Pančevo: Medijska scena raspolućena, nepodobne redakcije višestruko diskriminisane

Pažljiviji posmatrač društvenih pojava i procesa u Pančevu i okolnim mestima – a kamoli novinar koji po prirodi posla prati događaje i učestvuje u javnom životu – lako bi se složio sa tvrdnjom da je medijska scena u ovom gradu, kao i u čitavom južnom Banatu, do te mere razvaljena, raspolućena, osiromašena, atomizovana i antagonizovana da bi se teško moglo reći da uopšte postoji.

Iako u Pančevu živi i (u lokalnim, u dopisništvima beogradskih i novosadskih medija ili u prestoničkim redakcijama, PR agencijama i državnim ustanovama) radi osamdesetak novinara (plus nekoliko penzionera), komunikacija među njima je krajnje sporadična i nasumična – fizičke tačke okupljanja pripadnika esnafa nisu spontano uspostavljene, recimo neki neformalni novinarski kafe, nisu napravljeni čak ni internetsko čvorište ili grupa za razmenu informacija na bilo kojoj društvenoj mreži.

Još manje ima povoda za komuniciranje i prilika za susrete uživo iniciranih izvan branše, recimo na pres konferencijama, koje skoro da su nestale kao format obraćanja javnosti, ili na, nezamislivo, (novo)godišnjem koktelu na koje bi žurnaliste pozvao gradonačelnik.

Izostaju, posledično, i zajedničke simboličke akcije kao što bi bilo obeležavanje 3. maja, Svetskog dana slobode medija, a u zaborav su pala i iz kolektivnog sećanja izbrisana mesta ili događaji važni za istoriju nezavisne pečatnje – Štamparija braće Jovanović, na primer.

U pre tri godine formirano Medijsko sklonište zalaze i koriste ga samo novinari profesionalnih medija i aktivisti nevladinih organizacija koji se bave opštom kulturom i slobodnim informisanjem.

U takvim uslovima, osnivanje podružnice nekog novinarskog udruženja ili nečeg nalik onome što se u socijalizmu zvalo Aktiv novinara Pančeva, spada u domen fantastike.

Drugim rečima, žurnalistički eko-sistem kao takav ne pokazuje znake živote; nema ni resursa, ni raspoloženja da se on ustroji, čemu uzroke treba tražiti u, slutimo, političkim motivima.

Sledstveno, nije realno ni očekivati ispoljavanje viših i suptilnijih formi odnosa među kolegama, kao što su solidarnost i uzajamnost u slučajevima napada, diskriminacije ili odbrane od tužbi i orkestriranih kampanja koje političari na vlasti ili njima bliski medijski radnici s vremena na vreme pokreću protiv kolega i koleginica koji se ovim poslom bave u skladu sa Kodeksom novinara Srbije i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Ceo tekst možete pročitati na ndnv.org.