Stanković: Kidnapovali su me zbog mog rada. Policajci su me tukli i iživljavali se, ali nisam obrisao snimke

Faktički, ja sam bio kidnapovan, kaže fotograf Aleksa Stanković, 22-godišnji student istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i ponosni vlasnik više od 20.000 snimaka koji od prvog dana, osam meseci, beleže studentske proteste širom Srbije.

Policajci su ga 2. jula, nešto posle ponoći, na uglu Kraljice Marije i Ruzveltove u Beogradu, tukli zbog snimaka koje je napravio, na kome se vide policajci kako vređaju devojke. Zatvorili su ga u „maricu” i zahtevali od njega da obriše snimke, svoj Instagram i Fejsbuk profil, da vrati telefon na fabrička podešavanja i polomili su mu karticu.

Aleksa 11. jula obeležava tri godine otkako je objavio prvu fotografiju, a već je vlasnik video dokumenta koji je eksponat istorije beščašća. Snimka koji je „spasao” studentski protest od medijske kampanje, koji je pokazao da predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne govori istinu kada je rekao da je – student udario policajca u vreme blokade Radio-televizije Srbija. Njegov snimak jasno pokazuje da je policajac dobio udarac od žandarma.

Za nedavne molbe studenata da se ne fotografišu njihova lica, sagovornik Cenzolovke kaže – da je bilo zabranjeno tokom prve blokada RTS-a, ne bismo imali snimak kako žandarm udara policajca.

„Cilj mi je da moje fotografije vide i ljudi koji još nisu izašli na ulice i da ih baš tom slikom motivišem da izađu”, kaže Aleksa Stanković, koji zbog editovanja fotografije 1. novembra 2024. nije stigao u 11 sati na voz iz Beograda za Novi Sad. Da jeste, na novosadskoj železničkoj stanici bio bi u vreme kada je pala nadstrešnica.

Policija se iživljavala nada mnom zbog mog rada

Aleksa Stanković: To se desilo 2. jula, oko jedan sat. Video sam na kamerama da se nešto dešava kod Vukovog spomenika, da biju studente i hapse građane kod Elektrotehničkog fakulteta. Istog trenutka sam krenuo. Na raskrsnici Ruzveltove i Kraljice Marije ispred restorana brze hrane „Pončo” policajci su istrčali iz vozila i krenuli da jure građane na barikadi.

Bio sam obeležen sa četiri press oznake: na kačketu, na levoj nozi na torbici, na fotoprsluku, na kome piše i press i foto, i sa press legitimacijom oko vrata, pa sam smatrao da su me pripadnici policije uočili i da me neće dirati. Nažalost, pogrešio sam.

Cenzolovka: Šta se dogodilo?

Stanković: Kada su rasterali demonstrante, tri pripadnika policije krenula su direktno ka meni. Znam da kada policajci nose opremu za razbijanje demonstracija imaju smanjen prostor vidljivosti, odnosno manji vidokrug. Pomislio sam da me ne vide, napravio korak unazad, na šta je jedan od njih levom nogom zgazio moju desnu i pitao me za ime i prezime.

Zateklo me je, nisam očekivao da me policajac zgazi. Rekao sam kako se zovem, da sam iz medija. On je to ponovio šaljivim i malo upitnim tonom, pogledao kolege i rekao mi da pođem sa njim. Slučajni prolaznik bio je zatečen i upitao:  „Zašto vodite momka”, na šta je policajac odgovorio: „Sad će on da vidi”.

Cenzolovka: Naredili su ti da isključiš kameru?

Stanković: Da. Ubacuju me u policijski kombi i tu počinje tortura, iživljavanje i neka vrsta pretnje zbog mog rada proteklih meseci. Prvo mi je jedan rekao da sam „napravio ogromno sranje”, jer sam dva dana ranije, 30. juna u istoj ulici, u Ruzveltovoj, snimio kako policajci dobacuju devojkama koje prolaze, stvarno ružne komentare na seksualnoj osnovi.

Kao novinar, smatram da policajac, u službenoj uniformi, ne sme to da radi, da ne priliči ni njegovim godinama ni pozivu. Snimak je postao viralan na društvenim mrežama, za jedan dan imao je više od 1,1 milion pregleda. Verovatno da je taj koji me je ubacio u kombi osoba sa tog snimka.

