Prajd 2026: Homofobija i direktni pozivi na linč*

Uz podsećanje da su aktivisti i aktivistkinje u Prajd karavanu koji je obišao šest gradova Srbije, suočavali sa brojnim uvredama i fizičkim napadima, urednik Zoomera, Nemanja Marinović, ocenio je da je reč o posledicama godina tolerisanja govora mržnje u onlajn prostoru i izostanku reakcije nadležnih. 

„To što se dogodilo u Loznici i Pirotu, kao i u Kraljevu i Zaječaru, nije se dogodilo u vakuumu. Posledica je to godina tolerisanja govora mržnje na društvenim mrežama, izostanka reakcije na napade i pretnje, ali i dopuštanja različitim strukturama sa političkog i verskog vrha da nesmetano šire mržnju i pozivaju na zabranu okupljanja. Te strukture ne deluju odvojeno. Naprotiv, već dugo funkcionišu u svojevrsnoj simbiozi, što je danas možda najvidljivije u zajedničkom pritisku države i crkve na visoko obrazovanje i njegovom sistematskom urušavanju. I na potiskivanju i poništavanju borbe za ljudska prava sarađuju već dugo. Jedno vreme to je, međutim, bilo manje vidljivo, jer je državi bio potreban drugačiji imidž pred Evropom.“, kaže urednik Nemanja Marinović.

Marinović naglašava da je period u kome je delovalo da prava kvir zajednice idu uzlaznom putanjom bio samo strategija pinkwashing-a, dok su stvarnu politiku vlasti ogolili EuroPride u Beogradu 2022. godine i „blokaderski Prajd” prošle godine.

„Izuzev toga što su se slikali na Prajdu, ova vlast za 14 godina nije uradila gotovo ništa za položaj LGBTIQ+ zajednice. Nijedan zahtev Prajda nije ispunjen, zakoni su zaustavljeni, a član 54a, koji definiše zločin iz mržnje, ostao je mrtvo slovo na papiru. Zalaganje za ljudska prava bilo je tek fasada. A onda je, u trenutku kada je Prajd stao uz studente i dobio etiketu „blokaderskog“, i ta fasada pala. Govor mržnje i napadi ponovo su preplavili javni prostor jer kvir zajednica više nije koristan token za Evropu, već deo pokreta koji je vlast prepoznala kao svog protivnika. Nikakva „ljudska prava” nisu i nikad neće biti deo njihove politike, ili njihovih vrednosti. Jedina vrednost je vlast, a svako ko stane na put apsolutnoj vlasti preko noći postaje neprijatelj – bili to studenti, profesori, hrvatske pevačice ili kvir zajednica“, dodaje Marinović i naglašava da su upravo zato napadi na karavan sada bili omogućeni, pred samom policijom koja nije uradila ništa da ih spreči.

Šabac i Loznica nisu izolovani slučajevi. Tokom svih šest karavana aktivisti su se susreli sa različitim oblicima napada. U Zaječaru su učesnike dočekale uvrede i pozivi na linč pripadnika LGBTQI+ zajednice, dok su u Kraljevu učesnici i novinari gađani kamenicama, jajima i drugim predmetima. Najteže je bilo novinarima u Pirotu, a Marinović smatra da ti napadi nisu imali toliko veze sa kvir zajednicom, koliko sa redakcijama u kojima novinari rade.

„Napad u Pirotu nije bio motivisan duginim bojama na zastavi, već bojama na mikrofonima koji su nosili novinari. Kolege su napadnute zato što je na njihovim legitimacijama stajalo N1 i Mašina. U Zaječaru su takođe direktno targetirani Miljko Stojanović i Glas Zaječara. Sve su to mediji koji su odavno na meti zbog izveštavanja o protestima.”

