Napadi na novinare: Ne zovite 192

Dok su javnost poslednjih nedelja zaokupljale pretnje upućene novinarki Danici Vučenić i napad na predsednika Upravnog odbora ANEM-a Verana Matića, analiza postupanja državnih organa u slučajevima ugrožavanja bezbednosti novinara otkriva problem koji je mnogo manje vidljiv od samih incidenata.

Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu. Posebno zabrinjava podatak da je tokom 2026. godine, zaključno sa 31. majem, od ukupno 52 predmeta formirana povodom krivičnih prijava ili izveštaja o ugrožavanju bezbednosti novinara, u čak 30 slučajeva postojao zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja na koji odgovor još nije stigao.

Takav trend nije bio karakterističan za ranije godine. Vrhovno javno tužilaštvo na osnovu Sporazuma o saradnji državnih organa, Ministarstva unutrašnjih poslova i novinarskih udruženja iz 2016. godine svakog meseca prikuplja podatke o postupanju tužilaštava u predmetima koji se odnose na napade i pretnje novinarima. Upravo kroz te evidencije moguće je pratiti šta se događa nakon što novinar prijavi pretnju ili napad.

Analiza kolone “Preduzete radnje” iz periodičnih izveštaja pokazuje da su tokom 2024. i 2025. godine zahtevi za prikupljanje potrebnih obaveštenja uglavnom bili praćeni i izveštajima policije. Iako nije svaki zahtev rezultirao odgovorom u istom periodu, odnos između broja izdatih zahteva i dostavljenih izveštaja bio je relativno stabilan.

Tokom 2026. godine taj odnos se menja. U evidenciji se pojavljuje znatno više zahteva za prikupljanje obaveštenja nego dostavljenih odgovora. Drugim rečima, tužilaštva pokreću postupanje, ali se veliki broj predmeta zadržava upravo na prvom koraku.

TRIDESET PREDMETA BEZ ODGOVORA

Tužilac Branko Stamenković, koji koordinira rad Stalne radne grupe za bezbednost novinara, kaže za “Vreme” da je ovaj trend uočen i u samom Vrhovnom javnom tužilaštvu: “Za razliku od prethodnih godina, uočili smo da tokom 2025. i 2026. godine postoji primetan porast takozvanih zahteva za prikupljanjem potrebnih obaveštenja, koji predstavljaju jednu od prvih, ako ne i prvu radnju predistražnog postupka koju preduzima javno tužilaštvo, a na koje zahteve nisu dostavljeni odgovori”, navodi on.

Stamenković dodaje da takva situacija izaziva zabrinutost upravo zbog prirode ovih predmeta: “S obzirom na to da je postupanje u predmetima ugrožavanja bezbednosti novinara hitno i u javnom tužilaštvu i Ministarstvu unutrašnjih poslova, bez obzira kojoj redakciji novinari pripadaju ili su samostalni u vršenju svog posla, zabrinjava ovakav porast broja neodgovorenih zahteva”.

Zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja predstavlja osnovni instrument kojim tužilaštvo od policije traži da proveri navode iz prijave, prikupi informacije, identifikuje osumnjičene, pribavi dokumentaciju ili izvrši druge radnje neophodne za odlučivanje o daljem toku postupka. Bez tih informacija tužilac često ne može da proceni da li postoje elementi krivičnog dela, da li treba saslušati osumnjičenog, pokrenuti istragu ili odbaciti prijavu. Zbog toga broj neodgovorenih zahteva ne predstavlja samo statistički podatak, nego govori o tome koliko efikasno funkcioniše saradnja institucija koje bi trebalo da obezbede zaštitu novinara.

ŠARENA SLIKA PO SRBIJI

Posebno je zanimljivo što problem nije ravnomerno raspoređen među tužilaštvima. Pregled predmeta pokazuje da je najveći broj zahteva bez odgovora evidentiran u predmetima visokotehnološkog kriminala. Reč je uglavnom o slučajevima pretnji putem društvenih mreža, elektronske pošte, aplikacija za komunikaciju i drugih digitalnih platformi.

U tim predmetima postupak najčešće počinje prijavom pretnje, nakon čega sledi razgovor sa oštećenim novinarom, izdavanje zahteva za prikupljanje obaveštenja i pokušaj identifikacije korisnika naloga sa kojih su pretnje upućene. Upravo u toj fazi veliki broj predmeta ostaje bez daljeg pomaka.