Cenzolovka: Tada kreće udaranje?

Stanković: Tu sam dobio prvi udarac. Otvorenom šakom, prvi šamar. Zahtevao je da prestanem da snimam i fotografišem policiju, na šta sam rekao da je dužnost novinara da izvesti javnost, da prikaže i jednu i drugu stranu. Kazao sam da nije pametno to što radi, da sam novinar, da to ne sme. Burno je reagovao i nastavio da preti.

Ušao je drugi policajac bez maske na licu i naredio mi da obrišem fotografije sa fotoaparata. Rekao sam da ne želim, da kao novinar imam autonomiju, da moj rad niko ne sme da uklanja i zabranjuje. Odgovor je bio udarac u glavu, šamari i od jednog i od drugog naizmenično. Policajac bez maske je uzeo moj press kačket, udarao me je po glavi više puta. Kada ge ja vratio, povukao ga je ka podu.

Ja sam ga uzeo, namestio i rekao opet da nije pametno to što rade novinaru i da mogu da imaju posledice. Opet su naredili da obrišem snimke. Kada sam video da je vrag odneo šalu, izvadio sam karticu. Policajac ju je polomio za desetak sekundi. Pitao sam da li mogu polomljenu da je dobijem nazad.

Cenzolovka: Tu nije bio kraj?

Stanković: Još jedan policajac pod opremom za razbijanje demonstracija je ušao u vozilo. Pitao sam – da li mogu sa njim da pričam, jer ova dvojica nisu razumna i ne žele da sarađuju. Ali, ovaj maskirani u vozilu je njemu naredio da zatvori vrata, a potom meni da obrišem Instagram i Fejsbuk profil. Rekao sam da ne znam, pokušavao da odugovlačim jer sam znao da ne mogu da budu dugo na toj lokaciji. Iznervirao se, krenuo da vadi pendrek.

Kazao sam da može da pozove policajca koji zna da briše, pa nek obriše. Naravno, nije to uradio jer zna da nezakonito postupa, ali tu opet nastaje agonija, pretnje, zastrašivanja. Ponavljam da sam novinar, da ne želim da brišem snimke, opet se hvata za pendrek i udara me.

Cenzolovka: Uzeo ti je i telefon kako bi obrisao tvoje naloge?

Stanković: Uzeo mi je telefon, gledao moj Istragam profil i tražio da vratim telefon na fabrička podešavanja, jer on nije uspeo da ih pronađe. Ali, kada mi je vratio i naredio da to uradim, ja sam zaključao telefon. Tada je uzeo moju glavu njegovom desnom rukom i krenuo da udara mojom glavom o prozor sa moje desne strane. Bar deset udaraca sam izbrojao. Bili su relativno brzi, bio je iznerviran.

Probao sam opet na neki razumem način, da kobajagi nađem ta podešavanja. Srećom, drugi policajac je otvorio vrata i rekao da uskoro moraju da krenu. Dobio sam nadu da odugovlačim i za minut je policajac opet otvorio vrata, meni je tražio ličnu kartu, a policajcu rekao da moraju da krenu.

Cenzolovka: Ali te nisu legitimisali?

Stanković: Ne. Vadim ličnu kartu, a policajac korača ka Vukovom spomeniku i pravi se da ne postojim. Kazao sam – „niste mi pogledali ličnu kartu”, a on se okreće sa rečima da ne želi više očima da me vidi.

Odgovorio sam „prijatno i doviđenja”, znao sam da imam snimak do ulaska u policijsko vozilo. Pozvao sam tatu da kažem da je sve u redu, da nisam krvav. Tata, koji je novinar, uvek mi je govorio da sve što se desi stavim na papir, hronološki, što sam odmah po dolasku kući učinio.

Cenzolovka: Hoćeš li ih ti sudski goniti?

Stanković: Da. Ja sam faktički bio kidnapovan. Oni nisu postupali sa mnom po službenoj dužnosti. Kidnapovali su me zbog mog rada koji je pokazao ko sve radi u Ministarstvu unutrašnjih poslova i nosi uniformu koja bi trebalo da bude čast, a izgleda da je to nekima poziv za nasilje i slobodne ruke da rade šta im je volja.

