Šta novinari i novinarke rade dok se od njih očekuje da žive od danas do sutra

Piše: Vladimira Dorčova-Valtnerova, urednica portala Storyteller

Novinari i novinarke rade posao koji počinje mnogo pre objave i ne završava se kada tekst, video, grafika, carousel objava, audio itd. "izađe" na sajtu, ode na mreže ili se vest podeli u javnosti.

Novinari i novinarke prate šta rade institucije. Čitaju odluke, zapisnike, budžete, konkurse, javne nabavke, planove, ugovore, izveštaje, rešenja, odgovore i neodgovore. Prate šta se obećava, šta se plaća, šta se ponavlja, šta se prećutkuje i šta se od građana i građanki skriva iza suvoparnog administrativnog jezika.

Novinari i novinarke čitaju dokumente koje većina ljudi nikada neće otvoriti, ne zato što ih ne zanima, nego zato što su ti dokumenti često napisani tako da ih čovek zatvori posle tri minuta i kaže: „Ma, nema veze.“

E pa ima veze.

Novinari i novinarke traže vezu između jedne odluke i života ljudi. Između jedne javne nabavke i rupe na ulici. Između jednog konkursa i toga ko u zajednici dobija prostor, novac, podršku ili vidljivost. Između jednog budžetskog reda i toga da li neko ima prevoz, grejanje, vrtić, asistenta, pristup lekaru, čist vazduh, bezbednu ulicu ili pravo da ga institucija ne pravi budalom.

Novinari i novinarke ne samo da “postavljaju pitanja”. Novinari i novinarke prvo moraju da znaju šta da pitaju.

Moraju da istraže temu. Da provere ko je nadležan. Da pronađu dokument. Da uporede podatke. Da vide šta je bilo prošle godine. Da vide da li se isti posao ponavlja. Da vide ko je dobio novac. Da vide da li postoji konkurencija. Da vide ko ćuti. Da vide ko se pravi da nije nadležan. Da vide ko odgovara uopšteno, a ko konkretno. Da vide ko im šalje tri rečenice ničega i misli da je time završio posao.

Novinari i novinarke šalju mejlove. Zovu telefone. Čekaju odgovore. Podsećaju. Ponovo šalju pitanja. Šalju zahteve za pristup informacijama od javnog značaja. Pišu žalbe. Čitaju odgovore Poverenika. Proveravaju rokove. Čuvaju dokaze. Prave hronologiju. Vraćaju se na temu i kada svi drugi već misle da je “prošlo”.

Novinari i novinarke idu na teren. Po suncu, kiši, snegu, prašini, magli, gužvi, protestu, sednici, selu, putu, njivi, školi, domu zdravlja, fabrici, pijaci, ulici, mestu gde se nešto vidi tek kada staneš i pogledaš.

Novinari i novinarke razgovaraju sa ljudima koji se plaše da govore javno.

Sa ljudima koji kažu: “Može, ali nemoj moje ime.” Sa ljudima koji kažu: “Sve ću vam reći, ali ne smem pred kameru.” Sa ljudima koji imaju dokaz, ali se boje posledica. Sa ljudima koji su umorni od toga da ih niko ne čuje. Sa ljudima koji ne znaju kako da objasne problem, ali znaju da ih neko godinama pravi ludima.

Novinari i novinarke moraju da slušaju. I ono što je rečeno, i ono što nije rečeno. I ono što se kaže glasno, i ono što se šapuće. I ono što neko kaže iz besa, i ono što treba proveriti jer bes nije dokaz.

Novinari i novinarke moraju da budu oprezni.

Ne smeju da objave neprovereno. Ne smeju da ugroze sagovornika ili sagovornicu. Ne smeju da izostave drugu stranu - ali ona redovno izostavlja njih. Barem u Srbiji. Ne smeju da zamene utisak za činjenicu. Ne smeju da naprave štetu nekome ko već nema moć. Ne smeju da zaborave kontekst. Ne smeju da budu nečiji megafon. Ne smeju da budu nečiji sudija. Ne smeju da budu ničiji PR.

A od njih se istovremeno očekuje da budu brzi, precizni, dostupni, pristojni, hrabri, smireni, objektivni, kreativni, tehnički pismeni, pravno oprezni, emocionalno stabilni i finansijski nekako - pa snađite se.

Novinari i novinarke danas često - ili uvek - moraju da znaju i da pišu, i da snimaju, i da fotografišu, i da montiraju, i da prave titlove, i da objave na sajtu, i da smisle naslov, i da prilagode tekst za mreže, i da napišu opis, i da odgovore publici, i da isprate reakcije, i da sačuvaju dokumentaciju, i da nastave dalje kao da prethodna tema nije pojela tri dana života.