Istovremeno, struktura pretnji novinarima se poslednjih godina promenila. Fizički napadi nisu nestali, ali je sve više slučajeva koji se odvijaju u digitalnom prostoru, gde su za identifikaciju počinilaca potrebni dodatni tehnički podaci, saradnja različitih službi i često složenije provere.

Stamenković podseća da policija ima zakonsku obavezu da postupa po zahtevima tužilaštva: “Policija shodno važećim zakonima ne može da se ogluši na javnotužilačke zahteve, već je obavezna da po njima postupi. Koji su razlozi za navedena kašnjenja pitanje je za nadležne u Ministarstvu unutrašnjih poslova”. On dodaje da policijski službenici, ukoliko nisu u mogućnosti da postupe po nalogu, za to moraju imati “valjan i na zakonu zasnovan razlog”.

Podaci iz izveštaja ne omogućavaju da se sa sigurnošću utvrdi zbog čega odgovori izostaju. Deo objašnjenja može se nalaziti u činjenici da je reč o predmetima koji su još u toku i da će pojedini izveštaji biti dostavljeni naknadno. Međutim, broj evidentiranih zahteva bez odgovora dovoljno je veliki da otvara pitanje da li postoji širi problem u funkcionisanju sistema.

PROBLEM BAŠ I NIJE NOV

Na problem neodgovorenih zahteva nisu prvi ukazali podaci iz 2026. godine. Predsednik Upravnog odbora ANEM-a Veran Matić kaže za “Vreme” da je isti trend primetio još tokom 2024. godine kada je o tome govorio na sednici Stalne radne grupe za bezbednost novinara. “Činjenicu da policija u više od 50 odsto slučajeva nije poslala tužilaštvima prikupljena obaveštenja o napadima na novinare uočio sam krajem 2024. godine i izneo na sednici Stalne radne grupe za bezbednost novinara na kojoj su bili prisutni predstavnici MUP-a i tužilaštva”, kaže Matić.

Prema njegovim rečima, istovremeno je počeo da opada i broj predmeta koji dobijaju sudski epilog: “Iste godine zabeležen je i nagli pad rešenih slučajeva, odnosno sudski procesuiranih predmeta. Iskazana je zabrinutost, ali je trend nastavljen i pojačan”, navodi Matić. Podaci iz periodičnih izveštaja zaista pokazuju da je tokom 2026. godine nesrazmera između izdatih zahteva i dostavljenih odgovora postala veća nego prethodnih godina.

“Kako se povećavao broj napada na novinare smanjivao se broj rešenih slučajeva, tako da danas imamo za dve i po godine zvanično prijavljenih u tužilaštvima oko 250 pretnji i napada na novinare, a samo pet sudski okončanih”, kaže Matić. On smatra da su neodgovoreni zahtevi tužilaštava i mali broj okončanih postupaka deo istog problema, jer oba ukazuju na slabljenje institucionalnog odgovora na napade i pretnje novinarima.

ŠIRI PROBLEM

Podaci o neodgovorenim zahtevima koje tužilaštva upućuju policiji pojavljuju se u trenutku kada se rad policije nalazi pod pojačanom pažnjom domaće i međunarodne javnosti. Tokom 2025. i 2026. godine evropske institucije i međunarodne organizacije nisu se bavile konkretnim pitanjem postupanja po tužilačkim nalozima u predmetima napada na novinare, ali su više puta upozoravale na probleme u funkcionisanju institucija zaduženih za zaštitu medijskih sloboda i vladavinu prava.

Organizacije okupljene oko Platforme Saveta Evrope za zaštitu novinarstva ocenile su da se Srbija nalazi u “spirali nasilja” prema novinarima i ukazale na visok nivo nekažnjivosti za napade i pretnje. U zajedničkoj proceni navodi se da fizički napadi, pretnje smrću i kampanje zastrašivanja rastu, dok institucije ne uspevaju da obezbede efikasnu zaštitu i dosledno procesuiranje odgovornih. Savet Evrope je u godišnjem izveštaju o slobodi medija za 2025. godinu svrstao Srbiju među evropske zemlje sa najvećim brojem zabeleženih upozorenja na ugrožavanje medijskih sloboda. Izveštaj beleži porast fizičkih napada, zastrašivanja i drugih oblika pritisaka na novinare.