FOTOGRAFIJA ME JE SPASLA

„Za Novi Sad je trebalo da krenem vozom 1. novembra u 11 sati i zapravo da budem na stanici u vreme kada je pala nadstrešnica. Spasila me je fotografija. U poslednjem trenutku, odlučio sam da ipak završim sređivanje slika i krenem vozom u 12 za Novi Sad.

Tamo je trebalo da fotografišem koncerte Parnog valjka, Električnog orgazma, Galije i Alena Islamovića. Dok sam prilazio Prokopu, sa portala je stigla poruka da se dogodila tragedija. Pozvao sam roditelje da kažem da nisam čak ni ušao u voz, da ne brinu.

U Novom Sadu, apartman mi je bio dve ulice od glavne Železničke stanice. Čuo sam svaku sirenu hitne pomoći i vatrogasaca. Video sam šokirane, zbunjene, zatečene ljude. Nisam mogao da fotografišem.

Danas mi je krivo, jer bih imao kompletnu dokumentaciju od prvog dana. Ipak, u tom trenutku, ljudsko u meni nije mi dalo,  nisam mogao da to fotografišem”, kaže Aleksa Stanković, koji je fotografisao više od 170 koncerata od Riblje čorbe do Škorpionsa, sve svoje idole, a prošle godine je imao prvu izložbu rok fotografije.

Dokazao da predsednik lažno optužuje studente za napad na policajca

Cenzolovka: Ovi protesti su obeležili i tvoj život i karijeru. U martu si napravio snimak gde žandarm udara policajca. Jedini si usnimio događaj koji obara verziju vlasti da je student udario policajca. Kada i kako si shvatio koliko je taj snimak važan?

Stanković: Kao profesionalac, tu sam da izveštavam i dokumentujem. Znao sam da će žandarmerija, ako dobije naređenje da probije barikadu, to i učiniti i da će gurnuti ljude u Aberdarevoj. Pomerio sem se paralelno, iza automobila, jer žandarmerija ne sme da rasformira svoju formaciju, a tada su bili u koloni. Kada su probili drugi red odbrane, primetio sam visokog čoveka kako se paralelno probija sa njihove leve strane. To mi je bio detalj u kadru, ali u deliću sekunde ta osoba pada sa zidića i dobija jak udarac u oko.

Znao sam da imam i foto i video, ali sam nastavio da fotografišem. Sačekao sam da poslednji pripadnik žandarmerije ode na službeni ulaz RTS-a, gde dolazi do drugog gurkanja i gde je takođe jedan pripadnik policije u civilu dobio udarac od svojih, ali taj snimak nije aktuelan kao ovaj prvi.

Kada su policajci ušli u RTS, fotografiju udarca sam objavio na svom Instagram profilu sa rečenicom – „Vaše pravo da znate sve”, ne znajući da je udaren pripadnik policije u civilu.

Cenzolovka: Šta se posle dogodilo?

Stanković: Oko tri ujutru sam otišao kući da sredim materijale i u 5.50 objavio na mrežama snimak kako je čovek u civilu povređen. Šesto čulo mi nije dalo mira, gledao sam snimak iznova i nešto mi nije bilo u redu. Tada sam video objavu na Instagram profilu predsednika Srbije da se slikao sa tim čovekom kome je povređeno oko.

Odmah sam pretražio sve fotografije od te večeri i primetio da je ta osoba bila sa žandarmerijom od kada se pripremala ispred Palilulske pijace. Kada sam uporedio fotografije i video zapise, shvatio sam da imam snimak koji otkriva istinu i potkopava objavljene laži da je student bokserom udario pripadnika policije u civilu u predelu oka.

Cenzolovka: Da li si ti imao neke probleme zbog tog snimka?

Stanković: Nisam imao nikakve pritiske, nije me niko zaustavljao na ulici, ali svestan sam da zbog toga mogu da imam probleme.

VAŽNO JE SVE FOTOGRAFISATI

Cenzolovka: Studenti su zamolili da se ne fotografišu njihova lica, plašeći se odmazde. Da li je moguće u ovakvim okolnostima ispoštovati taj zahtev?

Stanković: Svojim kolegama sam rekao da je to veoma loše. Da je bilo zabranjeno da se fotografiše i snima tokom prve blokade RTS-a, mi ne bismo imali snimak kako žandarm udara policajca. Veoma je važno sve snimati kao fotograf.

