SLAPP tužbe: Kako bivši pripadnici državne bezbednosti tuže novinare i medije

Tužbe za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda podneli su (i) protiv Slavko Ćuruvija fondacije, zbog saopštenja u kom je Fondacija iznela neslaganje sa presudom Apelacionog suda u Beogradu po kojoj su tužioci pravnosnažno oslobođeni optužbe u slučaju ubistva novinara Slavka Ćuruviju. Svi tužioci postupke su pokrenuli zasebno, iako su Fondaciju tužili zbog istog saopštenja. Naknada štete koju potražuju opredeljena je u iznosu od po 500.000 dinara.

Povodom odluke Apelacionog suda, na svom ličnom X nalogu, advokat Aleksandar Olenik je objavio:

„Sudija koja je oslobodila ubice Ćuruvije iz BIA je i Dušanka Đorđević, žena bivšeg šefa VI uprave DB (BIA), sada adv. Aleksandra Đorđevića pratioca Mire Marković. Predsednik veća Nada Hadži Perić je učestvovala u oslobađanju atentatora na Vuka Draškovića, iste ekipe iz BIA“.

Zbog te objave, u odvojenim postupcima, Romić, Radonjić i Kurak su ga tužili. Tužba Milana Radonjića, u prvom stepenu, odbijena je kao neosnovana. Na tu odluku tužilac ima pravo da uloži žalbu. U presudi Drugog osnovnog suda u Beogradu stoji:

„U situaciji kada se radi o sudskom postupku koji je izazvao značajnu pažnju javnosti, kao što je ubistvo Slavka Ćuruvije, postoji jak javni interes za informacijama koje se tiču rada pravosuđa i aktera u takvim slučajevima. Objavljivanje informacija o vezi sudije i bivšeg šefa DB, ukoliko je tačno, može biti od značaja za javnost u kontekstu percepcije nezavisnosti i nepristrasnosti suda. Iz sadržine sporne objave nesumnjivo proizlazi da se ona prvenstveno bavi navodnom vezom sudije sa bivšim šefom DB, pa je posledično primarni cilj te objave kritika ili preispitivanje integriteta sudstva, a ne direktno blaćenje tužioca. Iako se tužilac pominje u kontekstu oslobađajuće presude za ubistvo Slavka Ćuruvije, to pominjanje služi kao ilustracija za širu tvrdnju o sudiji. Informacija o potencijalnoj povezanosti sudije sa nekim iz bivše strukture DB u kontekstu visoko profilnog suđenja je od izuzetnog javnog interesa. Građani imaju pravo da znaju da li postoje okolnosti koje bi mogle uticati na objektivnost i nezavisnost pravosuđa. Pri tome, tužilac se pominje indirektno, kao deo činjenica koje daju kontekst za tvrdnju o sudiji. Po nalaženju suda, primarni cilj objave nije da se tužilac lažno predstavi kao ubica, već da se ukaže na potencijalnu spornu vezu sudije. Činjenica da je tužilac pravnosnažno oslobođen je važan detalj, ali ta činjenica sama po sebi ne znači da je spominjanje tog konteksta usmereno na povredu njegovog ugleda, pogotovo kada je objava fokusirana na treće lice (sudiju). U demokratskom društvu, sloboda govora i medija uključuje i pravo na kritičko preispitivanje rada javnih institucija i nosilaca javnih funkcija. Sudije su nosioci javne funkcije i njihov rad je podložan kritici javnosti. Informacije koje se tiču njihove objektivnosti i integriteta, posebno u vezi sa značajnim sudskim procesima, po pravilu se smatraju od javnog interesa. Iako se tužilac pominje u nepovoljnom kontekstu („Oslobođeni ubica S.Ć.“), to je sekundarni efekat objave čiji je primarni fokus bio na drugom licu i pitanjima od javnog interesa. Osim toga, tužilac, na kome je teret dokazivanja u smislu čl. 231 Zakona o parničnom postupku, nije dokazao da su mu spornom objavom stvarno povređeni ugled i čast. Samo subjektivni osećaj uvređenosti nije dovoljan, već je morao dokazati da je objavom došlo do objektivnog smanjenja ugleda u očima okoline ili javnosti, kao i da je primarna namera objave bila da se on prikaže kao ubica i da mu se na taj način nanese šteta, a ne da se kritikuje pravosudni sistem ili sudija. Iako je tužilac oslobođen, bio je akter u visoko profilnom sudskom procesu koji je privukao pažnju javnosti i njegova povezanost sa tim događajem, iako nije javni funkcioner, postavlja ga u poziciju gde javnost ima interes za informacijama o tom slučaju“.

Ceo dokument Monitoring medijske scene u Srbiji za juni mesec možete pročitati na srpskom i engleskom jeziku na ovom linku.