Nikola Lazić (Bujanovačke): Kompromisa nema kada je novinarstvo u pitanju

Rekli ste jednom; „Svuda je loše, na jugu još lošije“. Pa, kako pregrmeste ovih prvih deset godina Bujanovačkih?

Bujanovačke ja smatram i osećam, nemojte se čuditi, kao jedno od svojih čeda. Deset godina je ogroman period ako imamo u vidu kakva je medijska situacija. Te 2015. godine Srbija je bila bolja nego danas, ali nekako ovih deset godina računam i merimo mi u Bujanovačkim po psećem kalendaru – po težini jednu godinu množimo sa sedam. Zbog svega što sam započeo i onda uradili zajedno osećam veliki ponos, od redakcije u kojoj se radilo na o’ruk i od kuće došli smo do svoje kancelarije, prostora, tehnike. Nije sjajno, ali možemo bez tehničkih problema da funkcionišemo.

Kažete nije isto raditi u Bujanovcu i Subotici ili Novom sadu. Jasno je da mislite na izazove multietničke sredine koja je opterećena nizom problema i predrasuda.

Mi smo krenuli sa motom da novinarstvo nema naciju, obraćamo se i Srbima i Albancima i Romima i nama su verni čitaoci svi oni. Najponosniji sam što smo srušili barijere i pokazali da je tačna, pravovremena, istinita informacija svima podjednako važna bez obzira kako se zovu i kojoj veri ili naciji pripadaju. O tome svedoči i rubrika „Javite Bujanovačkim“ koji smo pre dve godine otvorili uz pomoć donatora. I ljudi nam javljaju sve probleme na koje nailaze, komunalne, pa i političke. Razvili smo mrežu čitalaca-reportera u svih četrdesetak naseljenih mesta koji nam dnevno javljaju aktuelnosti, pa smo praktično postali spona između građana i vlasti, i kad mi objavimo priču u bar 90 odsto slučajeva lokalna samouprava odmah reaguje i otkloni problem. 

Mnogi neće razumeti, ali veoma sam srećan što živim i radim u Bujanovcu, što ima priliku da doživim sve te različitosti. Da bismo to omogućili i drugima dizajnirali smo aplikaciju koja automatski prevodi vesti na albanski jezik, tako da i Albanci, kao i Srbi na svim maternjem jeziku mogu da dobiju pravovremenu informaciju.

Bujanovac ima veće medije koji su finansijski podržani, pa zar oni nisu ta „spona“?

Ne želim o kolegama da pričan loše, mada TV Bujanovac i ne smatram medijem, oni nemaju svoj informativni program već prenose Informer, a portal prenosi nacionalne „vesti“ o predsedniku i njegovoj partiji, lokalnom se ne bave. Ali, to ne sprečava Ministarstvo da im daje ogroman novac za nešto što ne rade. Verujte, dugo živim i radim ovde i ne znam ljude koji prate tu, ajde recimo televiziju. 

Podržava li ih lokalna samouprava?

Davala im je neki novac, mada je ovogodišnja priča sa Konkursom za sufinansiranje medijskih sadržaja nešto drugačija. Komisija skupljena s koca i konopca od skromnih tri miliona trećinu su opredelili za tu televiziju i još dve iz Vranja koje i ne izveštavaju, a u čijem je vlasništvu i TV Bujanovac! Konkurs je, koliko znam, poništen jer je lokalna samouprava zaključila da takav predlog komisije ne odgovara potrebama i interesima građana Bujanovca i ne zadovoljava kriterijume konkursa. Ali, oni su inače kao propagandna mašina miljenici komisija na raznim nivoima i režima, tamo gde za nas nema mesta.

Kako izdržavate u tim uslovima? Zahvaljujući čitaocima?

