Kako su dopisnici sa juga Srbije postali milioneri

Dragan Pavić ne odustaje 32 godine. Toliko je u televizijskim poslovima, od toga 20 u dopisničkim. Ukazuje da dopisnici na jugu, najčešće sa jednom ekipom, pokrivaju prostor koji pokriva cela redakcija u centrali.

„Uz to, u praksi su istovremeno novinari, snimatelji, montažeri, vozači, producenti ili organizatori. Nisu IT eksperti, ali moraju da znaju da reše i takve probleme“ – kaže Pavić.

Njegovo iskustvo iz brojnih medija za koje je radio, i radi, takvo je da sam obezbeđuje kompletnu opremu, ali i snosi troškove kvarova.

Takvo je i iskustvo novinarke Ivane Marković. Njeno je, međutim, specifično po tome što za svoju može da kaže da je „dopisnička porodica“, jer devet godina radi sa suprugom Dejanom, koji je snimatelj.

„Ja za naš posao kažem da je patološka ljubav, jer je realnost takva da, dok nas napadaju, zovu plaćenicima i vređaju, mi, zapravo, više radimo za viši cilj. Primanja su sve manja ako ste profesionalni novinar, kao i šanse za dobijete posao. U ovom poslu, koliko radiš – toliko zarađuješ. Situacija u društvu je takva da nikad više tema za izveštavanje, ali nikad manje profesionalnih medija koji mogu da angažuju i plate svoje dopisnike“ – kaže Marković.

Nakon 30 godina rada, Zoran Kosanović kaže da je „srećan dopisnik“.

„Stvarno jesam imao sreće sa redakcijama za koje sam radio“ – kaže Kosanović.

A bilo ih je više od 10 sa sedištem u Beogradu ili inostranstvu. Počeo je u Našoj borbi, a završio u Al Jazeera Balkans (AJB). Za sada, jer nije završio svojom voljom, niti, kako se kaže, otišao u zasluženu u penziju, već mesecima traži posao od kada je, preko noći, ugašena redakcija AJB u kojoj je bio zaposlen. Ugovor o radu i sva prava koja garantuje zakon, u situaciji kada većina dopisnika kaže da ih nema, deo su srećnih okolnosti na koje ukazuje Kosanović, a naročito na činjenicu da su svi radili isključivo profesionalno.

„Nažalost, sve je manje takvih redakcija u kojima je moguće raditi profesionalno. Zatvaraju se pod pritiscima. Kolege koje žele da rade ostaju bez izbora, bez ikakvih mogućnosti“ – ističe Kosanović.

Tako je profesija od koje je, kaže, „moglo da se živi“, sada postala „preživljavanje“, i mnogi su prisiljeni da odustaju jer, prosto – nemaju gde da rade. Jedini izbor ostaje propaganda, odnosno sve brojniji mediji koji je plasiraju.

Smanjeno tržište, na primeru agencije Dragana Pavića, izgleda tako što navodi da su nekada imali ugovore sa pet medija, a sada je ostao jedan na kome su dva člana televizijske ekipe prošlog meseca zaradila po 70 evra.

„Dopisnički posao kao hobi nije baš tačan opis, jer to je naša, ne samo profesija, već način života koji podrazumeva borbu za vrednosti od koje se teško odustaje. Onda odustajete od sebe. Kažem hobi, jer ne znam koja je druga reč kada nešto radite i ne zarađujete, zapravo – trošite da biste izveštavali o onome za šta mislite da je bitno i smišljate različite druge poslove da možete da preživite“ – kaže Pavić.

Sagovornici Slobodne reči redom opisuju isto – izveštavanje u interesu javnosti i rado govore o svojim pričama koje su uticale na širu javnost, kojima su se rešavali specifični problemi. Na primer, kako je žena koja je dobila otkaz kada je obolela od raka, nakon izveštavanja dopisnika, vraćena na posao; kada su porodice koje su prevarili investitori, nakon 10 godina, ipak dobile svoje stanove; kako je, tokom epidemije kovida, prekinuta serija navijačkih, odnosno bakljada članova i funkcionera Srpske napredne stranke (SNS) u vreme policijskog časa upravo nakon uživo izveštavanja iz Niša.

Nižu se priče o pričama, vestima i izveštajima, ali o finansijama nerado govore.

