Mediji između Đinđića i Vučića: I tada su mislili da smo njihova produžena ruka…

Danas, dvadeset i tri godine kasnije, novinari koji su radili u tom periodu govore o dubokoj propasti koja je nastupila. Ono što Đinđićeva vlada nije uspela ili nije htela da izgradi – nezavisne institucije, pravi javni servis, diskontinuitet sa strukturama Miloševićevog režima – postalo je temelj na kome je izgrađen jedan sofisticiraniji, a istovremeno brutalniji sistem kontrole medija.

Od „nismo imali problem pristupu informacijama“ ostalo je samo lepo sećanje

Antonela Riha bila je urednica informativnog programa Radija B92 u godinama Đinđićeve vlade. Njena sećanja na taj period nisu romantizovana – ali su nedvosmislena.

„Radio B92 je bio veoma kritičan, ali ni u jednom trenutku nismo imali problem pristupa informacijama, ministrima i političarima na vlasti. I neke odluke Zorana Đinđića smo kritikovali, a on je uvek dolazio kod nas, davao intervjue, odgovarao na svako pitanje. Postojao je odnos uzajamnog poštovanja, čak i kada je bilo nesuglasica ili nerazumevanja“, kaže Riha.

To „uzajamno poštovanje“ između vlasti i kritičkih medija danas zvuči gotovo kao istorijska egzotika. U godinama vladavine Aleksandra Vučića, novinari koji nisu deo režimskog medijskog sistema sistemski su targetirani. „Za vreme vlade Zorana Đinđića radili smo slobodno i bez straha, danas se novinari koji nisu režimski targetiraju kao neprijatelji države, a represija nad novinarima i redakcijama je sve jača“, opisuje Riha razliku između tada i sada.

„Spin doktori“ i pre nego što smo znali za njih

Ipak, idila nije bila potpuna ni tada. Veran Matić, osnivač i dugogodišnji urednik B92, opisuje kako je celokupna opozicija iz devedesetih, uključujući i Đinđićev DOS, imala duboko nerazumevanje uloge nezavisnih medija. Simptomatičan je detalj sa jedne konferencije u Berlinu na kojoj je prisustvovao Đinđić. „Zoran Đinđić je rekao da bi pomoć međunarodne zajednice za nezavisne medije trebalo da ide preko političkih stranaka. To je za nas bilo šokantno, kao i za predstavnike međunarodnih organizacija“, seća se Matić.

Ta logika – da su mediji produžena ruka politike, a ne samostalni akteri javnog interesa – preslikala se i na period posle dolaska na vlast. „Spin doktor Đinđićeve vlade“, kako ga Matić oslovljava, Vladimir Beba Popović otvoreno je napadao nezavisne medije i lično Matića. „Spin doktor te vlade, Beba Popović, pokušavao je da nas satanizuje i često je govorio protiv nas na raznim mestima. Bio je u savezništvu sa Željkom Mitrovićem i branio model televizije Pink koji je nastao devedesetih“, opisuje Matić.

Kampanja nije ostala samo na rečima. „Tada su, na primer, po Beogradu bili izlepljeni plakati protiv mene, sa porukama da sam lopov i slično. To uopšte nije mnogo drugačije od kampanja koje danas vidimo protiv nezavisnih novinara, poput onoga što Centar za društvenu stabilnost radi“, kaže Matić.

Kružna kompozicija zvana pritisak

Govoreći o jačini pritisaka sa kojima se novinari i mediji danas suočavaju, Matić ne amnestira Đinđićevu vladu – ali insistira na razlici u intenzitetu.

„Danas je ne samo sofisticiraniji, nego i brutalniji pritisak na medije. Jedno ne isključuje drugo, što znači da su pritisak na medije i pretnje medijima i novinarima napravili nekakav krug. Ne ostavlja se nijedan mogući prostor bez agresije i neprijateljskog odnosa prema medijima u tom najširem mogućem dijapazonu“, kaže Matić.