Pitate kao opstajemo? Čitaoci su ključni, ali zahvaljujući tome što smo se od početka trudili da poštujemo postulate novinarske profesije i Kodeks stekli smo veliki ugled i poverenje kod međunarodnih donatora. Nije to neki veliki novac – premda se pravi fama da svi „strani plaćenici i domaći izdajnici“ rade za velike pare – govorimo o novcu koji ne pokriva ni osnovne troškove kao što su plate i honorari, zakup prostora, funkcionisanje. Ali, nije to malo. Deo neophodnih sredstava obezbeđujemo putem marketinga, mada je zbog ekonomske situacije ovde na jugu Srbije prilično teško doći do klijenata koji bi napravili dugoročnije ugovore. Do nacionalnih oglašivača gotovo da ne stižemo, kao i ostali lokalni mediji. Tako da ne možemo da budemo opušteni, ali mesec po mesec uspevamo.

Šta je najteže malim medijima u malim sredinama?

Najteže je napraviti neki balans, ne kompromis, jer kompromisa nema kada je novinarstvo u pitanju, ali u malim sredinama živiš sa svojim junacima, ljude o kojima pišeš srećeš svakog dana u kafiću, prodavnici, na ulici, svi se znamo. Nije to ništa novo, to je peh i sudbina lokalnih medija. Pričali smo o oglašavanju, ima ljudi koji bi hteli da nas podrže i da promovišu svoj biznis, ali prosto se plaše da tako ne navuku neku inspekciju na glavu. Pre nekoliko godina imali smo situaciju da se nekoliko oglašivača povuče posle direktnog pritiska SNS-a, ali i to smo preživeli.

Teško je postići taj balans između potrebe za profesionalnim izveštavanjem i života u maloj sredini, pri čemu ljudi imaju neki uslovni refleks i misle da su svi novinari lažovi, plaćenici nekih centara moći. A ima i jedna grupa oko vladajuće stranke koja nas uporno naziva ustaškim medijem, premda nikakve veze to sa nama nema. Ali, može neka budala da pročita i poveruje. Mi ignorišemo te napade, a to ih najviše boli. A ovde važi pravilo – ako nisi u Bujanovačkim kao da ne postojiš!

Naravno, verujem da nije dobro kada te svi hvale, potrebne su i utemeljene kritike da bismo radili kako valja, pa se tako i ponašamo. 

Vi ste bili glavni urednik Vranjskih, pa i Bujanovačke su trebale da imaju odrednicu „novine“. Vremena za štampu su loša, ali važe li ista pravila?

Portal traži brzinu, ali u situacijama koje zahtevaju tzv. drugu stranu ili izvor zovemo, ako se ne jave obavestimo pratioce da čekamo odgovor. Obavezno objavljujemo reagovanje i demantije.

Znate, ovde se, okreni, obrni, sve gleda kroz prizmu albansko-srpskih odnosa i bez namere da budem pretenciozan, kad smo osnivali Bujanovačke imali smo u vidu te odnose i želju da budemo most među ljudima, mesto okupljanja. Ali i da ispravimo veliku nepravdu koju ovom kraju nanose nacionalni mediji koji o Bujanovcu izveštavaju samo o, izvinite na preciznosti, „Šiptarima teroristima“. Kad nekoga uhvate sa drogom on nije čovek uhvaćen u švercu nego Albanac... Posebno je teško objasniti onima koji sve gledaju iz blizine Kosova, pa smo hteli nekako da amortizujemo taj balast kojim smo opterećeni. Mi nudimo pravu informaciju sa lica mesta.

Moram da vam postavim još jedno pitanje – da je jul 2015. da li biste ponovo ušli u avanturu Bujanovačke?

Apsolutno bih, ja se nekoliko decenija bavim ovim poslom, ne znam ništa drugo što mi obezbeđuje život. Ne zaboravite da sam ja otišao sa mesta glavnog urednika Vranjskih, ne znajući gde će me Bujanovačke odvesti. I još sam tu.

Izvor: Novi magazin