Kako desetine novinarki u Srbiji grade mrežu solidarnosti i ukazuju na neprimereno izveštavanje

Grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama od 2017. godine okuplja desetine novinarki iz Srbije koje se međusobno podržavaju u zahtevnim i često emocionalno iscrpljujućim uslovima novinarskog rada.

Kroz razvoj smernica za etičko izveštavanje o nasilju, medijsko praćenje izveštavanja o nasilju nad ženama i stručne obuke, grupa već devet godina funkcioniše kao prostor za učenje, solidarnost i kolektivni odgovor na štetne medijske prakse. Takođe redovno ukazuje na sistemske propuste u medijima i institucijama – propuste koji direktno utiču na javno razumevanje rodno zasnovanog nasilja.

Jovana Gligorijević, novinarka nedeljnika Vreme, jedna je od osnivačica grupe. Ona objašnjava da je inicijativa nastala saradnjom između srpske neprofitne nevladine organizacije Fond B92 i Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).

„Fond B92 je godinama sprovodio obuke za novinare, ali kvalitet izveštavanja se nije poboljšavao. To je pokazalo da problem nisu bili samo novinari, već i uredničke politike, tržište i trka za klikovima. Zajedno sa UNDP-om, odlučili su da povežu one od nas koje su već posvećene etičkom izveštavanju o rodno zasnovanom nasilju. Prvo su pozvali nas tri. Danas se šalimo da je to raslo kao višeslojni marketing — svaka od nas je dovela još tri novinarke, a na kraju su žene počele same da se pridružuju“, seća se ona.

Mreža okuplja i frilensere i one koji rade u redakcijama. U praksi je gotovo nemoguće fokusirati se isključivo na jednu temu kao što je nasilje nad ženama, jer novinari takođe izveštavaju o politici, društvenim nemirima i drugim hitnim vestima — često istovremeno i pod pritiskom. Jovana kaže da to stvara stalni emocionalni i profesionalni napor.

„Delimo sudbinu novinara u Srbiji. Niko od nas ne izveštava samo o rodno zasnovanom nasilju; izveštavamo i o politici i društvenim pitanjima. U jednom trenutku razgovarate sa ženom koja je preživela seksualno ili partnersko nasilje, a ubrzo nakon toga ste na protestu ili analizirate političke izjave. Onda idete kući i pokušavate da normalno funkcionišete. Kada izveštavate o rodno zasnovanom nasilju, uvek postoji pravni rizik ako se nešto pogrešno izvesti ili ako se prekrši pretpostavka nevinosti. Čak i kada su pažljivi, novinari često bivaju tuženi za klevetu, što je finansijski i emocionalno iscrpljujuće“, kaže ona.

Dodaje da je jedno od najtežih sistemskih pitanja institucionalna tišina.

„Najgore je kada se objavi priča, javnost reaguje, zahteva akciju, a institucije ne preduzimaju ništa. Ta tišina je najteža stvar sa kojom se nosite“, kaže ona.

Kako grupa funkcioniše

Grupa deluje na principima jednakosti i solidarnosti, bez formalne hijerarhije.

„Na mejling listi je oko 100 žena. Kada se nešto desi, pošalje se jedan imejl, obično sa tekstom: 'Mislim da bi trebalo da reagujemo.' U roku od nekoliko minuta, deset njih odgovori sa gotovim predlozima strategija za konkretan slučaj. A ponekad se desi čudo, i mediji uklone problematičan sadržaj, bolje zaštite nečiji identitet ili zamene užasnu fotografiju“, objašnjava Jovana.

Ovaj kolektivni pristup nije ograničen samo na brze reakcije. On takođe oblikuje godišnje praćenje i analizu medijskog izveštavanja o nasilju nad ženama od strane grupe. Najnovija analiza, objavljena 2024. godine, pokazala je da se srpski mediji retko bave nasiljem nad ženama, osim ako ne postoji konkretan događaj koji je to pokrenuo.

„Oko tri četvrtine medijskog izveštavanja odnosi se na pojedinačne slučajeve nasilja. To pokazuje da se nasilje nad ženama retko tretira kao širi društveni problem. Urednički prioriteti i nedovoljno znanje o tome kako kontekstualizovati rodno zasnovano nasilje doprinose tome“, navodi se u analizi.

Jovana objašnjava da je sam proces analize takođe iskustvo učenja.

