Koga zove onaj koga svi zovemo?

Piše: Ana Martinoli, teoretičarka medija i profesorka na FDU

Koga zove, kada je ugrožen i napadnut, onaj koga svi zovemo kada smo ugroženi i napadnuti?

Često razmišljam o tome ovih dana, gledajući stravičnu kampanju targetiranja Verana Matića na režimskim platformama. Jer Veran je prva osoba koju većina nas koji radimo (ne samo) u medijima, prvog pozove kada naša imena osvanu u tabloidnim medijima, kao deo neprekidne, bezočne, beskompromisne hajke na svaku kritičku misao, disonantni glas i otpor.

Današnja kampanja protiv Verana nije samo lično uznemirujuća, ona je društveno opasna. Targetiranje nije kritika. Targetiranje je metod. Ono služi da pošalje poruku: „Ako možemo ovako s njim, možemo sa svima“. Poruka je da nema bezbednih, nema sigurnosti, svako može biti „meta“. Zbog toga je važno da sada mi stanemo uz Verana i jasno imenujemo ono što mu se dešava, pre nego što se to normalizuje i zatrpa.

Osamnaest godina sam radila na radiju B92. To je bio životni period u kome su mi se profesionalni refleksi, etičke koordinate i osećaj odgovornosti prema istini, pravdi i građanskom društvu ugradili u način na koji razmišljam, radim i govorim. I ostali su tu zauvek. Za to je najzaslužniji moj urednik i direktor na radiju B92, Veran Matić. Zato imam potrebu da napišem nešto lično, a što će, želim da verujem, biti rečenice i misli mnogih novinara i novinarki, medijskih radnika, lokalnih medija, nevladinih organizacija. Želim da stanem uz čoveka koji je tri decenije stajao uz istinu, pravdu, borbu protiv rata, mržnje i razaranja – onda kada je to bilo najteže i najopasnije.

Veranov rad teško se može obuhvatiti standardnom biografijom. Ali, sve njegove profesionalne i društvene aktivnosti, vidljive i one javnosti nevidljive, pokazuju ključnu vrednost njegovog rada – kontinuitet. Od osnivanja radija B92, 1989. godine, kroz ratove, represiju, zabrane, političke lomove i tehnološke promene, linija njegovog delovanja ostala je ista – sloboda medija, sloboda govora i bezbednost novinara nisu kategorije o kojima se pregovara. Radio B92 nije bio samo redakcija. Bio je škola profesionalizma i novinarske etike u uslovima u kojima su upravo te vrednosti najčešće značile lični rizik. Radeći sa Veranom naučila sam da se urednička odgovornost ne meri velikim rečima, već svakodnevnim, teškim odlukama: šta objaviti, kako zaštititi izvor, kako zaštititi reportera, kako reagovati na pritisak, pretnju ili „poruku“. Veran je od početka razumeo da sloboda medija nije romantična ideja, nedostižni ideal, već stvaranje čvrste infrastrukture – ljudske, tehničke, organizacione, produkcione, vrednosne. Sloboda medija je zapravo složen, kompleksan sistem procedura, standarda, međusobne solidarnosti, nepokolebljivosti, istrajnosti i brige. To se spolja često ne vidi. Ali se vidi veoma jasno kada nestane.

Veran nam je stvorio siguran prostor da se borimo, mislimo i budemo glasni. Iskustvo neprekidne ugroženosti, od fizičke do profesionalne, nije proizvelo cinizam ili ogorčenost, već dodatnu odgovornost. Stvorilo nam je svest da sloboda medija nikada nije trajno osvojena i da se mora iznova braniti, posebno u Srbiji – nekadašnjoj i današnjoj. I da za to uvek ima mnogo načina

Devedesete godine su bile period u kome je radio B92 bio i zabranjivan, i utišavan, ali nikada nije ućutkan. Kao i Veran. Bio je privođen, saslušavan, hapšen, ali nikada nije odustao. Čak i kada je radio bio isključen iz etra, glas se nalazio – preko interneta, preko međunarodnih mreža solidarnosti, preko ljudi koji su verovali da javnost ima pravo da zna. Najveći deo tih aktivnosti bile su rezultat Veranove vizije i kapaciteta da razmišlja nekoliko koraka unapred, ali i svih saradnika, od informativne preko muzičke do redakcije za kulturu. Svako je ima slobodu i prostor da razmišlja progresivno, da eksperimentiše i da stvori nove prilike u kojima će glas i vrednosti radija B92 biti glasnije i dalekosežnije. Veran nam je stvorio siguran prostor da se borimo, mislimo i budemo glasni. Iskustvo neprekidne ugroženosti, od fizičke do profesionalne, nije proizvelo cinizam ili ogorčenost, već dodatnu odgovornost. Stvorilo nam je svest da sloboda medija nikada nije trajno osvojena i da se mora iznova braniti, posebno u Srbiji – nekadašnjoj i današnjoj. I da za to uvek ima mnogo načina.

