Snježana Milivojević: Nove autokratije zasnivaju se više na kontroli informacije i uticaju na svest nego na brutalnoj represiji

Fotorobot jednog prosečnog domaćeg medijskog konzumenta u 2025. teško je konstruisati.

Na osnovu podataka iz poslednjeg istraživanja Rojtersovog instituta za studije novinarstva Univerziteta u Oksfordu, reklo bi se da je to jedan vrlo kompleksan lik.

Gleda televiziju više od pet sati dnevno (značajno iznad svetskog proseka) i onda beži na mreže da bi se tamo informisao (više nego ostali Evropljani).

Prati medije kojima ne veruje.

Na kraju dana izjavi da sve vreme on zapravo – izbegava vesti.

„Prosečna osoba u Srbiji je nisko medijski pismena, apatična je i ne veruje nikome. To je osoba s razorenim poverenjem u medije, a satima se zadržava nad njima, u konzumiranju i u potrazi za sadržajima koji uglavnom nisu vesti“, kaže Snježana Milivojević, nekadašnja profesorka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

„Po mom sudu, ta publika satima gleda, na primer, jutarnji program na Pinku i popodnevne diskusije na Hepiju. Time se podiže gledanost. Dakle, gledaju puno, ali ne gledaju vesti, što ih čini podložnim za manipulaciju.“

Milivojević za Cenzolovku objašnjava kako je medijski sistem Srbije pod političkom kontrolom i šta se na domaćoj sceni promenilo od nesreće u Novom Sadu i početka studentskih protesta.

Cenzolovka: Kada pogledamo navike domaće publike u istraživanju u kojem ste učestvovali, deluje da se one teško uklapaju. Kako to objašnjavate? Da li su brojevi do kojih ste došli odraz velike polarizacije među nama samima, da li smo svi kolektivno zbunjeni? Ili nešto sasvim treće?

Snježana Milivojević: U pravu ste da se delom radi o posledici velike polarizacije. U takvim društvima populistički lideri podstiču medijsku potrošnju kojom se ljudi jasno dele na korisnike jednih ili drugih medija. Ne postoji više sistem mejnstrim medija, razoren je. To je posledica autokratske zarobljenosti medija.

Nikome se više ne veruje. Čak i mediji tradicionalno gledani i s velikim tiražima, ni njima se ne veruje. Stvar je u tome što kritičkim medijima veruje više ljudi nego što ih konzumira. A ovima veruju manje čak i oni koji ih koriste. Gledaju, a ne veruju im.

Naša specifičnost je i u tome što se televizija gleda dugo, a novine čitaju malo. Imamo te dugosatne programe u kojem se prodaje ‘slika sveta’ i gde se debatuje o svemu i svačemu: rat u Ukrajini, američki izbori, Kosjerić, Gaza, Srebrenica. Ljudi tu ne dolaze da se informišu, već ‘kupuju’ sate gledanja dugačkih programa.

Beže od vesti

Cenzolovka: Dakle, gleda se televizija, ne informiše se. Nivo izbegavanja vesti u Srbiji je iznad svetskog proseka: 46 odsto ispitanika kaže da povremeno izbegava vesti?

Milivojević: U Srbiji je to jedna vrsta samoodbrane, jer smo bombardovani tolikom količinom informacija da svi počinjemo da bežimo. Temeljno je posejano nepoverenje u medije.

Na kraju, u nečem što bismo nazvali ‘ekonomijom pažnje’, gledaoci kažnjavaju medije jedinim što imaju – povlače svoju pažnju. Beže od vesti. Mi smo školski primer toga.

Cenzolovka: Kakav je vaš utisak, da li stvarno izbegavamo vesti ili je to ponekad poželjno reći? Drugim rečima: da li smo trenirani da je politika nešto prljavo čega se treba kloniti? Da se kaže: ‘Ja ne čitam novine’ – Aleksej Kišjuhas piše o bašmebrigizmu – i ostvari privid čistote?

Milivojević: Ja mislim da ljudi zaista beže. Prvo, zato što je to i globalni trend: oko 40 odsto ispitanika nekoliko godina zaredom govore da selektivno izbegavaju vesti. Veoma mali je broj onih koji izbegavaju sve vesti, tek nekoliko procenata. Međutim, velik broj ljudi svesno selektivno izbegava vesti. Smatraju ih negativnim, irelevantnim, da šire strah od ‘velikog zlog sveta’.

Druga decenija ovog veka je ta u kojoj mi zapravo povlačimo pažnju, za razliku od prve u kojoj smo svi konstantno bili na mrežama tražeći što više informacija. Sad već počinje jedan kritički otpor prema tome.

Cenzolovka: Nezainteresovanost za vesti… Mislili smo da je to svojstvo mladih. Studenti u blokadi pokazali su – o tome i vi pišete – kako se preko društvenih mreža može informisati o onome o čemu javni servisi ne smeju (ne mogu, ne žele). Koliko su vas studenti iznenadili?

