Veran Matić za BUKU: Mediji su targetirani čak kao teroristički od strane vodećih ljudi u Srbiji

“Kritičko izveštavanje treba da bude osnova. To što će biti protumačeno kao zauzimanje strane slabijeg ili napadnutog ne može da znači da je reč o pristrasnom izveštavanju. Dakle, da ima uslova za nezavisno izveštavanje, ali neutralno je praktično nemoguće” – kaže Matić za BUKA magazin.

Kako vidite trenutnu medijsku sliku i situaciju u Srbiji? 

Novinari i mediji u Srbiji u proteklih osam meseci koliko traju protesti, posle pada nadstrešnice u Novom Sadu koja je ubila 16 građana ovog grada, posebno su izloženi pretnjama, uznemiravanju, fizičkim napadima. Mediji su targetirani čak kao teroristički od strane vodećih ljudi u zemlji. Preti se zabranama, vode se neprestane kampanje na provladinim medijima sa zastrašujućim lažima.

Uz to u proteklih godinu i po dana uočljiv je trend neke vrste opstrukcije policije kada je reč o istragama pretnji i napada na novinare.

Prilikom napada na novinare ako je policija prisutna ne reaguje preventivno ili da zaštiti novinare. Napadači se ne legitimišu i procesuiraju jer je često reč o nasilnicima regrutovani za obezbeđivanje skupova vladajuće stranke i moglo bi se reći da u oni naređuju predstavnicima policije. Uz sve to i policija udara novinare i kamermane, bez ikakve odgovornosti. Jedan od kolega fotograf priveden je u policijski auto gde je nad njim vršena prava tortura.

Kada je reč o međunarodnij podršci ona je uglavnom vezana za međunarodne profesionalne organizacije. Ali vidno izostaje reagovanje Evropske komisije, i vodećih zemalja sveta. Čak i kada njih vlast dovodi u vezu sa teškim lažnim optužbama protiv medija i novinara.

Kako zaštititi novinare u toj situaciji?

Teško je bez jasne i snažne i efikasne međunarodne podrške i pomoći. Svakako je povećana solidarnost između samih novinara i medija ali to još uvek nije dovoljno. Kao što i sami učesnici protesta ne fokusiraju jedan deo svojih aktivnosti u zaštiti novinara i medija. Mi iz različitih asocijacija i udruženja sarađujemo sa kontakt tačkama u tužilaštvima i policiji, ali se efikasnost u istragama i prevenciji smanjuje. Ostaje nam ta međusobna solidarnost da koliko god možemo i lično i medijski zaštitimo ugrožene. I da učinimo odmah represiju i rezultate vidljivima i sa apelima svim međunarodnim organizacijama.

Šta pokazuje praksa – kako tužilaštvo tretira napade na novinare u prethodnom periodu? 

Kada je reč o pretnjama, tužilaštvo se drži prakse da je neophodno da ta pretnja bude direktna i da bude realno ostvariva. I zbog toga ima jako puno odbačaja pretnji. Na drugom mestu kod fizičkih napada, ako su u pitanju lake telesne povrede tužilaštvo takođe odbacuje krivične prijave, jer tako propisuje Krivični zakon. Ali retko se u potpunosti potrudi da se prikupe svi relevantni dokazi da bi se podigla optužnica za nasilničko ponašanje. Tako i pored jasnog dokaza snimka u kojem se vidi kako direktor Srpskog telegrafa Lađević pesnicom u lice obara kolegu Vuka Cvijića, tužilaštvo donosi rešenje u kojem se kaže da se to delo ne goni po službenoj dužnosti. Takav smo slučaj nedavno imali i sa rvačkim zahvatom kojim je na pod bačen snimatelj Juronjuz televizije u Novom Sadu, prošlogodišnji napad na Uglješu Bokića itd. Veliki broj slučajeva ostaje otvoren i neprocesuiran jer tužilaštvo ne dobija rezultate policijske istrage koju je naložilo. Na kraju prošle godine od 62 formirana slučaja u tužilaštvu na čak 34 policija nije dala odgovor i pored nekoliko urgenicija.