„Trenutno radimo za viši cilj“ – kaže novinarka Ivana Marković.

Dostupnih specifičnih istraživanja o ekonomskom položaju dopisnika nema. Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) je, u svom „Izveštaju o medijima koji izveštavaju na jugu Srbije“, ukazao na finansijsku nestabilnost i na to da je opstanak lokalnih medija doveden u pitanje, a Slobodna reč, u anonimnom istraživanju „Standard i položaj medijskih radnika/ca u Pčinjskom okrugu“, da tek trećina njih ima Ugovor o radu i status zaposlenog.

Dopisnici redom ističu da bi, uz definiciju, trebalo da stoji da se posao radi 24 sata dnevno, da nema odmora ili bolovanja.

„Popijem lek i idem da radim“ – kaže Marković.

Na pitanje da li se položaj dopisnika razlikuje od ostalih članova redakcije, odgovara:

„Na papiru ne, u praksi značajno. Dopisnici nemaju smene i radno vreme. Vreme kod kuće nije vreme odmora, već rad na temama, razgovori sa potencijalnim sagovornicima kojih je sve manje. Ranije pozovete i zakažete izjavu ili gosta. Sada se ljudi boje da govore i sama priprema priče traje satima. Kako da radite profesionalno bez dve strane, i druge dileme nam, takođe, otežavaju posao. A na samom terenu imate situacije da smo mi iz Niša danas u Bujanovcu, sutra u Pirotu, na primer. Iz Bujanovca uključenja od Jutarnjeg u 6, pa do večernjeg Dnevnika. Sate možete da računate, mi smo davno prestali.  Radi se i sa klupe u parku, koliko god da je toplo ili hladno tog dana. Onda, kada ste konačno kod kuće koja je naša kancelarija, tek počinjete da radite jer vas čeka montaža priloga. A kada to završite, počinje priprema za sutra“ – objašnjava Marković kako izgleda izveštavanje dopisnika.

I tako dan za danom u medijima koji imaju dopisnika, a kojih je, ističu sagovornici, sve manje. Nestajanje profesionalnih medija sa jedne strane, štednja u onima koji i dalje rade i suočavaju se za pritiscima i izazovima koji su i ekonomski i bezbednosni.

Da su dopisnici prvi na listi kada se štedi, iskustvo je i Dušana Pešića, novinara iz Vranja koji je, uz kolegu Vojkana Ristića, radio za Danas kao dopisnik iz tog grada. Takođe, kao i Kosanović, nije prestao svojim voljom.

„Kada je reč o samom poslu i saradnji sa kolegama dopisnicima i urednicima – divno iskustvo. Vukašin Obradović, jedan od urednika dopisničke mreže, pozvao me je da budem deo projekta „Danas na lokalu“. Uz dva urednika, u momentu kad sam ja počeo da radim, ukupno nas je bilo, ako se ne varam, 25. Dakle, 23 dopisnika. I mreža je pokrivala celu Srbiju“ – priseća se Pešić 2022. godine i kako je započeo svoj dopisnički angažman koji je trajao nešto više od godinu dana.

Taj broj dopisnika nije imala nijedna redakcija u Srbiji, osim RTS-a kome status nacionalnog javnog servisa garantuje finansiranje – plaćaju ga svi građani Srbije. Te garancije nema u medijima kao što je Danas.

Pešić se seća da su on i kolege, kao razlog neprodužavanja ugovora i otpuštanja dopisnika, iz menadžmenta dobijali informacije da „nema novca“.

„U nekoliko navrata je bilo otpuštanja. Samo vidimo da je još dvoje, troje ili četvoro kolega ostalo bez posla. Uglavnom se to dešavalo onima koji su imali ugovor na određeno, pa se samo čekalo da on istekne. Međutim, otkaz je dobio, recimo, i kolega Vojkan iz Vranja, koji je u Danasu radio 23 godine“ – kaže Pešić.

„Ivana, hvala na svim dosadašnjim predivnim prilozima, hvala ti na angažovanju 24/7“, deo je odjave iz studija nakon uključenja iz Niša kada je dopisnica Ivana Marković radila za televiziju Prva i kada je 2021, doslovno uživo u programu, shvatila da ostaje bez posla.

Stalno između neizvesnosti i odgovornosti, ali opet spremni da na svaku vanrednu situaciju odmah odreaguju.

Izvor: Slobodna reč