Policija ugrozila bezbednost novinarki omladinskog portala Zoomer

Kamenice, vatrometi, petarde, rakete, policijska ruka i reč – sve su ovo sredstva kojima su povređene novinarke omladinskog portala Zoomer dok su izveštavale sa protesta širom Srbije, posebno tokom onih u Novom Sadu i Beogradu protekle nedelje. Novinarska legitimacija im nije pomogla ni kod policije, a naprednjaci su ih napadali baš zato što su novinarke.

Zoomer je upoznao javnost sa svim pretnjama, napadima i pritiscima sa kojima se suočavaju, ističući da je neprihvatljivo ugrožavanje bezbednosti i prava na izveštavanje novinarkama ovog portala od strane policije. 

Povodom svih ovih napada za Cenzolovku govore novinarke Zoomera Teodora Šulj i Marina Nenadović, i glavni i odgovorni urednik Nemanja Marinović.

Policajac me udara dok se predstavljam kao novinarka

Teodora Šulj kaže da joj je najteže bilo 15. avgusta u Ulici kneza Miloša u Beogradu, onda kada je, nakon ispaljivanja arsenala pirotehnike na demonstrante, grupa pristalica SNS-a odlučila da se okrene ka novinarima i pojuri na njih. 

„Njihovom jurišu na nas prethodila je rečenica Sad snimajte pič*e novinarske. Tada sam zaista osetila pravu nemoć. Policija je tada već krenula na demonstrante, a nama novinarima koji smo se tu našli ostalo je samo da se oslonimo na sopstveno telo za beg. Izgleda da su hteli samo da nas zaplaše, koliko znam, niko od kolega nije povređen“, objašnjava ona.

„Izveštavala sam 13. avgusta iz centra grada. Tada je kolona demonstranata došla do kordona koji se nalazio ispred Narodne skupštine. Kasnije, kada je policija suzbijala demonstrante kod prodavnica Idea kod Londona, bila sam sa koleginicom iz drugog medija i videla kako policajac baca čoveka na asfalt, udara ga pendrekom, a potom i šutira. To se sve dešava u trenutku kada policija potiskuje građane. Nas dve smo malo prišle, kako bismo snimile šta se dešava sa tim čovekom. Posle nekoliko sekundi, prilazi nam policajac rečima: ‘Šta snimaš?!’ U trenutku kada mu govorim da sam novinarka, iako vidno imam prsluk i akreditaciju na kojoj stoji da sam novinarka, policajac me udara po ruci u kojoj držim telefon. Kada sam ga pitala zašto me je udario i ponovila da sam novinarka, a moja koleginica mu rekla da se smiri, otišao je. Slučaj je prijavljen NUNS-u.”

„Apsolutno je nedopustivo da pripadnici policijskih snaga sprečavaju novinarke da snimaju i fotografišu policijske intervencije prema građanima koje se odvijaju na javnom prostoru. Još jednom napominjemo da je izveštavanje sa protesta i dokumentovanje dešavanja i postupanja kako građana tako i policijskih snaga u interesu javnosti i da jasno obeleženi novinari na zadatku moraju imati status službenog lica“, istakla je tim povodom redakcija Zoomera.

Marina Nenadović povređena je prilikom izveštavanja iz Novog Sada. 

„Tokom protesta u Novom Sadu, u Stražilovskoj ulici, ispred prostorija Srpske napredne stranke, pogođena sam kamenicom u rame koju su bacile nepoznate osobe iz tog pravca. U više navrata ispaljivan je i vatromet, a jedna raketa me je blago opekla”, istakla je Nenadović. To je došlo od strane osoba iz prostorija SNS-a, naočigled policije koja nije reagovala“, saopštio je Zoomer.

Policija je kasnije upotrebila silu prema njoj, iako je istakla da je novinarka na zadatku: 

„U trenutku kada je policija potiskivala građane, jedan od policajaca me je uhvatio za ruku i gurnuo, iako sam na sebi imala press prsluk i legitimaciju“, napominje Nenadović.

POLICIJA UPALA U REDAKCIJU DA PRIVEDE NOVINARA „Nećemo nikad zaboraviti i dan kada je našeg novinara Darka Gligorijevića policija odvela iz redakcije i privela – zato što je radio svoj posao i snimio napad u Studentskom gradu. To su situacije koje imaju samo jedan cilj – da zastraše novinare i stvore novu normalnost u kojoj je svaki vid targetiranja novinara dozvoljen. I to je nešto što imamo na umu svaki put kad krenemo na teren”, kaže urednik Zoomera Nemanja Marinović.

Istovremeno, tokom izveštavanja novinarki sa protesta, u inboks na Instagram nalogu portala, sa lažnog profila, stigla je pretnja kako ih sve treba vešati baš zbog toga što izveštavaju sa protesta. 

„Da li je pritisak kada hapse novinare, ili kada novinarke policija sprečava da izveštavaju, gura ih i primenjuje silu? Kada stižu poruke u DM (privatne poruke) da nas treba vešati zbog toga što izveštavamo? Kada znamo da su nekim velikim imenima novinarstva pre nas, u nekim sličnim društvenim okolnostima, stizale slične pretnje – što se nije lepo završilo? Naravno da je bilo pritisaka i pretnji, ali svaka redakcija koja profesionalno izveštava ih dobija – direktno, ili indirektno. Da li je to pretnja u DM, zec na adresi redakcije, leci polepljeni po gradu, isečene gume na automobilu, skandiranje na utakmici… Sve to, upućeno bilo kom profesionalnom novinaru, upućeno je svima nama“, zaključuje Marinović.