„Govor mržnje kakav smo ranije mogli da čujemo u medijima – otvoreno homofobna terminologija, direktni pozivi na linč i slični sadržaji – prethodnih godina zaista je drastično smanjen i čak gotovo potpuno nestao iz javnog prostora. To jeste bio deo političkog PR-a vlasti koja je želela da se predstavi kao demokratska i progresivna. Bila je to svojevrsna strategija „Nemoj, Ana je tu“: možda svi znamo šta se misli, ali se to javno ne govori. Nije bilo potrebno da društvo zaista promeni odnos prema kvir ljudima – bilo je dovoljno da se homofobija drži pod kontrolom. Danas, međutim, više nije važno da li je Ana tu ili nije. Nije važno ni to što nam Narodnu skupštinu vodi lezbejka. Kada je potrebno diskreditovati političkog protivnika, homofobija ponovo postaje prihvatljivo političko oružje i to smo jasno videli u slučaju Bjelanovića, kao i u slučaju aktiviste iz Bora.“, dodaje Marinović.

„Taj prvi Prajd 2001. godine nije se završio nasiljem, on nije ni počeo“

Novinar i predsednik Upravnog odbora ANEM-a Veran Matić smatra da se iza toga krije kontinuitet sa nasiljem iz 2001. godine.

„Oni koji su tukli učesnike Prajda 2001. godine, ali i svaki put kada je bilo nasilja, danas su u Ćacilendu, to su vojnici Vučića, lojalisti, plaćeničke falange, kriminalci i ubice… To je, nažalost, rezultat 25 godina ‚evolucije‘.“, smatra Matić i dodaje da se odnos prema tim grupama menjao u zavisnosti od političkih potreba vlasti: „I 2001. bili su to radikali, a i 2009. godine… Njima je upravljano tako da se stvara privid poboljšanja kada je trebalo predstavljati ‚evropsko lice‘, ali su upotrebljavani i kada je trebalo napadati studente, aktiviste, pobunjeni narod…“.

U tom obrascu, kaže, posebno mesto poslednjih godina imaju tabloidni mediji. Oni seksualnu orijentaciju koriste kao sredstvo za podsticanje mržnje prema ljudima koji su se našli na meti vlasti.

„U protekle dve godine tabloidni mediji postali su najstrašniji deo društva, pored nasilnika i ubica iz Ćacilenda. Podsticanje mržnje prema rektoru i brojnim drugim akterima pobune i protesta, sugerisanjem ili direktnim kvalifikovanjem da su homoseksualci, najčešća je zloupotreba i podsticanje te prikrivene mržnje.“

Sličan obrazac primećuje i novinar Milan Nikolić. Iako su seksualne manjine u novom ciklusu monitoringa RDN-a bile manje zastupljene među pojedinačno targetiranim grupama nego ranije ( 4,9 odsto zabeleženih slučajeva), on smatra da to ne znači da je homofobija nestala. Pre se, kaže, menjaju njene mete.

Kada uporedi Srbiju iz 2001. godine sa današnjom, novinar Veran Matić kaže da je teško govoriti o stvarnoj promeni odnosa prema kvir zajednici. Priseća se svojih početaka u novinarstvu i perioda u kojem je odnos prema homoseksualnosti bio obeležen i tabuom i represijom.

„Kada sam počinjao novinarsku karijeru, 1984. godine, odnos prema homoseksualcima bio je tabu, ali i pod pretnjom krivičnog progona. I ne samo progonom od strane pravosuđa, vlasti i države, već i svih segmenata društva. Nasilje je svakako dominiralo, i to bez ikakve zaštite. Ako se žalite, prolazite kroz još nove nivoe golgote institucija, tako da je zajednica ostala i sopstvenom odlukom nevidljiva.“, priseća se Matić.

Promene su se, međutim, odvijale sporo. Matić kao jedan od važnih trenutaka izdvaja 1986. godinu, kada se dramaturg Jovan Ćirilov javno založio za dekriminalizaciju istopolne ljubavi i veza. Ni izbacivanje člana Krivičnog zakonika 1994. godine, prema njegovim rečima, nije značilo potpunu dekriminalizaciju: „I u narednih desetak godina, kroz različite zakonske akte, provlačila se kriminalizacija, sve do 2006. godine.“

U tom kontekstu govori i o prvom Prajdu 2001. godine, koji, kako naglašava, nije ni počeo.

