mi kao učesnici nismo dobili nikakvo zvanično obaveštenje.

Taj konkurs za 2025. godinu je, dakle, obustavljen, a do danas nije jasno gde je završio predviđeni budžet od pet miliona dinara. Pokušavali smo da pratimo taj novac kroz budžetske stavke, ali nismo uspeli da utvrdimo gde je preusmeren. U 2026. godini konkurs nije ni raspisan.

Ono što pouzdano znam jeste da su pojedini mediji sredstva dobijali drugim kanalima, preko javnih preduzeća, Sportskog saveza i sličnih institucija.

Da li imate oglašivače na sajtu, ili vas izbegavaju zato što niste bliski sa lokalnom vlašću?

Ovde apsolutno nemamo oglašavanje na sajtu. Mnogima smo se obraćali, ali ljudi prosto neki ne žele, neki nemaju hrabrosti. Baš sam pre neki dan imala jednu situaciju, razgovarala sam sa jednim privrednikom iz Lazarevca koji mi je rekao „nemoj molim te ,čak ni preko računa, ni donacija, ništa, možemo možda nešto da vam pomognemo ovako u kešu, ali ni slučajno negde da se spominjem“.

ZOOMER: Znači, veliki strah vlada Lazarevcom?

Da.

Od pokretanja portala pretrpeli ste tri napada na sajt, gašenje Facebook stranice i jedan napad na Instagram nalog Vašeg portala. Ko Vam pomaže da opstanete uprkos tome?

Mene i moje koleginice podržavaju naše porodice. Pored njih, postoji i udruženje „Telok“ iz Kragujevca, koje se bavi IT poslovima. Oni su učestvovali u podizanju našeg portala, a nakon toga su nastavili da nam pomažu u tim tehničkim stvarima.

Lavina mizoginih komentara nakon izveštavanja sa skupa u Lazarevcu

Sredinom aprila 2026. Maria Popović izveštavala je sama, bez snimatelja, sa skupa u Lazarevcu, gde su se na jednoj strani nalazili građani koji su protestovali protiv nasilja i incidenta koji se desio dan ranije, a na drugoj pripadnici i aktivisti Srpske napredne stranke. Prišao joj je muškarac koji se lažno predstavljao kao novinar lokalne televizije i počeo da je snima telefonom, dok joj je drugi prisutni uputio neprikladne komentare pominjući Hrvatsku i HRT, aludirajući na njeno poreklo. Kada je snimak objavljen na Instagram profilu portala Pravo u centar, usledila je lavina uvredljivih i mizoginih komentara. Jedan od njih, upućen sa naloga goran39528, glasio je: „PRAVO U CENTAR BU*E TE TREBA JE*ATI DA SE USERES PICULIĆKA DRO*ETINO????????????????????“. Redakcija je ovu poruku prijavila kao direktno ugrožavanje bezbednosti novinarke, a kasnije je zbog nje podneta i tužba. Slučaj je prosleđen Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal preko Verana Matića (ANEM), uz podršku NUNS-a, UNS-a i mreže SafeJournalists. Izvor: ANEM, N1

U aprilu ste izveštavali sa jednog javnog skupa kada je neko lažno predstavljajući se kao novinar snimao Vas, dok je drugi čovek upućivao komentare o Hrvatskoj – nakon čega je usledila lavina mizoginih poruka. Možete li nam reći nešto više o tom incidentu?

Dan pre tog skupa studenti i građani su po Lazarevcu delili i lepili nalepnice „studenti pobeđuju“, između ostalog i na menjačnicu jednog verovatno pripadnika ili simpatizera Srpske napredne stranke, za kojeg će se kasnije inače ispostaviti da se nalazio na letu za Tivat. Taj čovek je izašao ispred svoje menjačnice i udario ženu pesnicom u glavu, kao i jedno maloletno lice koje je šutnuo nogom.

Građani Lazarevca sutradan su povodom tog događaja organizovali skup protiv nasilja, gde su sa jedne strane bili građani Lazarevca, a na otprilike trideset metara od njih pripadnici i aktivisti Srpske napredne stranke, celo opštinsko rukovodstvo, direktori javnih preduzeća, kao i aktivisti SNS iz drugih gradova koji su očigledno došli da podrže tu osobu koja je vršila nasilje.

Ja sam izveštavala sa tog skupa. Inače, važno mi je da napomenem – ja nemam snimatelja sa sobom, sama izveštavam sa ovakvih skupova. Koleginice koje rade sa mnom u redakciji su jako mlade, mogle bi ćerke da mi budu, i zaista ne mogu da ih pošaljem na takve terene da idu same. Kada je bio ovaj skup, ja sam zamolila samo svoju kumu da ide iza mene i da snima, ukoliko se nešto dogodi pa da imamo dokumentovano.

Na kraju se i dogodilo šta se dogodilo. Ono što je strašno u celoj toj priči jeste da su u neposrednoj blizini su bili i rukovodstvo opštine Lazarevac, među njima i član opštinskog veća zadužen za socijalnu zaštitu, koji je inače osnivač udruženja za bezbedan grad, sad koji je sve to posmatrao i smejao se. Inače je junak sa Košara.

