Državna represija protiv Vuka Cvijića: Batine, hemijska sredstva, krivične prijave

Sa jednim od najnagrađivanijih istraživačkih novinara kod nas, Vukom Cvijićem razgovarali smo nakon što se poslednjih meseci država na njega obrušila na sve moguće načine. 

Dva puta ga je na protestima napala policija. Najpre su ga prebili ispred Pravnog fakulteta, a onda polili nepoznatim hemijskim sredstvom, dok je mirno stajao na ulici, tako brutalno da je na sat vremena oslepeo.

Na sve to ne prestaju kampanje protiv njega u tabloidima, kao ni pretnje.

U trenutku kada smo radili intervju sa Cvijićem, pojavila se vest da je stigla još jedna pretnja protiv novinara i njegovog nedeljnika – državna kompanija Elektroprivreda Srbije podnela je krivičnu prijavu protiv Cvijića, direktora Radara Mihaila Jovićevića i glavne i odgovorne urednice Vesne Mališić. 

Prijava se zasniva na navodnom izazivanju panike i nereda zbog teksta o urušavanju elektroenergetskog sistema koji je Cvijić napisao pre skoro godinu dana. 

Cvijić za Cenzolovku kaže da je policija dolazila kod njega kući da ga traži i da treba da im se javi u svojstvu građanina.

„Trenutno sam na godišnjem odmoru i ne znam koji je razlog. Pretpostavljam da je vezan za ono što je izašlo u medijima, da je EPS podneo krivičnu prijavu protiv mene“, kaže Cvijić.

Cenzolovka: Da li se, posle dva napada policije na tebe, osećaš ugroženo? Da li policija ima neki pik na tebe jer istražuješ MUP?

Vuk Cvijić: Mislim da celo društvo klizi u nasilje i da su to samo manje epizode koje potvrđuju da vlast sprovodi nasilje nad svakim ko se usudi da bilo šta kritički kaže i da pokazuje da nema nikakav demokratski kapacitet, već da sada prelazi na ogoljenu silu. 

Ta dva napada su dva različita povoda. Ja pretpostavljam da sam kod onog prvog napada ispred Pravnog fakulteta bio kolateralna šteta. Napad i nasilje su bili usmereni ka studentima, oni su bili žrtve. To nije bilo nasumično nasilje, već organizovano, smišljeno i sprovedeno od strane policijskih snaga nad studentima koji nisu pružali nikakav otpor, niti bilo kakav povod za nasilje. Ja sam tu bio samo svedok i uspeo sam napad da zabeležim, a studenti su zabeležili kako mene napadaju. 

Onaj drugi napad, kada sam poprskan nekom supstancom, možda je bio usmeren ka meni, tako je izgledalo mojim kolegama koje su bile tada sa mnom. Mogao bih da nagađam zbog čega je, ali ne znam ko je u pitanju. Jer su i u prvom i u drugom slučaju bili ljudi koji su većinom u policijskim uniformama sa fantomkama preko lica, i više su izgledali kao razbojnici nego kao policajci. 

Kod Pravnog sam primetio i ozloglašenu Jedinicu za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata (JZO) koju vodi Marko Kričak, a video sam i kako premlaćuju studente u Kneza Miloša ispred Generalštaba, i tako dalje. Novinari su nezgodni svedoci, pa smo zato i meta napada policije.

Cenzolovka: Da li imaš utisak da novinari obično čak ni fizičke napade od strane policije ne uzimaju dovoljno ozbiljno? Kako bi reagovao da je na isti način napadnut tvoj bliski prijatelj ili član porodice?

Cvijić: Na ovo prvo pitanje je teško odgovoriti. Moguće je da na jedan način, radeći ovaj posao, zapravo i računamo da u ovakvom sistemu sa ovakvom vlašću to može da nam se desi. Prosto smo to uzeli kao neku vrlo moguću situaciju u kojoj možemo da se nađemo.

Vučić zatvara Miloševićev krug

Cenzolovka: Da li si ikada imao informacije da je tvoja bezbednost ugrožena tako što si na meti bezbednosnih službi ili kriminalaca koji sarađuju sa njima?

Cvijić: Službeno i zvanično ne, ali jesam bio meta prisluškivanja kada sam pisao o političkim ubistvima iz devedesetih. DB me je tada prisluškivao, jer sam pisao ko su počinioci, ko su mogući počinioci, ko je bio tamo, da li je bio, i takve stvari.

Cenzolovka: Da li ovo vreme može da se uporedi sa devedesetim godinama, kada su novinari bili i ubijani?

