Živeti novinarstvo do poslednjeg daha

Samo nekoliko dana pred očekivanu smrt, Uroš Komlenović, jedan od najvećih novinara koje sam upoznala, pisao je za Vreme tekst o Mitićevoj rupi na Slaviji. Kao mlada novinarka, tada sam pomislila: „Ovaj nije normalan.“

Što sam starija, što sam se više smrti nagledala i što sam i sama bliže kraju, sve više ga razumem. On je, kao i mnogi drugi, živeo novinarstvo do poslednjeg daha. Mislim, zapravo, da su baš takvi novinari razlog i garancija opstanka medija u trenutku kada se čini da nema mnogo nade za njih.

Boreći se za svaki pedalj slobode, za svaki dinar, za svaku tezgu i posao – beskrajno razmatrajući situaciju u medijima – vrlo često, zapravo uvek, zaboravljamo da smo mediji mi. Zaboravljamo da sudbinu medija samo delimično određuju Aleksandar Vučić, Suzana Vasiljević i njima slični, a da je suština zapravo u tome sa koliko strasti i ljubavi prilazimo svom poslu i medijima u kojima radimo.

U ovim trenucima, kada se mediji gase, kada im se menja uređivačka struktura i kada grcaju u problemima, kada kolege odlaze na saslušanje zbog toga što izveštavaju, kada nas prebijaju, diskvalifikuju i blate, čitava jedna vojska novinara koji žive za svoj posao i žive svoj posao nastavlja da radi i istrajava u tome. Uteruju nam strah u kosti samo zato što smo pomenuli zvučni top. Preživeli smo mi i mnogo gore od toga.

Nisu to samo oni ljudi koje šira publika poznaje. Nije to samo Veran, kome prete i koga napadaju. Nije to samo Kristina, koja se kao lavica istovremeno bori za svoje dete sa invaliditetom i za svoj medij. Nije to samo Brana, pun znanja, ni Ilir sa svojim magičnim darom.

Nisu to samo televizijske zvezde. To su silni novinari, snimatelji i montažeri, koji svojom voljom ili sticajem okolnosti nisu došli pod svetla reflektora i stekli „slavu”, ali imaju talenat, strast, veru i istrajnost kakva se retko viđa.

Ne smemo zaboraviti ni bivše novinare koji, ogorčeni i razočarani, sve ređe priznaju da su deo nas i sve češće kritikuju naš rad i naše nastupe u javnosti, ali koji su tu, koji pišu pesme i priče i čekaju priliku.

Možda sam pristrasna, ali u malo kojoj profesiji vidim toliko ljudi koji su žrtvovali sopstveni privatni život, svoje zdravlje i blagostanje da bi radili ovaj čudesan i težak posao.

I upravo zato verujem da ćemo opstati, bez obzira na to što to zvuči naivno i kao neka parola. Naprosto ne može drugačije da bude uz ljude koji su tu. Ti i takvi ljudi neće dozvoliti da našu profesiju čine samo osobe koje rade za centre političke moći, za novac, kršeći sva pravila i kaljajući čast novinarstva. Neće dozvoliti da se ovaj trenutak pamti po onima koji su prodali veru za večeru i odrekli se sopstvenog obraza.

Daleko od toga da smo savršeni. Lomi nas sujeta, divljaju nam ambicije, često nismo solidarni, još češće smo nesložni, ali osnova nije upitna. Ostaćemo tu do poslednjeg.

I u ovom trenutku neko ko očekuje smrt, istovremeno piše svoj poslednji tekst. Neko se trudi da radi uprkos kanceru, autoimunim bolestima i invaliditetu. Mnogi rade bez plata, bez priznanja, u medijima koji umiru.

To je, gospodine predsedniče i svi koji nam radite o glavi, nešto što nikada nećete razumeti.

I što je jače od vas.

Autorka: Tamara Skrozza

Izvor: Cenzolovka