Pretnje smrću od osobe koja se predstavlja kao vojno lice

U junu je usledila i direktna pretnja silovanjem i ubistvom, upućena sa profila koji se predstavlja kao pripadnik vojske. Kako se nosite sa stepenovanjem ovakvih pretnji – od uvreda do direktnih pretnji po život?

To je razlog zašto smo se mi ovaj pridružili Asocijaciji nezavisnih elektronskih medija (ANEM) i drugim organizacijama pošto smo postale svesne da nam treba podrška i zaštita i prosto način da to što nam se dešava bude vidljivo.

Imale smo i ranije takve pretnje i sve ostalo, ali budući da je rad na lokalnom nivou vrlo dinamičan i da mi zaista radimo puno sati dnevno i u međuvremenu pokušavamo da konkurišemo na raznorazne projekte, prosto nemamo ni volje ni vremena da se bavimo još i prijavljivanjem i tim stvarima.

U jednom tekstu ste istakli da Vam najviše smeta pominjanje porodice u pretnjama, kao i da Vam snimaju kuću, dvorište i automobile članova porodice. Kako to utiče na Vaš privatni život u sredini gde se svi poznaju?

Imam odraslu decu i supruga koji mi pružaju veliku podršku, kako finansijski, tako i u svakom drugom smislu. Iskreno, od svog posla ne bih mogla da živim, tako da mi njihova pomoć mnogo znači. Ipak, sve ovo kroz šta prolazimo nije nimalo prijatno.

Imali smo situaciju da osoba koja je član Srpske napredne stranke i živi preko puta nas snima našu kuću i automobile, pa čak i to prenosi u lajvovima. Ta ista osoba mi je više puta slala poruke da se manem politike i da pišem o „lepim stvarima“. Pored toga, u komentarima su moju porodicu nazivali dilerima, narkomanima i iznosili razne druge uvrede i neistine. Sve to ostavlja posledice.

Poslednjih desetak do petnaest dana situacija je postala posebno zabrinjavajuća. Do mene, očigledno ciljano, dolaze informacije, indirektno mi se nudi novac da prestanem da pišem o opštini, budžetu i drugim temama od javnog interesa.

Moji najbliži dobijaju konkretne pozive na sud, kao što je bio slučaj posle blokade železničke stanice, kada je među malobrojnima poziv dobio i moj sin.

ZOOMER: Znači, specifično se vrši targetiraje?

Da, apsolutno. I naravno da sve to utiče na porodicu.

ZOOMER: Kako se nosite s tim? Ne kao novinarka, već kao majka.

Veoma brinem. Moja deca su odrasli ljudi, imaju 26 i 33 godine, ali nije im svejedno. Verujem da su ovo ciljane provokacije kojima se pokušava izazvati njihova reakcija. Nikome ne bi bilo lako da svakodnevno čita pretnje upućene svojoj majci, vulgarne komentare i uvrede. Mislim da je upravo to cilj – da preko moje dece izvrše dodatni pritisak na mene.

U tekstu za Res Publiku napisali ste da ne pristajete na ulogu žrtve niti na autocenzuru. Šta Vam daje snagu da nastavite, sami, čak i kada se ne osećate bezbedno?

Znam i svesna sam da znam da radim svoj posao. Nemam rezervno zanimanje niti imam nameru u 52 godine da imam rezervno zanimanje ili poziv. Ovo je vid naše borbe. Ljudi idu na ulicu, neki protestuju, znamo svi šta se sve događa. Ovo je naš vid za jednu ustavnu državu i ustavni grad. To je ono zaista što nas drži.

Ne mogu da kažem da nisam umorna i da mi ne pada na pamet vrlo često šta šta mi ovo treba. Pritom imam i vrlo ozbiljnu dijagnozu na koju utiče zaista ovo sve što se događa. Međutim, nema nazad. Radimo ono što najbolje znamo.

Šta biste poručili mladim novinarkama koje žele da rade na lokalu, bez institucionalne zaštite koju imaju veći mediji?

Teško je odgovoriti na to pitanje.

Ono što mogu da kažem jeste da ovo odavno više nije posao u klasičnom smislu. Nekada ste mogli da otvorite medij, da se bavite novinarstvom i od toga živite. Danas, bar kada su u pitanju mediji poput našeg, to više nije slučaj.

Ne znam ni kako bih ovo nazvala – da li je hobi, aktivizam ili nešto treće, ali sigurno nije posao od kog može normalno da se živi.

Ako neko želi da se bavi novinarstvom, mora da bude svestan kakva je danas realnost ove profesije. Upravo smo dobili i novi izveštaj o stanju medija u Srbiji, koji jasno pokazuje u kakvom su položaju nezavisni lokalni mediji poput našeg, ali i vašeg.

Zato bih svakome ko razmišlja o ovom pozivu poručila da dobro razmisli. Ako želi mirniji profesionalni put, možda je bolje da se bavi kulturom, sportom ili nekim drugim oblastima. Ali ako se opredeli za istraživačko novinarstvo, mora da zna da taj posao danas nosi velike pritiske, neizvesnost i lična odricanja.

To je, nažalost, realnost.

Izvor: Zoomer