Novinari i stres: Hajde da se lečimo

Polaznica novinarskog treninga, apsolutna početnica iz jedne od zemalja našeg regiona, poslala mi je pre nekoliko nedelja svoj prvi ozbiljniji TV prilog. Radilo se o borbi osetljive društvene grupe u njenom gradu za svoja prava i pomoć države. Pre neki dan me je zamolila da se čujemo telefonom. Pozvao sam je. Plakala je. Bila je očajna.

Predstavnici osetljive grupe, uključujući i one koji su govorili u njenom prilogu, veoma su se ljutito žalili na njen rad i njoj se srce rascepilo. Radila je iz sve snage, smatrajući da je to najbolji način da pomogne svima koji su u priču umešani. Nije, međutim, znala da kada izveštavaš sasvim pošteno, obično niko time nije zadovoljan. Ne samo zato što ljudi veoma teško razumeju da njihov ugao gledanja na stvari nije neophodno i jedini ispravan, već i zbog toga što imaju veoma različita očekivanja o tome šta će se dogoditi jednom kada priča ili prilog izađu u javnost.

Preživeće mlada koleginica ovu situaciju, koja je prilično uobičajena u našem poslu. Ono što će ostati sa njom, međutim, biće posledice stresa i traume koju upravo preživljava najbolje što ume.

U isto vreme, međutim, ne mogu da ne razmišljam o tome šta je čeka i kako će to možda uticati na nju. Zato što je nova u poslu, doživela je ovo veoma intenzivno. Nemam dobre vesti za nju. Neće se mnogo bolje osećati sledeći put kada joj se ovo dogodi, ni drugi, ni deseti, ni trideseti put. Još lošija vest glasi – deo ovog posla umeju da budu i mnogo, mnogo traumatičniji doživljaji.

Vikarijska trauma

Pojam vikarijske traume u nauku su uvele Liza Meken i Lori En Perlman krajem prošlog i početkom ovog veka. To je, ukratko, trauma koju doživi osoba koja ne učestvuje u događajima, odnosno nije žrtva, ali se detaljno upućuje u događaje i saoseća sa njima. Naziva se i sekundarnom traumom. Nisu novinari jedini u riziku, tu su socijalni radnici, policajci, vatrogasci, medicinsko osoblje i tako dalje.

Važno je ovo znati zato što, naravno, može da vam se zalomi da izveštavate iz nekog rata, sa izuzetno nasilnih demonstracija, poprišta nesreća sa mnogo stradalih ili da putujete sa izbeglicama u nepoznato i to će vas zauvek izmeniti na način na koji niste želeli da se promenite. Ali čak i da čitavu karijeru ne izađete iz redakcijskih prostorija, takođe ste izloženi okeanu tuđe nesreće.

U naučnom radu pod nazivom „Traumatologija” (2025), Entoni Fajnstin je anketirao 268 novinarki i novinara koji se specijalizovano bave pitanjima vezanim za klimatske promene. Po rezultatima ove ankete, možemo indirektno da procenimo i kako nam ide u borbi protiv istih: 48 procenata ispitanika često su u stanju umerene do ozbiljne anksioznosti, 42 procenta pokazuju simptome depresije, a 22 procenta je prešlo prag posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).

Sve je to, naravno, dramatično iznad procenata zastupljenosti u opštoj populaciji. Logično, oni koji su direktno svedočili dramatičnim posledicama klimatskih promena, kao što su masovne migracije, gubitak života ili prebivališta i sredstava za život, doživeli su i veći stres sa pripadajućim posledicama po mentalno i fizičko zdravlje.

No, većina novinarki i novinara koji prate ovaj sektor zapravo žive sa idejom sudnjeg dana prema kojem se krećemo ne želeći to i da zaista shvatimo, zato što smo nemoćni ili nevoljni da nešto žrtvujemo zbog toga, kao vrsta.

U dobrovoljnoj anketi koju su ANEM i OEBS sproveli ove godine na nešto preko dve stotine koleginica i kolega, ispostavilo se da trećina anketiranih ima dijagnostikovan mentalni poremećaj, što je dvostruko više nego u opštoj populaciji. Ta anketa nije bila usmerena na bilo koju posebnu grupu novinara, ali je takođe vrlo rečita i relevantna za Srbiju. U istoj anketi, polovina ispitanika je navela da traumatične teme pokriva povremeno, a više od trećine (35,8 procenata) često ili svakodnevno. Zanimljivo je i da su među temama sa ovakvim uticajem na novinarke i novinare u Srbiji najzastupljeniji kriminal i korupcija.