Svestan sam posledica, ali živimo u 21. veku, kamere su na svakom koraku. To što neko ima masku ne znači ništa. Mi koji se borimo za pravnu državu, zemlju u kojoj će se poštovati zakoni, moramo biti svesni i posledica. Moji stavovi se prepliću, da nisam fotograf, bio bih među njima, ali bih bio svestan i odgovornosti.

Mediji moraju da poštuju autorska prava, moj snimak nisu podelili, nego su ga skinuli

Cenzolovka: Nakon objave snimka je krenula priča da ćeš tužiti medije koji su snimak objavili, a iza toga i spekulacije da je to sa ciljem da se snimak ne vidi, da se ukloni. Svestan si toga. Da li su ti navodi tačni?

Stanković: Svi su čuli jednu ali ne i moju stranu. Moja strana je da mediji moraju da poštuju autorsko delo. Svi mediji u Srbiji, a i šire, preneli su snimak, a niko me nije ni potpisao, ni pitao za dozvolu. Kao autor imam prava da zadržim autorska prava, a ljudi moraju biti svesni da zakon kaže – autorsko delo pripada autoru i kršenje autorskog prava ima posledice.

To što su mediji preneli da pokušavam da zataškam istinu, nije tačno. Da me je neko pitao za dozvolu, dogovorili bismo se, ali s obzirom da je ukrao, to je intelektualna krađa. Čak sam i neke medije kontaktirao da ako žele da objave snimak da me pitaju kako bismo napravili neku vrstu medijske kampanje, plana, ali oni su to izignorisali, samo su objavili snimak.

Od 149 linkova koje sam našao, ni na jednom nisam potpisan kao autor niti su me pitali za dozvolu. To jeste presedan u izveštavanju, jer jedini imam video zapis a mediji ga toliko puta objave bez saglasnosti autora. Svetski mediji to nisu uradili, jer znaju šta je autorsko delo.

Cenzolovka: Istina je i da je snimak jako važan i da postoji interes javnosti da se vidi.

Stanković: Svestan sam javnog značaja, ali takođe mediji nisu morali da ga skidaju, mogli su da ga podele. Svesno su skinuli, da ne kažem ukrali. Mediji žive od pregleda i reklama. Razumem ih, ali moj stav i moja želja je da promenimo ovu zemlju, da se poštuje zakon i pravo.

Ako se borimo da se poštuju zakoni, sada ćemo i na ovom primeru to da uradimo, da zakon o autorskom i srodnom pravu svi medijski radnici pročitaju kako bi se izbegli dalji problemi.

Slažem se da je javni interes. Ja sam to prvi objavio i ne bih ga skinuo ni da mi je neko pretio. Ali, ako jedna strana ne poštuje zakon, to ne znači da druga strana može da ga krši.

Cenzolovka: Da li je sa tvojim videom koji su mediji koristili bez dozvole možda problem u percepciji? U tome što tvoja generacija na društvene mreže gleda kao ne medije, dok je za starije to prosto usputno sredstvo?

Stanković: Ja sam 2002. godište. Moja generacija ne gleda TV i ne čita novine. Naše sredstvo informisanja su društvene mreže, portali na telefonu. Mladi više veruju društvenim mrežama nego televiziji, pogotovu tabloidima. Ali i tu postoji problem, jer ni mladi ni stariji ne znaju šta je autorsko delo.

Bilo koji sadržaj, bilo da je napravilo dete ili starija osoba, autorsko je delo i uživa svu moguću zaštitu. Ne može da se koristi bez saglasnosti, umnožava, koristi u komercijalne svrhe ili emituje u programe uživo. Nama fotografima niko nije kupio foto opremu, ni znanje, niko ne može da nadoknadi bol u nogama, stajanje po suncu, hladnoći, kiši i vetru.

NEKE FOTOGRAFIJE TEŠKE ZA GLEDANJE NISAM OBJAVIO

„Neke fotografije nisam objavio, pre svega jer su teške za gledanje, pune emocija. Stavio sam ih u folder za neka druga vremena. U njemu je, recimo, fotografija dolaska koleginica i kolega iz svih gradova 14. marta u Beograd da bi prisustvovali velikom protestu 15. marta. Na jednom prsluku je pisalo ‘Mama uspeću‘.