Predstavnici međunarodnih novinarskih organizacija, koji su tokom 2026. godine boravili u Srbiji, upozorili su da se bezbednosno okruženje za novinare pogoršava i da institucije ne uspevaju da obezbede dovoljno efikasnu zaštitu. Te ocene ne odnose se direktno na postupanje policije po tužilačkim nalozima, ali ukazuju na širu zabrinutost zbog funkcionisanja sistema koji bi trebalo da garantuje bezbednost novinara i vladavinu prava. Zbog toga pitanje neodgovorenih zahteva koje tužilaštva šalju policiji prevazilazi okvire jednog administrativnog problema i uklapa se u širu sliku zabrinutosti zbog funkcionisanja institucija koje bi trebalo da obezbede zaštitu osnovnih prava, uključujući pravo na slobodno informisanje.

GUBITAK POVERENJA

Upravo na to upozorava pravnik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Rade Đurić, koji kaže za “Vreme”: “Nepostupanje policije po nalozima javnih tužilaca prvo iz temelja urušava ionako razbijen krivično-pravni sistem države. Stvara ogromno nepoverenje u rad javnih tužilaca, u njihovu stvarnu snagu i mogućnosti, i pokazuje težak nesklad u sistemu i načinu na koji zaista funkcioniše predistražni i istražni postupak”.

Po njegovim rečima, posledice takve prakse osećaju ne samo institucije već i sami novinari: “Takođe stvara i jednu potpunu konfuziju kako kod oštećenih novinara i njihovih kolega tako i kod građana, koji će na kraju prestati da prijavljuju pretnje i napade. Dolazimo do situacije da se građani podsmevaju i nipodaštavaju tužioce zbog ovakvog odnosa pojedinaca iz policije prema njihovim zahtevima. Kod novinarki i novinara ovo stvara kontraefekat, oni su razočarani i prestaju da prijavljuju i da se interesuju za svoje postupke”.

Poverenje novinara u institucije jedan je od ključnih razloga zbog kojih je Stalna radna grupa za bezbednost novinara uopšte uspostavljena. Tokom prethodnih godina predstavnici tužilaštva, policije i novinarskih udruženja često su isticali da je jedan od najvećih uspeha tog mehanizma povećanje broja prijavljenih slučajeva i veća spremnost novinara da prijavljuju pretnje. Međutim, ukoliko prijava ne dovede do vidljivog institucionalnog odgovora, taj efekat može biti poništen.

CENA NEKAŽNJIVOSTI

Kada se govori o bezbednosti novinara, pažnja javnosti najčešće se usmerava na broj napada, pretnji ili fizičkih incidenata. Međutim, iskustvo pokazuje da najveću štetu ne proizvodi sam incident, već izostanak institucionalne reakcije. Nekažnjivost ima kumulativni efekat. Svaki predmet koji ostane bez epiloga postaje poruka drugim potencijalnim napadačima da rizik od sankcije nije veliki. Istovremeno, novinari stiču utisak da prijavljivanje nema smisla, pa sve ređe prijavljuju pretnje i pritiske kojima su izloženi.

Taj problem ne meri se samo brojem odbačenih prijava ili osuđujućih presuda, već se vidi i u fazama koje prethode sudskom postupku. Ako predmet mesecima ostane zaglavljen između tužilaštva i policije, ako se na zahteve za prikupljanje obaveštenja ne odgovara ili se odgovara sa velikim zakašnjenjem, posledica je ista. Sistem šalje signal da zaštita nije hitna. Za novinare to znači produženu izloženost pretnjama. Za javnost to znači slabljenje poverenja u institucije, a za državu da formalni mehanizmi zaštite postoje, ali da njihova efikasnost postaje sve teže dokaziva u praksi.

Upravo zato pitanje neodgovorenih zahteva u predmetima napada na novinare nije samo pitanje efikasnosti rada policije ili tužilaštva, već stvar volje države da pokaže kako napadi na novinare nisu društveno prihvatljivo ponašanje i da će svaki napad, bez obzira na politički kontekst ili identitet žrtve, dobiti institucionalni odgovor.

Đurić smatra da deo odgovornosti snose i sami tužioci: “Nažalost, ovo pokazuje i nemoć javnih tužilaca koji i dalje odbijaju da posegnu za ozbiljnijim reakcijama prema policijskim službenicima i, u stvari, pravim nalogodavcima za nepostupanjem po nalozima – načelnicima i šefovima u MUP-u”, kaže on i dodaje da postoje mehanizmi koji bi mogli da budu iskorišćeni za utvrđivanje odgovornosti u slučajevima kada se nalozi ne izvršavaju. “Već nekoliko godina insistiramo na tome i tražimo da se na ovakva nepostupanja reaguje. Mislim da i mi iz novinarskih udruženja možemo da pomognemo. Postoji način, ali tužioci moraju da se odvaže i počnu da formiraju predmete protiv svih lica koja su uključena u ometanje pravde i moguće zloupotrebe”, navodi Đurić.