Cvijić: Sada je sveopšti pritisak. Slobodan Milošević je u poslednjoj fazi pokrenuo pritisak, naročito kroz onaj zajednički Zakon o informisanju, koji je sprovodio sa tadašnjim ministrom informisanja, a sadašnjim predsednikom Aleksandrom Vučićem. On praktično završava ono što je počeo kao zloglasni ministar informisanja – da guši svaku kritičku misao u medijima. 

Njemu su kroz celu političku karijeru mediji neprijatelji. A mediji bi zapravo svuda trebalo da budu jedan korektor u društvu, pre svega korektor vlasti, ali i nekih drugih društvenih pojava, da ukazuju i budu prostor za dijalog. A on medije vidi kao sredstvo vlasti. Ako mu se ne pokore, onda želi da ih uništi. Kako je to radio devedesetih, tako radi i sada. 

On, čak, to trenutno radi na jedan sveobuhvatniji način. Milošević je naređivao ubistva političkih protivnika i ubistva novinara, a oni koji su bili osumnjičeni i okrivljeni za ta ubistva, kao što je ubistvo Slavka Ćuruvije, oslobođeni su za vreme Vučića. Tako da se tu jedan krug zatvara. 

Milošević je imao čoveka koji je tada imao delimičnu moć kao saučesnik jedne autokratske vlasti. Sada je on prvo lice te autokratske vlasti i praktično nastavak onog što se dešavalo devedesetih. 

Neko je to lepo uporedio, mislim da je gospodin Kavčić, ako se ne varam – kada se Hitler ubio, vlast je preuzeo njegov ministar informisanja Jozef Gebels.

Cenzolovka: Koliko je istraživačkim novinarima bezbednost ugroženija sada u odnosu na neki raniji period, imajući u vidu atmosferu kakva je kreirana prema novinarima, pretnje smrću, svakodnevne kampanje i sve češće nasilje prema njima? Cvijić: Pa čim se ova vlast oseti nesigurno i ugroženo, a to smo videli ranije u manjoj razmeri, ona poseže za tim metodama. Trenutno su studentski i građanski protesti, protesti svih koji su nezadovoljni ovom vlašću – znači opozicija, sindikati i ostali – i sada ih prosto ugrožavaju više nego ikada ranije. Zato je sada taj stepen nasilja mnogo veći, jer oni politiku vide kao takvu – za njih je politika nasilje.  Oni imaju svoje batinaške odrede, imali su ih devedesetih, i isti princip primenjuju sada, čak i sa istim ljudima u nekim slučajevima. Tako da je ugroženost na jedan način veća zato što je vlast ugrožena. Kod njih je to prešlo u strah, jer oni imaju šta da izgube i to nije samo vlast.  Postaviće se pitanje, ako posle ove vlasti budemo imali iole demokratsko društvo – poreklo imovine. Postaviće se pitanje ko je odgovoran za brojna krivična dela, od korupcije do stradanja ljudi koje je korupcija izazvala, što je i bio povod za ove proteste. Ali imamo i stradale ljude u helikopteru, u rudnicima, u namenskoj industriji.  Mi istraživački novinari smo počeli da brojimo žrtve ove vlasti i taj broj uopšte nije mali.

Sede glave Ćacilenda

Cenzolovka: Kako se osećaš kada vidiš da su u Ćacilendu neki od likova iz devedesetih optuživani za ubistva ili ratne zločine, pa među njima i oni koji su dovođeni u vezu sa ubistvima novinara?

Cvijić: Ova vlast danas primenjuje iste mehanizme kao devedesetih, i ne samo mehanizme, nego čak i iste ljude. Mi vidimo opet i JSO, doduše sa sedim glavama, ali ljudima koji su punili ili stupce crne hronike ili su punili strane dokumenata u Hagu, kao dva komandanta te jedinice koji su viđeni u Ćacilendu. 

Kada njih vidim u tom šatorskom naselju, ne mogu da se otrgnem utiska koji sam imao devedesetih godina.

Cenzolovka: Mnogi kritički novinari su od strane ljudi koji vode državu prikazani kao neprijatelji, izdajnici, izazivači nasilja… Do koje je to mere opasno za novinare, posebno one koji prate proteste, na kojima opasnost od nasilja može stići sa različitih strana?

Cvijić: To je ciljano ugrožavanje. Nije to slučajno. Neko ko radi takve stvari svestan je posledica, da to može da se završi tragično. Bili smo svedoci više puta da je vlast dovodila organizovane nasilnike, od kojih su neki imali kriminalnu prošlost. I među državnim funkcionerima, ima i onih koji imaju kriminalnu prošlost. To je jedan isti sklop ličnosti i oni su ih dovodili da te reči pretoče u dela. 

