Kako je ubijen radio u Srbiji

Televizija je postala danas „crossover“ medij koji ide i preko javnih frekvencija, i kabla i preko interneta i portala.

Radio je žilav i drži se, pogotovo ako ste vozač i provodite dosta vremena u kolima.

Ja sam jedan od tih kod kojih „gluva“ vožnja ne dolazi u obzir.

Ali šta može da se čuje na javnim frekvencijama u Beogradu? ili Srbiji?

Nekada ste imali male i nezavisne, veoma slušane lokalne radio-stanice širom Srbije.

Dok Radio Beograd 1 ima elementarni informativni program koji je (recimo) „pristojan“, a Radio Beograd 2 jako dobar kulturno-dokumentarni program, na ostalim radio-stanicama nema ni A od aktuelnosti,već samo par minuta vesti koje nemaju veze sa realnim životom u Srbiji.

Njih kao da čita jedan isti glas iz istog centra, po pravilu dobro raspoložen, lep ženski glas, bez ijedne brige na ovom svetu.

Ako se ona ne brine, zašto biste vi brinuli?

I onda je tu specifikum zvani Studio B – mogao bi se zvati i Radio Sputnik, ili Radio KGB, kome se šta više sviđa, po količini Sputnjik vesti i programa na istom, kao i uređivačkoj politici, koja je antizapadna i proruska do srži.

Na tom radiju su nedavno „ubili“ Radio Slobodna Evropa u 14 sati, i slušaoci su jedno vreme mogli, umesto Omera Karabega, da slušaju Đuku Bizona. (Verujem da je to na delu ista Ćacilend psihologija guranja prsta u oči, samo u radijskom formatu.)

Neverovatno je da nema nijedne stanice koja ima pokrivanje ili live uključenje reportera sa lica mesta, da ljudi (u svojim kolima na primer) mogu da slušaju o događajima iz ovog grada ovih sedam-osam meseci protesta, makar da bi znali kuda da se kreću, ne kreću ili zaobilaze.

Ne samo da nema vesti i pokrivanja događaja, već nema ni nikakvih talkshow emisija gde bi mogli da se čuju kvalitetni sagovornici i ideje.

Sve privatne radio-stanice su u vlasništvu ljudi kojima je cilj očigledno samo zombiranje nacije savremenom i uglavnom lošom muzikom i nipošto ikakva intelektualna gimnastika slušaoca.

Nema vesti, nema razgovora, nema uključivanje reportera, nema urednika (kao što je bio, na primer, Đoko Veštica), nema ni muzičkih urednika s obzirom na kvalitet muzike (čast izuzecima).

„Ubistvo“ radija, po obaveštenim ljudima iz te grane, je počelo dolaskom SNS-a na vlast 2012. godine, kada su vremenom sve privatne radio-stanice dobijale „nepristojne“ ponude za kupovinu koje su bile daleko iznad tržišnih.

Nakon toga bi im se gasio informativni blok, urednici menjali ili ukidali, a poznati voditelji otpuštali. Novi vlasnici su ih namerno sveli na besplatan MP3 format sa po kojom reklamom između. Mnogi ljudi nekoć sa radija su otkrili moć podkasta, i format dobrog radijskog razgovora preneli na internet, te je podkast platforma doživela procvat u Srbiji.

Ali u biti, podkast jeste radio-format – dva čoveka sede u studiju, iza mikrofona, i razgovaraju.

Ja lično, više bih voleo da slušam ljude tog formata, kao što su Galeb, Brakus, Kesić, itd, na pravom radiju, preko frekvencija.

To im je kuća, to je ta dimenzija, a i potvrda kvaliteta jer na radio bi trebalo da idu samo najkvalitetniji i najbolji (podkast može da pravi svako – od kuće).

A kako je došlo da nam ćaci ubiju radio format, i zašto smo to dopustili, na nama je da se pitamo. Iskreno, mislim da bi za društvene promene, ka kojima građani teže, dobra radio-stanica, sa kvalitetnim vestima, reporterima na ulicama i dobrim sagovornicima, bila od velike vrednosti.

Kakva je to nacija koja nema makar jedan nezavistan, slobodan i kvalitetan radio kao de facto javni servis, kao što je bio Radio B92 nekad?

Mislite o tome.

Lični stav Igora Rankovića, građanina i umetnika, objavljen u dnevnom listu Danas.