Milivojević: Nisam iznenađena njihovom medijskom pismenošću. To jeste generacija koja nastaje uz društvene mreže i kojoj je to prvo medijsko okruženje. Možda jeste iznenađenje koliko je brzo tekla migracija ukupne populacije na mreže.

Naše istraživanje rađeno je u januaru i februaru, tada su protesti bili u punom jeku. Budući da su mejnstrim mediji cenzurisali proteste – u to vreme naročito RTS – a ljudi su znali da se u društvu nešto važno i veliko dešava, verujem da je upravo to mnoge podstaklo da im glavni izvor vesti budu društvene mreže.

Mladi ne samo da su vodili komunikaciju na mrežama, oni su povukli velik broj starijih da ‘migrira’ i odvuče pažnju s tradicionalnih medija. To je, pretpostavljam, refleks na tako velike i dramatične promene. U ovom slučaju poverenje koje su studenti razvijali i sticali u društvu prenosilo se i na komunikaciju u kojoj su oni učestvovali na mrežama.

REM JE KLJUČNO MESTO KONTROLE

Cenzolovka: Govorite o regulacionom sistemu. Događaji su se na čudan način poklopili. Talas masovnih studentskih i građanskih demonstracija pokrenut je upravo u trenutku kada je zemlja ostala bez Regulatornog tela za elektronske medije (REM)?

Milivojević: Pre toga, REM je već godinu dana spavao, a još pre toga aktivno je radio na uništavanju medijskog sistema. Mislim da se vlastima ovde ne žuri da izaberu novi sastav Saveta REM-a. Mogu da ponavljaju postupak više puta, insistirajući da to uvek budu partijski lojalisti ili ljudi bliski vlasti.

Regulator je ključno mesto kontrole, iako je teško reći da u jednom razrušenom sistemu on može sve ili mnogo. Ovde toga nema. Nikoga nema s autoritetom da kaže: ne možete lagati, uništavati karijere ljudima, pozivati ratne zločince za sagovornike, promovisati teorije zavere, širiti govor mržnje.

Autokratije novog talasa zasnovane na kontroli informacija i uticaju na svest

Cenzolovka: U poslednje vreme jedna od najčešće izgovorenih rečenica – barem u Novom Sadu – jeste da od 1. novembra više ništa nije isto. Koliko se u zemlji promenila publika, a koliko mediji od trenutka pada te nesretne nadstrešnice na Železničkoj stanici?

Milivojević: Ovo je stvarno jedno izuzetno stanje, čak i za nas koji smo navikli na krizne i ne-normalne periode. Dešavaju se zaista velike promene u načinu na koji se javna komunikacija vodi.

U zatvorenijim sistemima s kraćom tradicijom kritičkih medija većina ljudi ide na mreže misleći da tamo nema cenzure. Da izbegavaju kontrolu informacija ili bar onu vrstu kontrole na koju su navikli u tradicionalnim medijima, gde vlast kontroliše sve od sadržaja do distribucije. Taj osećaj, ili ‘iluzija slobode’, mnoge vodi i udaljava od tradicionalnih medija.

Autokratije novog talasa ne zasnivaju se toliko na brutalnoj sili i represiji, već mnogo više na kontroli informacija i uticaju na svest. Ključnu ulogu tu igraju mediji. To je razlog, prvo, zašto je kontrola tako centralizovana i, drugo, zašto se podriva poverenje u kritičke medije, ako već ne mogu da se zatvore. To je ambijent koji ovde eskalira od 1. novembra.

Videli smo to kroz razne strategije ignorisanja protesta, u vodećim i najtiražnijim medijima, onima bliskim vlastima. Vidi se to i u napadima na novinare i medijske kuće, u podrivanju njihove finansijske snage, u rušenju regulacionog sistema.

Cenzolovka: Napisali ste da je medijsko tržište u Srbiji – prezasićeno, slabo regulisano i pod snažnom političkom kontrolom. Na koji način se tržište kontroliše?

Milivojević: Kažu da polarizacija postoji i u drugim zemljama, da ima ekonomskog uslovljavanja, da velike korporacije ne žele sukob s vlastima. To je sve tačno, ali u nekim drugim zemljama barem postoji institucija ili zakoni, koji su relativno neutralno mesto, i garantuju funkcionisanje sistema.

Ono o čemu smo dosad govorili, to je kanal političke kontrole. Drugi kanal je finansijski. Vlast centralizuje javni novac. U ovakvim sistemima mediji umnogome zavise upravo od tog novca. Finansira se javni servis gde se prelamaju mnogi uticaji. Osim toga, država je velik oglašivač. To polje nije regulisano i država može da uliva silne količine novca podobnim medijima.

Pod prividom obilja tih hiljada medija koje imamo zapravo se guši pluralizam.

Izvor: Cenzolovka