29. 04. 2015

Registar ili... Godo?

„Ugovor o 'Beogradu na vodi' biće javan", izjavio je, odmah po potpisivanju ugovora, gradonačelnik Beograda. Dobro zvuči, ali, naravno, i bez obećanja gradonačelnika, shodno Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ugovor bi morao biti dostupan javnosti već na prvi zahtev medija, novinara, građana, svakog. Tačnije, morao bi biti dostupan i bez posebnog zahteva, jer tako predviđa i Zakon o javnoprivatnom partnerstvu i koncesijama.

„Javni ugovori evidentiraju se u Registru javnih ugovora koji vodi ministarstvo nadležno za poslove finansija kao jedinstvenu elektronsku bazu podataka na Portalu javnih nabavki - potportal" (čl. 74.). Što me podseća da sam se još sredinom 2013, kao poverenik, morao pismom obratiti tadašnjem ministru finansija i privrede (M. Dinkić), upozoravajući ga da su neke odredbe pravilnika o načinu vođenja ovog registra, koji je on neposredno pre toga (s docnjom od godinu i po) doneo, suprotne Ustavu i zakonu, da će njihova primena ugroziti prava javnosti i imati druge negativne posledice. Naime, pravilnikom je bilo utvrđeno da pristup ugovorima i drugoj dokumentaciji iz zbirke isprava Registra „može biti dozvoljen" samo „licu koje može da dokaže pravni interes za uvid", kao i da pristup „neće biti omogućen" ako bi „mogao bitno otežati ostvarivanje ekonomskih interesa javnog i privatnog partnera".

A Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja je izričito predviđena pretpostavka opravdanog interesa javnosti da zna, tražilac informacije, dakle, nema nikakvu obavezu da dokazuje postojanje bilo kakvog posebnog interesa. Naprotiv, samo organ vlasti, ukoliko želi da ograniči pravo pristupa informaciji, u svakoj konkretnoj situaciji ima obavezu da dokaže postojanje interesa koji je u tom trenutku pretežan u odnosu na pravo javnosti da zna. I ti interesi, to jest razlozi za eventualno ograničavanje prava na pristup informacijama utvrđeni su zakonom. Pravno je neodrživo da se mimo zakonom utvrđenih razloga, ministarskim aktom, predviđaju dodatni razlozi za ograničenje prava javnosti.

Izostala je reakcija na moje pismo, „logičan" razlog bila je rekonstrukcija vlade koja je neposredno usledila. Nakon rekonstrukcije, ponovio sam upozorenje novom ministru (sada samo) privrede (S. Radulović). Prihvatio je sve argumente i dao mi uveravanja da će nezakonite i neustavne odredbe pravilnika biti stavljene van snage.

Ubrzo nakon toga, „prema tumačenjima u vladi" pitanje, iz nadležnosti Ministarstva privrede, prelazi u nadležnost Ministarstva finansija. Pa sam razgovarao o problemu i s ministrom finansija (L. Krstić). Pošto razgovori nisu dali željeni rezultat, podneo sam Ustavnom sudu Srbije Predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti pravilnika. Nakon toga me je ministar finansija, u kontekstu izjašnjenja povodom postupka pred Ustavnim sudom, obavestio da je pravilnik konačno usklađen sa zakonom.

Razlog za zadovoljstvo? Valjda. Mada je količina vremena i energije koja je „potrebna" za savladavanje čak i najlakših lekcija o pravnoj državi (zakonom zajamčena prava ne mogu se i ne smeju se ograničavati podzakonskim, ministarskim aktima) obespokojavajuća. Ali, pored fenomena ilustrovanog povereničkoministarskim „natezanjem", konkretan slučaj bi trebalo da nas podseti na još jedan, takođe, uznemiravajući.

Ugovor o „Beogradu na vodi" morao bi da podseti na pitanje: a gde nam je Registar javnih ugovora? Zakon o javno privatnom partnerstvu i koncesijama, kojim je Registar predviđen, donet je još 2011. godine. A Registar, svojevremeno najavljen kao veoma važan mehanizam kontrole javnosti nad ugovorima koje država, njena tela, organi i preduzeća zaključuju sa privatnim partnerima, i tri i po godine kasnije „postoji" samo u tekstu zakona. A u stvarnosti se više asocira na ono famozno čekanje nikad dolazećeg Godoa.