Moraš da znaš zakon, ali nisi pravnik ili pravnica. Moraš da razumeš budžet, ali nisi ekonomista ili ekonomistkinja. Moraš da prepoznaš manipulaciju, ali nisi istražni organ. Moraš da razgovaraš sa traumatizovanim ljudima, ali nisi terapeut ili terapeutkinja (a psihoterapija ti treba stalno i svakog dana). Moraš da proceniš bezbednost na terenu, ali nisi obezbeđenje. Moraš da objasniš sistemski problem običnim jezikom, ali da ne pojednostaviš toliko da izgubiš istinu.

I sve to, često, sa finansiranjem koje traje još tri meseca. Ili do jeseni. Ili do kraja projekta. Ili dok donator ne prebaci drugu ratu. Ili dok se ne odobri novi konkurs. Ili dok publika ne donira dovoljno da se pokrije bar deo troškovac, što se skoro nikad ne dešava. Ili dok neko ne odluči da je javni interes opet dovoljno važan da ga neko plati.

To je opis novinarskog radnog okruženja i radnog mesta u medijima koji nisu "državni" i "nacionalni".

Novinari i novinarke rade u ekosistemu u kojem svi od njih očekuju javnu službu, a malo ko želi da prizna da javna služba ima trošak.

Jer pitanje ko je dobio posao na javnoj nabavci ima trošak. Pitanje zašto je put loše zakrpljen ima trošak. Pitanje zašto javno preduzeće ćuti ima trošak. Pitanje ko odlučuje o novcu građana i građanki ima trošak. Pitanje zašto škola, dom zdravlja, opština, ustanova ili mesna zajednica ne rade ono što bi morale ima trošak. Pa čak i lepa, pozitivna priča ima trošak.

Trošak je vreme. Trošak je znanje. Trošak je teren. Trošak je oprema. Trošak je internet. Trošak je gorivo. Trošak je telefon. Trošak je kamera. Trošak je montaža. Trošak je prevod. Trošak je lektura. Trošak je pravna provera. Trošak je rizik. Trošak je živac. Trošak je kapacitet da ne pukneš kada ti po peti put neko kaže: “Nismo nadležni.”

Novinari i novinarke žive u istom zagađenom informacionom ekosistemu kao i svi drugi. Samo što u njemu pokušavaju da naprave malo čistog vazduha.

A taj ekosistem je zagađen ćutanjem institucija, partijskim pritiscima, nameštenim konkursima, poluistinama, propagandom, algoritmima, uvredama, strahom, (autocenzurom?!), siromaštvom, nepoverenjem i onim večitim “ma, pusti, svi su isti”.

I onda novinar i novinarka treba da uđu u sve to, izvade činjenicu, provere je, objasne je, objave je i još da zvuče smireno.

Jebeno smireno.

Da ne bude “emotivan”. Da ne bude “negativan”. Da ne “diže tenziju”. Da ne “napada”. Da ne “politizuje”. Da ne “preteruje”.

A zapravo samo pita: gde je novac, ko je odgovoran, šta piše u dokumentima, zašto građani i građanke nisu obaveštene i zašto se problem ponavlja?

Novinari i novinarke ne traže aplauz za to.

Ali ne treba se praviti da se taj posao događa sam od sebe.

I ne treba se praviti da profesionalno novinarstvo može da opstane samo na entuzijazmu, inatu i rečenici “svaka vam čast”.

“Svaka vam čast” ne plaća teren. Ne plaća kameru. Ne plaća knjigovođu. Ne plaća montažu. Ne plaća vreme provedeno u čitanju dokumenata. Ne plaća dane čekanja odgovora. Ne plaća pravnu sigurnost. Ne plaća nečiji rad.

Novinari i novinarke nisu ukras demokratije.

Oni su oni dosadni ljudi koji pitaju zašto nešto nije urađeno kako treba.

Oni su oni koji čuvaju trag.

Oni su oni koji se vraćaju na temu.

Oni su oni koji znaju da jedna rupa na putu nije samo rupa, nego često priča o javnom novcu, odgovornosti, kvalitetu radova, nadzoru, ponavljanju istog problema i tome ko sme da pita zašto se sve to opet plaća.

Oni su oni koji pitaju i kada im niko ne odgovori.

I možda baš zato treba ponavljati:

Novinarstvo nije magija. Nije hobi. Nije objava na mreži. Nije status. Nije “sedneš i napišeš”. Nije “snimiš nešto telefonom”. Nije “imaš mišljenje”.

Novinarstvo je rad.

Spor, naporan, često nevidljiv, često potcenjen, često - u Srbiji prečesto - finansijski nesiguran rad.

Rad koji društvo primeti tek kada ga više nema.

A tada obično bude kasno da se pitamo zašto više niko ništa ne pita.

Vidimo se na terenu. Do trenutka kada se ne vidimo.