Ljudski je da se plašimo

Postoji li onda strah kada se krene na protest i kako se sa njim nositi?

Teodora: „Strah je prisutan, ali mislim da je to zdravo, ljudski je da se plašimo. Dugo u Srbiji nismo videli ovoliku količinu nasilja na ulicama. Ne smemo da otupimo na ova dešavanja, jer ćemo u suprotnom doći u situaciju da ih normalizujemo. Uz to, zdrava doza straha je važna i za naše lično preživljavanje (…) Mi se uvek šalimo da, od kada su krenule pretnje i kada se desilo Darkovo hapšenje, znamo da radimo pravu stvar. Jednostavno mislim da su takve stvari nekad i podstrek da nastavimo sa našim poslom.”

Marina: „Svaki protest čiji je povod bio to što su neke studente pretukli, udarili kolima i slično, bio je jako težak. Ljudi su emotivni, često su tu njihove porodice i prijatelji, oseća se atmosfera bespomoćnosti svih koji su došli. Prošle nedelje sam tokom izveštavanja videla kako odvode povređenog dečka iz prve pomoći. Cela glava mu je bila zavijena i krvava. U tom trenutku nismo znali ni šta mu se desilo. Strah za sebe lično se nekad javi, ali svakako me je uvek strah za moje kolege i koleginicu. Nemam problem da izveštavam sa terena koji nije najsigurniji, međutim, uvek mi je jako bitno da se sve kolege jave da su dobro.”

Nemanja: „Novinarstvo je profesija visokog rizika i to je nešto što smo svi prihvatili. Jednostavno idemo – i radimo svoj posao najbolje što umemo i najbolje što možemo u tom trenutku. Ali, naravno, važno je da adrenalin ne pobedi trezvenost, da racionalno sagledamo situaciju, svoje kapacitete i rizike i slušamo i podržavamo jedni druge.”

Solidarnost sa drugim kolegama iz prijateljskih medija može pomoći da želja za istinom nadvlada strah. Novinarke Zoomera ističu da iako uglavnom same izlaze na teren – nikad nisu same. Uvek mogu da se pridruže ostalim kolegama i tako se međusobno štite. 

„Ta solidarnost se pokazala jako važnom od kako su krenuli protesti i svest novinara da na terenu ipak nismo konkurencija – već da zajedno radimo na tome da svi budemo bezbedni dok izveštavamo sa istim ciljem – u interesu javnosti. Naravno, broj telefona advokata, stalna komunikacija sa celim timom i sa mnom kao urednikom gde god se bilo ko od nas nalazio u tom trenutku i novinarska i NUNS-ova legitimacija i zaštita digitalnih podataka se podrazumevaju“ objašnjava Marinović.

Ali, kako uprkos svemu tome uspevate da profesionalno izveštavate?

Nemanja: „Profesionalno izveštavanje je vrlo jednostavno – poznaj Kodeks novinara Srbije i uvek i u svakoj situaciji postupaj u skladu sa tim. Da li uspevamo da profesionalno izveštavamo je diskutabilno pitanje za sve profesionalne medije. Da li uspevamo da budemo na nivou zadatka i profesionalno postupamo u svakoj situaciji – mislim da da. Ali da li uspevamo da profesionalno izveštavamo – ne, zato što su oni koji nas u tome ometaju trenutno jači i svim silama se trude da spreče da do javnosti stigne istina o tome šta se zaista dešava.”

A sad i šlemovi!

Kao mala redakcija, od svega petoro ljudi, prvi veliki teren bio je u Novom Sadu na protestu ispred Gradske kuće. Priznaju, tada nisu znali šta ih sve čeka te su jednostavno prekinuli sa izveštavanjem. 

„Tada smo razvili bezbednosne mere i procedure i nabavili opremu – pa evo sada je ponovo apdejtujemo jer je ispalo da su nam potrebni i šlemovi, koji nam do pre nekoliko dana nisu padali na pamet. Našu redakciju čine mladi novinari i ovo su nam svima prvi veći protesti, tako da su ključni fleksibilnost, praćenje situacije i unapređenje svog rada i pripreme, ali pre svega dobra procena kapaciteta i povlačenje ako uvidimo da je nešto veće od nas u tom trenutku“, ističe urednik Zoomera.

Teodora: „Imam listu stvari koje nosim na svaki teren koja mi je upisana u telefonu i koju stalno proveravam pre polaska na teren. To su uglavnom telefon, novinarska legitimacija, pres prsluk, punjač, eksterna baterija, voda, kaciga, naočare, maska i bilo šta za ispiranje očiju u slučaju suzavca. Gledam da budem u udobnoj obući i laganoj odeći. 

Na samom terenu gledam da uvek budem koncentrisana, da znam u koje okolne ulice mogu da se sklonim u slučaju neke eskalacije. Ići iza kordona policije kada je to moguće i ukoliko ne mislimo da treba da budemo sa strane demonstranata ukoliko nešto želimo da snimimo. Takođe mislim da je bitno da znamo kad nam treba pauza, pošto ovi protesti i sukobi znaju da traju i po nekoliko sati.”

Marina: „Maska, fiziološki rastvor i novinarski prsluk – sad se pokazalo da su nam potrebne i kaciga i naočare. Tokom protesta gledam da ne budem previše odvojena od mase da bih, ukoliko se nešto desi, imala svedoke ili pomoć ako mi je potrebna, što je i bio slučaj kad su bacili ogromnu količinu suzavca na nas.”

Izvor: Cenzolovka.