Matić pritom podseća na jedan detalj koji često izmiče javnoj raspravi: aktuelni predsednik Srbije bio je ministar informisanja u vreme najdramatičnijeg gušenja medija devedesetih. „Imamo i ponavljanje činjenice da je tada ministar informisanja bio aktuelni predsednik, i on danas ponavlja te obrasce koje je tada imao, samo sa mnogo moćnije pozicije“, kaže Matić, aludirajći na Vučićevu ulogu u donošenju brutalnog Zakona o informisanju iz 1998. godine, koji je, između ostalog, doveo do gašenja Dnevnog Telegrafa i magazina Evropljanin.

Propuštena prilika – greške koje su danas postale sistem

I Matić i Riha slažu se u jednoj ključnoj tački: demokratske promene iz oktobra 2000. nisu donele pravi medijski diskontinuitet sa Miloševićevim nasleđem. Riha kao ključni problem ističe izostanak lustracije.

„Mnogi novinari, od kojih su neki danas i urednici, preleteli su ka novoj vlasti i oprali svoje biografije iz vremena kada su bili podanici Miloševićevog režima. Ne samo novinari – Pink je, na primer, ostao kao medij, zaboravljeno je kakva je to bila trovačnica devedesetih“, kaže Riha, dodajući: „Nadam se da se to neće ponoviti kada jednog dana aktuelna vlast bude smenjena.“

Matić ide korak dalje i ukazuje na konkretne institucionalne propuste koji i danas traju. „Ono što se danas događa sa REM-om, sa Regulatornim telom za elektronske medije, ustanovljeno je upravo za vreme vlade Zorana Đinđića. Nije stvorena mogućnost da to telo bude potpuno nezavisno, nego je stvorena konstrukcija koju danas imamo. Kada vam u sistem ugrade grešku – ona ostaje. To se dogodilo pre 25 godina i to vlada i danas, samo su ljudi zaboravili kako je počelo.“

Slično važi i za javni servis, smatra Matić. „Tada je, na primer, odbijena transformacija Radio-televizije Srbije u pravi javni servis. Umesto toga, vlast je preuzela upravljanje tom najmoćnijom institucijom u zemlji. Zbog toga mi ni danas nemamo pravi javni servis“.

Tradicija neodgovornosti

Jedna od najtežih tačaka u Matićevoj analizi tiče se ubistava novinara. 2001. godine, u Jagodini, ubijen je Milan Pantić, dopisnik Večernjih novosti koji je istraživao divlje privatizacije. „Tada su rekli da će odmah rešiti slučaj. Ni danas to nije rešeno“, kaže Matić.

Isto važi za ubistvo Slavka Ćuruvije, ubijenog 1999. godine. „Vlada Zorana Đinđića je obećala da će prvo rešiti ubistvo Slavka Ćuruvije i druga politička ubistva iz prethodnog perioda. Ništa od toga nije urađeno“, kaže Matić, napominjući da su prvostepene presude u tom slučaju stigle tek zahvaljujući radu Komisije za istraživanje ubistava novinara, koju je pokrenula novinarska zajednica – ne država.

Međunarodni kontekst – tada je bilo jasnije da je zločinac na vlasti

Jedan od razloga zbog kojih je danas teže boriti se za slobodu medija, prema Matićevoj oceni, leži i u međunarodnom kontekstu. U vreme Miloševića, Srbija je bila međunarodno izolovana, a njen status bio je nedvosmislen.

„Tada je bilo jasno da je Slobodan Milošević zločinac i bilo je mnogo jasnije objasniti šta se događa i kakva je pozicija nezavisnih medija. Danas je mnogo teže pokazati položaj nezavisnih medija, zbog tog dvostrukog pristupa prema Srbiji – s jedne strane želje da zemlja ide ka Evropskoj uniji, a s druge strane poverenja vlastima da su na tom putu“, kaže Matić.

Trideset godina iste inverzije

Na kraju, oba sagovornika vraćaju se na isti zaključak: ono što se danas događa nije potpuna novina. To je nastavak procesa koji nikada nije bio prekinut.

„Imamo kontinuitet ljudi u vlasti. Mnogi koji su danas na visokim funkcijama bili su važni i u Miloševićevom režimu. I zato imamo ovu ogromnu inverziju stvarnosti u kojoj se žrtve ponovo viktimizuju, a oni koji su odgovorni izigravaju žrtve. To je strašna nepravda u kojoj srpsko društvo živi već trideset godina“, zaključuje Matić.

Izvor: Zoomer