Društvene mreže

Digitalizacija informativnog prostora je, izgleda, pospešila stresnu prirodu posla. Nenovinari mogu da biraju da li će da pregledaju baš svaki od desetina snimaka nekog nasilnog događaja sa društvenih mreža, ali novinari nemaju taj luksuz. Oni čiji je taj događaj posao moraju da pogledaju nečiju smrt, tešku povredu ili očajanje iz svakog prokletog ugla iz kojeg je to snimljeno. Inače, nisu dobro uradili svoj posao.

U izveštaju Tou centra za digitalno novinarstvo iz 2014. godine, neki novinari su bili skeptični prema ideji o uticaju vikarijske traume i sadržaja sa društvenih mreža. Jedan urednik je rekao: „Gledam eksplicitne snimke od 1988. Ne mislim da ima neke razlike”.

Samo osamnaest meseci kasnije, u izveštaju Ajvitnes medija haba, promena je bila očigledna. Upravo novinari na sredini karijere, među kojima je bilo najviše skeptičnih, počeli su da primećuju promene i uticaj ove vrste traume. Promene su pripisane upravo promeni situacije – umesto jednog ili dva snimka događaja koje šalju ekipe sa terena, novinari i urednici su počeli da gledaju prvo snimke na društvenim mrežama i vrlo brzo shvatili da susret sa tom količinom eksplicitnog materijala nije dobar za mentalno zdravlje.

Stvar je komplikovana, ali se može pojednostaviti. Ljudi imaju kapacitet da sintetizuju i prevaziđu izvesnu količinu stresa u datom vremenskom periodu i uprkos kratkoročnim posledicama, tipa nesanice, nervoze ili zamora, ali su i dalje u stanju da normalno žive i rade. Ako stresa ima više od individualnog kapaciteta za procesuiranje, procesuiranje postaje manje efikasno i vremenom dolazi do mentalnih poremećaja.

U ovom slučaju, stvar se može završiti pomenutim PTSP-em, koji je prilično ozbiljno stanje za koje Svetska zdravstvena organizacija kaže da se od njega 40 procenata osoba oporavi u roku od godinu dana. Pod uslovom da nisu izloženi velikim stresovima, imaju pomoć lekara i vremena da se time uopšte bave. Takvu novinarku ili novinara u Srbiji je teško pronaći. Mi jednostavno nastavljamo da radimo, na veliku sopstvenu štetu. Simptoma je sve više, teži su, i osobe sa PTSP-em gube kapacitete za rad i normalno učešće u društvu.

Redakcije u svetu koje mogu to sebi da priušte organizovale su se da umanje efekat stresa na zaposlene. Sigurno je da ih nije baš briga za novinarke i novinare, ali je u srži ove brige jednostavna računica – gubiti iskusne ljude u čiju je obuku i prilagođavanje načinu rada redakcije uloženo mnogo novca i vremena, jednostavno je loše za posao.

Rojters, na primer, ima Resursni centar za mentalno zdravlje i otpornost, a obezbeđena je i profesionalna podrška za članove redakcije kojima je potrebna. Čak je i u Srbiji redakcija KRIK-a, na primer, počela da svojim novinarkama i novinarima obezbeđuje odsustva i pomoć kada „pregore” (burnout, još jedan poremećaj čest kod novinara).

To su prvi koraci. Redakcije u svetu su problemu pristupile sistematično – razvile su pravilnike o mentalnom zdravlju, obučavaju novinarke i novinarke da prepoznaju simptome i ohrabruju ih da se obrate nadređenima bez straha i brige.

Većina novinarki i novinara u našoj zemlji je, međutim, više ili manje prepuštena sebi. Zdravstveni sistem je katastrofa, terapeuti su skupi, a redakcijska kultura je u priličnoj meri nerazvijena u ovom smislu.