ŠTA KAŽE TUŽILAŠTVO

Rasprava o odnosima između policije i tužilaštva poslednjih meseci dobila je i političku dimenziju. Predstavnici vlasti više puta su tvrdili da se pojedini delovi pravosuđa ponašaju mimo interesa države ili da ne postupaju u skladu sa zakonom.

Stamenković takve ocene odbacuje: “Mislim da takve floskule nikome ne mogu koristiti, posebno kada su državni organi u pitanju. Takve tvrdnje izgovorene olako i bez zakonitih dokaza mogu samo izazvati sa jedne strane podozrenje neupućene javnosti i stvoriti pogrešan utisak o spremnosti, u ovom slučaju javnih tužilaca i policajaca, da se pridržavaju Ustava, zakona i pravila službe”, kaže on. Dodaje da postoje pojedinci koji ne postupaju u skladu sa vladavinom prava, ali da ne vidi dokaze da je takvo ponašanje pravilo ili dominantna praksa.

Upravo zato podaci o neodgovorenim zahtevima predstavljaju važan indikator stanja u sistemu zaštite novinara, jer pokazuju šta se dešava nakon što novinar prijavi pretnju i kada tužilaštvo zatraži pomoć policije.

Veran Matić: Doživeo sam isto što i desetine kolega

Kada je prošlog četvrtka prolazio pored Narodne skupštine, Veran Matić nije očekivao da će postati još jedan u nizu novinara koji prijavljuju napad. Sada za “Vreme” kaže da je pokušao da snimi grupu ljudi okupljenih ispred parlamenta kada mu je jedan mladić prišao i oteo telefon: “Kroz glavu mi je proletela Vučićeva izjava iz jula prošle godine kada je u Hit Tvitu rekao da svi koji su bili u zatvoru zbog Verana Matića ′treba da im to bude brisano iz dosijea i da kupim po flašu pića, odnesem im i izvinim se′… Posle te izjave policija je na moj zahtev izvršila procenu bezbednosti i rekli su mi da mi je bezbednost ugrožena, te da će pojačati patroliranje oko mog mesta boravka. Procena je urađena na osnovu informacija da se godinu dana ranije u niškom zatvoru jedan zatvorenik raspitivao o tome ko bi mogao da me likvidira optužujući me da sam ja odgovoran zbog toga što je u zatvoru. Na sličan način optuživan sam i za vreme suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije, paljenje kuće Milanu Jovanoviću, suđenju Dejanu Nikoliću Kantaru u Vranju…

Shvatio sam da ima još mnogo onih koji me optužuju za isto, kao što je to u četvrtak učinio Đorđe Prelić koji je osuđen za ubistvo francuskog navijača Brisa Tatona.

“Tek kada je mladić prileteo i oteo mi telefon, shvatio sam da su to stanovnici Ćacilenda i da doživljavam isto ono što i desetine mojih koleginica i kolega i građana”, kaže Matić. Telefon mu je vraćen tek pošto je intervenisao čovek koji se predstavio kao Đorđe Prelić. On dodaje da ga je ovaj događaj naveo da razmišlja o brojnim slučajevima koje je prethodnih godina evidentirao kao jedan od operatera SOS telefona za prijavljivanje napada na novinare. “I sam sam, kao operater na SOS telefonu za prijavljivanje napada na novinare, napisao više prijava posle napada na koleginice i kolege, tužilaštvu i policiji i dolazio na lice mesta neposredno posle napada”, navodi on i dodaje da nema dana da neko ne prijavi napad na SOS telefon 0800 100 115.

Poslednjih godinu i po, kaže Matić, primetio je nagli rast broja prijavljenih pretnji i napada na novinare. “Fokus napada na mene počeo je sa naglim povećanjem broja napada na novinarke i novinare pre godinu i po dana. Upravo zbog toga što sam o tome glasno govorio, protestovao i informisao i svetsku javnost”, kaže on.

Matić ocenjuje da je upravo rast nasilja prema novinarima jedan od razloga zbog kojih je pitanje institucionalne zaštite danas važnije nego prethodnih godina.

Izvor: Vreme