Kako su se mediji gasili za vreme Vučića, bez formalnih zabrana?

Od gašenja lokalnih redakcija i promena vlasničke strukture do pritisaka na oglašivače, širenja uticaja Telekoma i napada na novinare, medijska scena u Srbiji tokom vlasti SNS-a prošla je kroz duboku transformaciju.

Od dolaska Srpske napredne stranke (SNS) na vlast 2012. godine, medijska scena u Srbiji prošla je kroz značajne promene. Iako Aleksandar Vučić može da tvrdi da vlast nije formalno zabranila rad kritičkim medijima, sloboda medija ne podrazumeva samo pravo na postojanje, već i mogućnost da novinari i novinarke slobodno istražuju, kritikuju vlast i izveštavaju bez političkih i ekonomskih pritisaka.

Novinarka Suzana Trninić smatra da je tvrdnja da „Vučić nije gasio medije“ zasnovana na pogrešnom razumevanju načina na koji mediji mogu da budu uništeni. Kako objašnjava, gašenje ne mora da podrazumeva zabranu emitovanja ili ukidanje dozvole za rad. Medij može da nastavi da postoji, ali da izgubi uslove za normalno funkcionisanje.

Kao primer navodi televiziju B92, na kojoj je radila više od 15 godina. Prema njenim rečima, nakon dolaska SNS-a na vlast nije došlo do formalne zabrane rada televizije, već do ekonomskog pritiska koji je, između ostalog, podrazumevao pritiske na oglašivače i privredu.

„Vučić je pritiskom na oglašivače, pritiskom na privredu, pritiskom na one koji mogu da zakupljuju marketinški prostor na televizijama ekonomski uništio B92“, navodi Trninić.

Ona objašnjava da je televizija bez oglašivača teško održiva, te da je ekonomsko slabljenje B92 prethodilo promenama u njenoj programskoj i kadrovskoj strukturi. Prema njenom svedočenju, nakon ukidanja emisija koje je uređivala i vodila, premeštena je na radno mesto vezano za unos i obradu sadržaja na sajtu televizije.

Nakon što nije prihvatila takvu promenu radnog mesta, dobila je otkaz, bez otpremnine, uprkos dugogodišnjem radu na televiziji.

„Vučić nije gasio konkretno televizije. Vučić je gasio ljude, gasio je imena, gasio je poznate glasove“, kaže Trninić.

Ona smatra da je upravo takav način postupanja omogućio da mediji formalno nastave da postoje, dok se istovremeno uklanjaju novinari i novinarke koji su se bavili kritičkim izveštavanjem. Kao dodatni mehanizam navodi osnivanje i širenje novih televizija, čime se stvarao privid medijskog pluralizma, bez nužnog postojanja stvarne uređivačke raznovrsnosti.

Privatizacija i promena vlasničke strukture medija
Jedna od važnih prekretnica u transformaciji medijske scene bila je privatizacija medija, koja je proistekla iz zakonskih promena iz 2014. godine. Država je trebalo da se povuče iz vlasništva nad 75 medija. Prema podacima Reportera bez granica, samo 34 medija su prodata, dok su mnogi drugi zatvoreni, a više od 1.000 novinara i novinarki ostalo je bez posla. Organizacija je ukazivala i na koncentraciju vlasništva i veze pojedinih novih vlasnika sa vladajućom strankom.

Narednih godina pitanje vlasništva postalo je jedno od ključnih za razumevanje odnosa politike i medija.

Veran Matić smatra da se nakon povratka Vučića na vlast 2012. godine nije išlo putem direktnog zabranjivanja medija, već stvaranja uslova u kojima bi oni mogli da budu kupljeni, preuzeti ili transformisani u medije koji podržavaju vlast.

Posebno ističe ulogu Telekoma Srbija, državne kompanije koja je proširila svoje prisustvo u medijskom sektoru, kroz kupovinu i osnivanje medija.

Matić ukazuje na to da su izmene medijskog zakonodavstva omogućile povratak države u vlasničke strukture medija, nakon što je prethodnim zakonskim rešenjima bilo predviđeno njeno povlačenje iz tog sektora.

„On se odlučio za tu meku represiju koja se odvijala u kombinaciji sa korupcijom i sa stvaranjem mogućnosti da ti mediji ne budu zabranjivani, nego da oni budu kupljeni i transformisani u medije koji podržavaju njegovu politiku“, ocenjuje Matić.

Prema njegovim rečima, posledica takvog procesa nije samo promena vlasništva, već i promena uređivačke politike, kao i smanjenje prostora za medije koji se bave javnim interesom.

REM, nacionalne frekvencije i pitanje odgovornosti

Pitanje slobode medija ponovo je postalo posebno vidljivo kroz rasprave o radu Regulatornog tela za elektronske medije (REM) i postupcima protiv televizija koje su optužene za kršenje profesionalnih i zakonskih normi.