Videli smo više puta kako su mnoge naše kolege bile žrtve. Koleginice su možda i češće napadane od tih batinaša. To je jedna koordinirana akcija, gde je onaj ko to radi, a to je vrh vlasti, svestan posledica. I ne samo da je svestan, nego podstiče da se sa pretećih reči pređe na dela. 

To radi i sam predsednik Vučić. Više puta je to radio praktično promovišući nasilje. On to vrlo jasno radi kad oslobodi i pomiluje nasilnike, zloupotrebljavajući svoje pravo koje ima kao predsednik države, da bez mišljenja bilo koga drugog on sam donosi odluke i ponaša se kao neko ko ima i zakonodavnu vlast, a nema je.

Cenzolovka: Od početka protesta je zabeležen ogroman porast fizičkih napada na novinare. Reporteri bez granica su samo tokom jula i avgusta zabeležili 34 fizička napada, dok je tokom cele prošle godine NUNS zabeležio 17. Čak 20 od ta 34 bili su napadi policije (od toga dva na tebe). Kako to vidiš?

Cvijić: To je ono što se vidi kroz brojke i statistiku, koja ovde ne može ništa da sakrije, nego pokazuje ogoljeno nasilje i državni teror. Država se više ne krije iza kriminalaca, nego je država postala kriminalac i batinaš. Samo je sada kriminalcima stavila i policijske uniforme, ali im je ostavila fantomke.

Cenzolovka: Da li imaš utisak da su novinari dovoljno solidarni? Da kolege, domaće i strane novinarske organizacije čine sve što mogu da pomognu u zaštiti bezbednosti novinara?

Cvijić: Mislim da smo mi novinari među sobom solidarni. Čak vidimo da dva udruženja NUNS i UNS sada sarađuju jer imaju iste probleme. Međunarodne novinarske organizacije takođe pomažu. 

Međutim, ova vlast od svega pokušava da izokrene stvarnost kao u nekoj bajci sa zlom čarobnicom i ogledalom. Režim je stvorio parapoliciju, parastudente, paraprofesore, paratužioce koji žele da tuže, e tako je stvorio i svoje paranovinare, koji rade to što rade. Ali to nije novinarski posao, to je čista propaganda. 

Mogu oni da naprave udruženje propagandista i to je sasvim u redu, ali to nije novinarstvo. Vi možete kao novinar da pogrešite, svi smo mi pogrešili, ja sam grešio, ali je druga stvar kada namerno grešite i to radite tokom cele svoje karijere, samo birajući onoga za koga te laži prodajete.

Cenzolovka: Ranije te je fizički napao Milan Lađević iz Srpskog telegrafa, a targetirao te je i Vladimir Đukanović, koji je kasnije podneo i tužbu protiv tebe zbog objave sadržaja službene beleške Slobodana Milenkovića, u kojoj se navodi da mu je Đukanović nudio mito da zataška Jovanjicu. Kakav je epilog ovih slučajeva? Cvijić: Kada je reč o prvom slučaju, gde sam fizički napadnut, dva tužilaštva su konstatovala da jesam fizički napadnut i da me vlasnik tog propagandnog servisa vlasti fizički napao. Tačno se opisuje kako i šta se desilo, postoji video snimak. Međutim, tužilaštvo je ocenilo da to nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.  Ako bi pošli istim kriterijumom, niko od ovih protestanata ne bi mogao da bude uhapšen ni za šta, a oni se hapse za mnogo manje. Hapse se samo zato što su prisustvovali protestu, a ne zato što su počinili bilo kakvo nasilje. To je samo jedan mali mozaik koji pokazuje da mi živimo u društvu nepravde. Što se tiče ovog drugog slučaja, gde sam ja tužen zato što sam objavio sadržinu zvaničnog dokumenta ove države, postupak i dalje traje. Mislim da je to, nažalost, jedan primer pokušaja zastrašivanja. Mi imamo još davno i pred Sudom za ljudska prava u Strazburu presudu u korist novinara baš za slučaj Srbije. Naše kolege su objavile službenu belešku pa su izgubile pred srpskim sudovima, ali je Sud za ljudska prava doneo suprotnu odluku.  Mi smo, kao članica Saveta Evrope, prihvatili i potpisali sporazume da prihvatamo taj sud i dužni smo da primenjujemo propise i presude tog suda.  Ako već imamo takvu praksu, mislim da je ovo gubljenje vremena i trošenje resursa suda. Ipak, korisno iz ovog sudskog postupka je što mi je omogućeno i da zvanično dobijem tu službenu belešku, koja nije službena tajna, i koju su mogli u izvornom obliku da vide svi čitaoci Radara, Danasa i Vremena.

Izvor: Cenzolovka