Veranov rad nikada nije bio ograničen samo na jednu redakciju. Njegov angažman u zaštiti novinara, u borbi protiv nekažnjivosti napada i ubistava, u izgradnji institucionalnih mehanizama podrške profesiji, traje decenijama. Osnivanje Komisije za istraživanje ubistava novinara bio je jedan od najvažnijih i najtežih koraka u tom pravcu. Upravo ta Komisija je jedna od glavnih tačaka napada na Verana, osporavanja, omalovažavanja i negiranja. Kritike su uvek iste – institucionalni okvir te Komisije automatski poništava njenu svrhu. Ali, pitanje je samo jedno. Da li je postojala osoba spremna za takvu vrstu angažmana, koja je doslednije, hrabrije i beskompromisnije branila novinare i novinarke i razumela probleme, prepreke i izazove sa kojima se suočavaju na dnevnom nivou u Srbiji Aleksandra Vučića? Ne teorijski, ne deklarativno, već kroz podršku i pomoć u konkretnim slučajevima. Osoba spremna na upornost, pritiske, sukobe, neprekidno osporavanje i ličnu izloženost.

Ne pišem ovaj tekst da bih idealizovala Verana Matića. Pišem ga jer znam da razlikujem kritiku od linča, dijalog od hajke, javnu odgovornost od organizovanog ugrožavanja. Pišem ga jer znam koliko je puta u ovoj zemlji ćutanje bilo skuplje od govora

Za kritičare, Komisija je bila čin političke lojalnosti. Za mene, ona je bila hrabar pokušaj da se probije zid ćutanja i nekažnjivosti koji je decenijama stajao oko ubistava novinara. To nije mogao da bude ni lak, ni „čist“ posao. To je bio posao ulaska u najtvrđe strukture sistema, sa jasnom svešću o ograničenjima, opstrukcijama i rizicima. Kritika tog pokušaja je legitimna tema za diskusiju. Ali, diskvalifikacija čoveka koji je decenijama insistirao na istini, pravdi i bezbednosti novinara – nije. Veran je duže od tri decenije gradio mreže profesionalne solidarnosti: kroz novinarska udruženja, kroz uspostavljanje mehanizama za prijavu pretnji i trenutnu reakciju, kroz direktnu komunikaciju sa redakcijama i pojedincima koji su se našli pod pritiskom, kroz sastanke sa nadležnim organima, pritiscima na institucije, garantovanjem sigurnosti kroz lične kontakte sa policijom kada sistemski mehanizmi nisu funkcionisali.

Sve to je omogućilo nešto jednostavno, ali ključno: kada novinar dobije pretnju, kada mu se objavi adresa, kada se nađe na meti, nije sam. Postoji neko razume kontekst, neko zna kako sistem funkcioniše, neko je spreman da stane ispred ili pored njega.

Veran je proteklih decenija pokazao da zaštita novinara, da bi bila efikasna, ne može biti teorijska vežba, već svakodnevna, mukotrpna, često nevidljiva praksa.

Ne pišem ovaj tekst da bih idealizovala Verana Matića. Pišem ga jer znam da razlikujem kritiku od linča, dijalog od hajke, javnu odgovornost od organizovanog ugrožavanja. Pišem ga jer znam koliko je puta u ovoj zemlji ćutanje bilo skuplje od govora.

Napadi na Verana Matića, ovako svirepi i beskrupulozni, nisu samo napad na jednog čoveka. Oni su napad na samu ideju da novinarstvo u Srbiji ima pravo da bude slobodno, odgovorno i zaštićeno

Moja podrška Veranu danas je podrška jednostavnoj, bazičnoj, ali fatalno ugroženoj ideji: da novinar ne sme da bude lovina, da urednik ne sme da bude meta i da sigurnost novinara nije privilegija, već minimum svakog društva koje sebe naziva demokratskim.

Zato ovo pišem sada. Ne iz nostalgije, već iz profesionalnog i ljudskog uverenja. Napadi na Verana Matića, ovako svirepi i beskrupulozni, nisu samo napad na jednog čoveka. Oni su napad na samu ideju da novinarstvo u Srbiji ima pravo da bude slobodno, odgovorno i zaštićeno.

Konačno, pišem ovaj tekst i zato što želim da onaj koga prvog pozovemo kada smo ugroženi i napadnuti zna da nije sam. Da i on, kada je ugrožen i napadnut, ima koga da pozove da stane ispred i pored njega.

Izvor: Radar