Nema se vremena

Retko koja redakcija kod nas ima pravilnik o bezbednosti, dokument koji bi obavezivao same redakcije na određene postupke u slučajevima ugrožene bezbednosti novinara. Isto tako, ne postoje protokoli o bezbednosti za vrste opasnih situacija u kakvim se može pretpostaviti da bi novinarke i novinari mogli da se nađu.

Ti protokoli podrazumevaju jednostavne stvari koje bi morale da se podrazumevaju – kada ekipe izlaze na teren u potencijalno opasne situacije, ko je u redakciji zadužen za komunikaciju sa njima? Ko zna gde su otišli i kada se vraćaju? Ko je nadležan da proverava u određenim intervalima da li je sve u redu? Ko je zadužen i kako da postupa u slučaju povrede nekoga iz ekipe, i tako dalje. Povrh svega ovoga, novinarke i novinari, kao ni njihova oprema, najčešće nisu ni osigurani, što bi bilo sasvim logično.

Čak i kada ovakva dokumenta u redakcijama postoje, uglavnom ih se niko ne pridržava. Ne zato što je ljude briga za koleginice i kolege, već zato što redakcije po pravilu rade posao koji treba da obavlja mnogo više ljudi od broja kojim raspolažu. U takvim okolnostima sve što nije direktna produkcija – jednostavno se ne radi pošto nema ni ljudi ni vremena. Bezbednost, koja bi trebalo da je važnija od produkcije, takođe se uglavnom nađe na margini.

Internet je pun uputstava za prepoznavanje simptoma „pregorelosti” i ostalih posledica stresa. Isto tako, postoji more vodiča o tome šta same novinarke i novinari mogu da preduzmu u takvim situacijama i umanje posledice stresa i traume. Krajnje je vreme da mlade ljude u ovom poslu opremimo znanjem i veštinama koji će im produžiti karijeru, učiniti ih zdravijima i otpornijima i, samim tim, boljim novinarima i srećnijim ljudima.

Merljiva korist

Možda je dobar primer učinka preduzetih mera pilot-program Dart centra za novinarstvo i traumu i Ženske medijske fondacije od pre par godina. Nakon što se 39 terapeuta uputilo u rizike i specifičnosti novinarskog posla, pružali su kratkoročnu pomoć za 65 novinara. U toku projekta je procenat simptoma PTSP-a, depresije, anksioznosti i stresa pao sa 60 procenata na 23, nakon učešća.

Ovaj konkretan projekat je pokazao važnost specijalizovanog kliničkog treninga, međusobne podrške između samih terapeuta i stalne razmene naučenog, ali i efikasnost ovog jednostavnog postupka.

Drugim rečima – ako želimo da novinari duže i bolje žive i rade, da ih ne gubimo kada su najbolji u poslu, da profesija postane privlačnija mladim ljudima, nije teško razumeti šta treba da se preduzme. Mnogo toga možemo da naučimo od razvijenijeg sveta, a ukupnom znanju bi sigurno doprineli i naši odlični stručnjaci, ako bi se pozabavili problemom. Za to, međutim, redakcije treba da iniciraju i zatraže pomoć, učestvuju u projektima, izdvoje vreme, ulože rad i počnu da gledaju na svoje ljude iz nešto ljudskijeg ugla.

Mi nismo „ljudi posebnog kova” od kojih se traume odbijaju kao od kipova, bez posledica i bola. U potpunom bezakonju koje vlada demonstracijama u Srbiji, bez policije i tužilaca koji bi bilo šta preduzeli radi naše zaštite, profesija koja zaposlene izlaže vanrednim količinama stresa i u normalnim okolnostima, postaje zaista štetna i opasna po sopstvene ljude.

Početnica sa početka ovog teksta počela je karijeru traumom, iako je radila nešto što će, ako bude imala sreće, raditi svakog dana svoje karijere. Ako joj zapadnu traumatični zadaci, koji su takođe deo posla, bez pomoći i podrške ima veliku šansu da doživi šta i njene starije kolege – mentalne poremećaje, kraći život i duge periode pregorelosti ili nečega goreg. Apsurdno bi bilo da danas, kada sve ovo znamo, redakcije i sami novinari ne učine sve što je u njihovoj moći da se zaštite i pomognu sebi. Kad već niko drugi neće.

Autor: Branko Čečen

Izvor: Cenzolovka