Postoji li pravilo za očuvanje integriteta profesije?

Pridržavati se kodeksa novinara je nešto što se uči kada se ulazi u novinarstvo i od toga se ne odstupa. Čak i kada vam naređuju. Bolje je napustiti profesiju nego kršiti kodeks. U očuvanju integriteta veoma je važno da se traži pomoć od svih koji se bave zaštitom novinara i profesionalnim standardima i da se svaki pritisak učini javnim.

Postoje li uslovi za neutralno, nezavisno izvještavanje u ovoj kriznoj situaciji?

Polarizacija društva u Srbiji godinama je velika i samo narasta. Sa protestima dolazi i do velikih svakodnevnih tenzija. Sreća je da imamo miroljubive demonstracije, ali vlast sve češće interveniše protiv mirnih demonstrana nasiljem. I svako od nas mora da izveštava o tom nasilju. Kritičko izveštavanje treba da bude osnova. To što će biti protumačeno kao zauzimanje strane slabijeg ili napadnutog ne može da znači da je reč o pristrasnom izveštavanju. Dakle, da ima uslova za nezavisno, ali neutralno je praktično nemoguće. Ne zbog toga što vi to ne želite već zbog toga što će vas vlast i tabloidi koji su im udarna pesnica napasti ako niste pristrasni u njihovu korist. Tako se spinuje navodna pristrasnost profesionalnih izveštača i medija.

Koja je danas cijena objektivnosti?

Cena zna da bude prevelika. Neki mediji su nestajali zbog insistiranja na objektivnosti i profesionalizmu, i kritičnosti. Vrlo brzo se ostane bez dovoljno oglašivača, na konkursima za projektno sufinasiranje bez obzira na kvalitet projekata jednostavno ne dobijete podršku, a kada je reč o međunarodnim donatorima, sredstva za koja se konkuriše nisu dovoljno. Neki od većih donatora su se povukli. Tako da ima medija u kojima novinari rade bez nadoknade. Ili sa vrlo malim platama. Novinarstvo je potplaćeno u Srbiji. Sve to dovodi i do različitih psihičkih problema bez uslova da se koriste neke terapije. U anketi koju je radio OEBS pre dve godine oko 30 odsto novinara je bilo u situaciji u kojoj im je bila potrebna trenutna psihološka pomoć a naravno i zdravstvena podrška za druge hronične bolesti nastale iz bavljenja novinarstvom. Pored napada imamo i otpuštanja novinara iz političkih razloga.

Vjeruju li građani medijima?

Postoji “slepo” verovanje propagandi vlasti kroz tabloidne medije. Pink je formirao veliku publiku na lažnim vestima, kampanjama, rijalitima, a sada sve to ekstremizuje Informer pravim progonima koji se svakodnevno realizuju u realnom vremenu.

Takođe postoji visok stepen poverenja za nezavisne medije, naročito kada imamo ovako zaoštrene situacije i svakodnevne proteste o kojima se ne može informisati preko javnih servisa i tabloidnih medija. Ali je snaga tih medija neuporedivo manja i u tehničkom i u finansijskom smislu. Društvene mreže postaju sve dominantniji oblik informisanja kao što su i trendovi u svetu.

Ko su ključni akteri promjene cjelokupne situacije?

U svakom slučaju u ovom trenutnku studenti su najveća snaga oko koje se okupljaju građani kroz nove forme aktivizma oličene u Zborovima. Opozicija je potpuno u drugom planu, oslabljena i razjedinjena.

Studenti su doneli nadu posle dugo vremena da su moguće pozitivne društvene promene, da je moguće težiti demokratskom prosperitetnom društvu. Modernom, sa obrazovanjem, solidarnošću, empatijom, sa forsiranjem znanja, povezivanja u regionu i sa snažnim koracima ka evropskim integracijama.

Izvor: 6yka.com