Tu je i jedna iz Niša. Majka gura devojčicu u kolicima koja u ruci ima srce na kome piše ‘Pumpaj!‘. Jedva sam napravio fotografiju.

Kao student istorije imam svest o istorijskoj distanci i znam da će doći trenutak kada će i ove fotografije ugledati svetlost dana.”

Cenzolovka: Napali su te i u Ćacilendu, ali to nisi prijavio?

Stanković: Tog 14. marta u Ćacilend su donosili neke teške kutije. Ljudi koji su jači od mene sa teškoćom su ih nosili. Ušao sam unutra da fotografišem i spazio kompozicijski zanimljiv kadar kod fontane, na dečjem igralištu u Pionirskom parku.

Čim sam uslikao, neko je dobacio da ne smem da snimam, više osoba me je okružilo i naredilo da obrišem fotografije. Jedan me je uhvatio za ruku i počeo da gura. Okupili su se oko mene i pokušali da me gurnu u stranu. Prišla je osoba za koju mislim da je policajac u civilu, uhvatio me za ruku i rekao da pođem. Tražio sam legitimaciju, ali nije hteo da je pokaže.

Cenzolovka: Kako si izašao?

Stanković: Video sam obezbeđenje u Ćacilendu koji nisu bili obični redari već uniformisani sa maskama i pitao gde je najbliža jedinica policije. Uplašili su se da ću da ih fotografišem, sklonili lica iako su imali maske i rukom pokazali smer.

Na izlasku je redar pokušao da me spreči da izađem. Kao da se zalepio za mene. Dozivao sam policiju, ali me nisu čuli. Prešao sam preko nekih šatora, a kada sam konačno došao do policajaca, pitali su me da li imam snimak i fotografije ljudi koji su me hvatali za ruku i uputili me u stanicu policije.

Iz bezbednosnih razloga, da ne bih sebe stavio u neku vrstu sistema uoči protesta za koje smo očekivali da svašta može da se desi, nisam prijavio.

Cenzolovka: Tvoja Instagram stranica je veoma popularna. Kakvi su komentari građana na tvoje fotografije i snimke?

Stanković: Najdraži su mi komentari da sam nekome napravio uspomenu za ceo život. Kada to vidim, znam da sam obavio posao za taj dan. Crno belu fotografiju veterana koju sam napravio u Kragujevcu, oni i dan danas nose na svojim majicama. Kada sam ih prvi put video u Nišu, baš su me udarile emocije. Takve situacije i poruke me motivišu da ostanem na ulici dok poslednji čovek ne ode kući.

Cenzolovka: Do kada ćeš biti na ulici?

Stanković: Dok ne ispune zahteve i ne raspišu izbore. Dok to ne urade, ja se kući ne vraćam. Moj otac je fotografisao proteste od 9. marta do 5. oktobra, pa su mu tih 90-ih oduzimali filmove. Meni oduzimaju karticu. Borim se i da moje dete ne doživi istinu sudbinu.

PROTOKOLI ZA BEZBEDNOST

Cenzolovka: Niko od vas mladih fotografa na ulicama nije prošao trening sa bezbednosnim protokolima, a fotografišete sa protesta, ispostavilo se, visokog rizika. Kako se ti snalaziš?

Stanković: Ne bojim se, ali ne izazivam sudbinu tako što uvek imam zaštitnu opremu ako procenim da je protest velikog rizika. U rancu imam gas masku i kacigu. Glava na ramenima je glava koja stvara i važnija je nego oprema koja je sredstvo za rad.

Cenzolovka: Uvek stojiš iza policije?

Stanković: Policija je vrsta sigurnosti. Njima retko može nešto da dođe s leđa jer imaju više prstena odbrane, logistiku i istrenirani su za taj posao. Iza policije imamo tu vrstu bezbednosti. Čak i ako nas nešto pogodi, tu je hitna pomoć. Kolegama, ako se nađu između policije i demonstranata, preporučujem da budu sa strane. Ako si u sredini, nema ti spasa. U vrtlogu dešavanja, lako može da se dogodi da dobiješ udarce. Policija čuva bokove i ako vide fotoaparat – ili će te propustiti ili neće.

Izvor: Cenzolovka