„Sav medijski sadržaj vezan za rodno zasnovano nasilje u Srbiji se prikuplja i analizira. UNDP nam šalje medijske isečke, a svaka novinarka radi na određenom periodu. One koje to rade prvi put podržavaju iskusnije koleginice. To može biti emocionalno intenzivno — prolazite kroz bes, frustraciju, čak i noćne more. Listovi za kodiranje uključuju prostor za kvalitativne beleške, koje kasnije postaju osnova za identifikaciju najboljih i najgorih primera izveštavanja“, kaže ona.

Kada se identifikuje problematično izveštavanje, grupa kontaktira redakciju i nudi obuku. Prema Jovaninim rečima, nijedan medij nije odbio. „Kada identifikujemo dobru praksu, takođe kontaktiramo i pozivamo kolege da nam se pridruže i razmene iskustva“, dodaje ona.

Novinarka Mirna Laković, koja je učestvovala u nekoliko analiza, kaže da je rad otkrio obim odgovornosti medija.

„Rad na analizama izveštavanja o nasilju prema ženama, kao i o zloupotrebi vatrenog oružja u kontekstu rodno zasnovanog nasilja i masovnih pucnjava u školi u Beogradu, a takođe i u Malom Orašju i Duboni, jasno je pokazao koliku moć medijski radnici imaju — i koliko često se ona neodgovorno koristi. Novinarstvo direktno oblikuje kako društvo doživljava žrtve i preživele“, kaže ona.

Od kritike do konkretnih rešenja

Pored analize, grupa razvija praktične alate. Kreirala je smernice za etičko izveštavanje o nasilju nad ženama i bazu fotografija osmišljenu da zameni štetne vizuelne trope u medijskom izveštavanju.

Jovana kaže da su smernice efikasne iz dva razloga.

„Prvo, napisale su ih aktivne novinarke koje razumeju stvarnost redakcija. Drugo, zasnovane su na istraživanju sprovedenom sa ženama koje su preživele nasilje, a koje su zatim zamoljene da procene medijski sadržaj kao osnažujući ili štetan. Takođe su razvijene sa stručnjacima koji pružaju psihološku podršku i zasnovane su na principima novinarstva koje se etički bavi traumama“, objašnjava ona.

Vizuelna reprezentacija je takođe važan deo izveštavanja. Slike poput modrica ili mesta zločina ostaju uobičajene u nekim srpskim medijima, ali grupa tvrdi da su štetne i ponovo traumatizujuće. Kao alternativu, razvili su bazu fotografija koju je kreirala fotografkinja Marija Janković uz doprinos oko dvadeset fotografkinja.

„Istraživanje je pokazalo da stereotipne slike, poput stisnute pesnice nad ženom skupljenom u uglu, duboko traumatizuju. Želeli smo da pronađemo vizuelne prikaze koji osnažuju. Koliko znamo, ne postoje slične inicijative širom sveta. Medijske kuće sve više koriste ovu bazu podataka“, kaže Jovana.

Regionalni model solidarnosti

Iako sa sedištem u Srbiji, grupa je razvila regionalne veze sa novinarkama i aktivistkinjama širom Zapadnog Balkana. Inspirisane ovim modelom, slične inicijative se pojavljuju u regionu.

„Naš cilj je da postanemo regionalna mreža, ali to zahteva značajne resurse“, kaže Jovana.

Ona dodaje da je solidarnost među novinarima posebno važna u kontekstima političke i društvene nestabilnosti.

„Grupa pruža podršku koju redakcije često ne mogu. Kada sam radila na najtežoj priči u svojoj karijeri, moji urednici su me profesionalno podržavali, ali samo su koleginice koje rade istu vrstu posla zaista razumele šta to znači. Kada novinari dobiju pretnje, što je uobičajeno u Srbiji, tu smo jedni za druge“, kaže ona.

Zbog sve većeg pritiska i složenosti slučajeva sa kojima se novinari sada suočavaju, grupa proširuje svoj fokus.

„Sve češće nam se traže saveti o izveštavanju ne samo o rodno zasnovanom nasilju, već i o masovnim pucnjavama, nestancima i tragedijama povezanim sa korupcijom, kao i o drugim situacijama koje odražavaju krizu u Srbiji. Zato se krećemo ka širem fokusu na novinarstvo koje se etički bavi traumama“, zaključuje Jovana Gligorijević.

Tekst prenet sa portala Lazy Women.

Autorka: Milica Mihajlović

Prevod: ANEM uz pomoć AI