Trninić smatra da je važno razlikovati eventualne mere regulatora od političke odmazde. Prema njenom tumačenju, činjenica da se sada pokreću postupci protiv pojedinih televizija ne znači nužno da je reč o promeni odnosa prema medijskim slobodama, već može ukazivati na to da institucije počinju da rade posao koji su godinama zanemarivale.

Ona insistira na tome da publika mora da bude jasno obaveštena o razlozima zbog kojih se nekoj televiziji ograničava ili ukida pravo na emitovanje određenog programa.

„Mislim da je važno iskoristiti ovaj momenat i za edukaciju publike tih medija, da se upoznaju sa tim kakav su program gledali“, navodi Trninić.

Prema njenim rečima, na ekranu bi trebalo jasno prikazati zakonsku odredbu i obrazloženje odluke regulatora, kako bi gledaoci znali da eventualna sankcija nije posledica promene vlasti, već utvrđenog kršenja pravila.

Sa druge strane, Matić ukazuje na to da je REM godinama imao važnu ulogu u očuvanju postojećeg medijskog poretka. Kao primer navodi dodelu nacionalnih frekvencija 2022. godine, kada su četiri dozvole dobile televizije Pink, Happy, Prva i B92.

Dodela frekvencija bila je predmet kritika zbog pitanja nezavisnosti regulatora i uređivačkih politika televizija kojima su dodeljene dozvole.

Za Matića, nacionalne frekvencije predstavljaju javni resurs koji bi trebalo da služi građanima, a ne interesima politički povezanih medijskih struktura.

Srbija sve niže na indeksu slobode medija

Promene na medijskoj sceni pratile su i promene u međunarodnim ocenama slobode medija. Prema Svetskom indeksu slobode medija organizacije Reporteri bez granica (RSF), Srbija je 2013. godine zauzimala 63. mesto od 180 zemalja. Naredne godine napredovala je na 54. mesto, ali se već 2015. spustila na 67. poziciju.

Nakon kratkotrajnog poboljšanja 2016. godine, kada je zauzela 59. mesto, usledio je pad: 2017. bila je na 66, 2018. na 76, a 2019. godine na 90. mestu. Do 2020. Srbija je pala na 93. poziciju.

U narednim godinama nije došlo do značajnijeg i trajnog poboljšanja. Srbija je 2023. zauzela 91. mesto, 2024. godine 98, a 2025. godine 96. poziciju. Prema indeksu za 2026. godinu, Srbija se nalazi na 104. mestu od ukupno 180 zemalja.

Poređenja radi, Srbija je 2013. bila na 63. mestu, dok je danas 41 mesto niže na svetskoj rang-listi. Istovremeno, beleži se i porast slučajeva ugrožavanja medijskih sloboda. Prema godišnjem monitoringu organizacije Media Freedom Rapid Response, u Srbiji je tokom 2025. zabeleženo 208 slučajeva kršenja medijskih sloboda, naspram 84 tokom 2024. godine. U ove slučajeve spadaju različiti oblici pritisaka, pretnji, fizičkih napada i ometanja novinara u radu, kako na nacionalne, tako i na lokalne medije u Srbiji.

Medijska scena kao prostor političke kontrole

Matić smatra da se tokom godina formirao sistem u kojem veliki deo medijske scene funkcioniše u interesu vlasti, dok su nezavisni mediji ostali na znatno težoj poziciji.

Matić iznosi procenu da je najmanje 90 odsto od oko 2.300 medija u Srbiji, prema stanju koje opisuje za 25. oktobar, bilo pod kontrolom ili u funkciji vlasti. Kao jedan od ključnih problema navodi i projektno sufinansiranje medija, koje bi trebalo da doprinese pluralizmu i kvalitetnijem informisanju, ali za koje tvrdi da je često korišćeno tako da pogoduje politički podobnim medijima.

Istovremeno, Matić upozorava da su pojedini delovi Srbije postali medijske pustinje, u kojima građani nemaju pristup lokalnim redakcijama koje bi se bavile problemima njihovih zajednica.

Ipak, on smatra da postoji potencijal za promenu takvog stanja, pre svega zahvaljujući lokalnim nezavisnim medijima, istraživačkim redakcijama i novinarima koji su nastavili da rade u interesu javnosti uprkos pritiscima.

Trninić, sa druge strane, smatra da se aktuelne promene u radu institucija moraju posmatrati kroz pitanje njihove ranije odgovornosti. Ukoliko REM i druge institucije sada počinju da primenjuju zakone, postavlja se pitanje zašto to nisu činile tokom prethodnih godina i ko će odgovarati za period u kojem su profesionalni standardi bili zanemarivani.

Ona zaključuje da eventualne sankcije moraju biti transparentne i zasnovane na zakonu, bez obzira na to o kojoj televiziji je reč.

Autor: Aleksandar Đokić

Izvor: Mašina