„Taj prvi Prajd 2001. godine nije se završio nasiljem, on nije ni počeo, jer su nasilnici krenuli u zastrašujući napad i pre samog početka manifestacije. Bilo je to šokantno i za prisutne policajce, koji nisu mogli ni sebe da zaštite. Teško mi je da procenim da li je to urađeno s namerom da se skup ne obezbedi ili je u pitanju bila traljavost u proceni.“

Matić taj događaj stavlja i u kontekst političkih događaja koji su mu prethodili. Dva dana ranije Slobodan Milošević bio je isporučen Haškom tribunalu.

„Zbog isporučivanja na Vidovdan nije bilo direktnog protesta, ali su 30. juna 2001. godine najveću cenu platili učesnici Prajda. Tako je i svaki put kasnije svaki Prajd ili zabrana imao svoj politički i društveni kontekst i uslovljenost.“, smatra Matić.

Nasilje prema LGBTIQ+ zajednici se tada preplitalo sa širim društvenim tenzijama. Nakon političkih promena 5. oktobra 2000. godine, deo ranije dominantnih oblika mržnje se povukao se iz javnog prostora, ali nije nestao. Opstao je u odnosu prema kvir zajednici.

„U prvom periodu bilo je politički nekorektno govoriti neprijateljski o Albancima, nije se pominjao termin ‚Šiptari‘, ili negativno o Hrvatima. Dobio sam utisak kao da su sve mržnje koje su bile potisnute odjednom probile sve barijere prema učesnicima Prajda.“, dodaje.

Četvrt veka kasnije, kaže da se društvo ponovo približilo obrascu nasilja iz 2001. godine: „Ono je sada samo dirigovano od strane vlasti i, prema odlukama i potrebama vlasti dimenzionira se javno eksponiranje.“

Kao važnu prekretnicu, Matić izdvaja Prajd iz 2014. godine.

„Na marginama se odigrao incident u kojem su pripadnici Žandarmerije iz Niša prebili Andreja Vučića i Predraga Malog, što je u značajnoj meri odvuklo pažnju javnosti jer se, sticajem okolnosti, sve odigralo pred kamerama N1. Izuzev tog incidenta, ova manifestacija se pamti kao prva uspešno i bez većih incidenata održana Parada ponosa u Beogradu nakon nekoliko godina zabrana i prekida.“, podseća Matić i taj period povezuje sa tadašnjom političkom strategijom Aleksandra Vučića i njegovim nastojanjem da napravi otklon od „radikalskog narativa”. Kao primer navodi i naredni Prajd, 2015. godine, kojem su prisustvovali brojni strani i domaći zvaničnici, ali takođe podvlači da je Europrajd u Beogradu 2022. godine pokazao je koliko brzo mogu da se vrate zabrane, tenzije i restriktivne mere.

„Sekcija komentara podseća na spuštanje kroz krugove pakla“

Uz uvažavanje i prepoznavanje toga da je terminologija danas mnogo drugačija, novinar Milan Nikolić smatra da se način na koji se o LGBTIQ+ zajednici govori u medijima, suštinski nije mnogo promenio u poslednjih 20 ili 30 godina.

„Tabloidi od dvehiljaditih do danas imaju istu ulogu: da šire paniku i strah od LGBTIQ+ populacije, da etiketiraju i diskvalifikuju pripadnike ove manjine ili ličnosti na koje se ‚sumnja‘ da to jesu i da daju prostor pseudonaučnicima, teoretičarima zavere i desničarskim, bilo političarima bilo kvazipolitičkim tvorevinama za jednokratnu upotrebu (pokreti, mikrostranke, patrole).“, smatra Nikolić.

Nikolić primećuje i jedan paradoks: dok su LGBTIQ+ osobe prisutnije u institucijama i javnom životu, seksualna orijentacija i dalje se koristi kao sredstvo diskreditacije: „Novina je ta posebna vrsta bizarnosti ovog vremena, u epohi kada imate državne gejeve i lezbejke na visokim funkcijama, raznoraznim odborima, vi koristite izraz ‚gej blokader‘ da nekoga diskvalifikujete, ocrnite ili ogradite pred svojim čitaocima i gledaocima.“

Prema njegovom mišljenju, razlika između tabloida i mejnstrim medija sa nacionalnom frekvencijom nije velika.

„Kod njih uvek postoji opskurna pojava koja zastupa ‚drugo mišljenje‘, gde za drugo mišljenje nema mesta! Nauka je rekla da nema mesta! Ali, onda se oni, svi ti primitivci koji glume novinare, licemerno i vulgarno pozivaju na demokratiju.“

Govoreći o promeni uloge medija od 2001. godine do danas, Veran Matić kao jedan od ključnih problema izdvaja to što javni servisi nisu prošli suštinsku transformaciju.

Umesto toga, smatra on, javni servisi ostali su politički upravljani i konzervativni, dok su izostali širi društveni procesi koji bi podržali promenu odnosa prema LGBTIQ+ zajednici.

„U škole je, umesto snažne obrazovne emancipacije, uvedena veronauka… Na svaki pomak išlo se kontraaktivnošću koja poništava bilo kakav napredak. Tolerancija je promovisana više kao deo evropskog puta, kao politička kategorija, a ne kao snažna potreba da se menjamo kao društvo. I mediji su pratili te obrasce.“, dodaje Matić i podvlači da je i tada, kao i sada, bilo medija koji su imali drugačiju ulogu – kao njegova tadašnja matična kuća B92.

„Mali broj medija je aktivno detabuizirao i edukovao. Ponosan sam na ulogu moje tadašnje kuće, B92. Još kroz „Ritam srca“, 1987–1988. godine, tematizovali smo odnos prema zajednici kroz edukaciju vezanu za AIDS, pričali o pravima i položaju predstavnika zajednice. Imali smo još 1994. godine nedeljnu emisiju koju su radili predstavnici LGBTIQ+ zajednice, i to u 18 časova, a ne u nekom terminu iza ponoći. Godine 1995. snimili smo igrani film „Marble Ass“ (Želimir Žilnik, nagrada na Berlinalu), koji je prikazivan u bioskopima, kulturnim i omladinskim centrima…“, dodaje Matić.

Takav prostor za drugačiji pristup, Milan Nikolić sada vidi jedino u malom broju građanskih medija. Međutim, otvoreni govor mržnje prema kvir osobama u međuvremenu se velikim delom preselio i u komentare na portalima i društvenim mrežama. Nikolić, međutim, smatra da postoji povezanost između komentara i sadržaja koji stvaraju mediji: „Sve je to sinhronizovano. Sekcija komentara podseća na spuštanje kroz krugove pakla. Sekcija komentara je sada mesto gde se mali, običan čovek slobodno izražava o svojoj želji da kolje i čereči.“

Ovakva situacija, smatra Milan Nikolić, proizvodi i paradoks u kojem seksualna orijentacija nije sama po sebi problem, već postaje problem onda kada je osoba politički „na pogrešnoj strani“.

Takav način korišćenja seksualne orijentacije vidi i u političkim parolama poput „Vučiću, pederu“.

Novinar Nemanja Marinović takođe smatra da su protesti otvorili prostor za homofobiju, te da su zbog pristupa „približavanja svim političkim opcijama i vrednosnim orijentacijama” ponovo na cedilu ostale manjinske zajednice.

„Desničarske parole i politike su dominantno preplavile proteste jer su desničari uvek najglasniji, najbahatiji i najnasilniji. Niko neće na protestu pipnuti rusku zastavu, ili svece i „Nema predaje”, ali zastave EU, kvir zastave, pa i zastave Palestine su bile problem i uklanjane, čak nasilno. Studenti nisu imali kapaciteta da na to reaguju, išli su populističkom metodom ograđivanja od svega i svakoga, što je u krajnjoj liniji bila samo linija manjeg otpora. I za to ih niko ne može kriviti, sve u šta su se upleli je od početka bilo daleko veće od njih“, dodaje Marinović.

Ono što međutim vidi kao problem jeste što se ni sa novim odnosom političkih snaga ne može ni pretpostaviti u kom smeru će zemlja, kada su u pitanju demokratske vrednosti i ljudska prava, ići u narednom periodu.

• Integralnu verziju teksta čitajte na portalu Unmuted