Veton Suroi: „Kako ubiti Verana Matića“

Piše: Veton Suroi

1.

Gledao sam dokumentarac koji je emitovan na tri televizijske stanice bliske predsedniku Srbije (ima i drugih, bliskih, ali ova trojica su, takoreći, dokazana po svojoj ortodoksnosti, ne hrišćanskoj već političkoj) pod nazivom „Loša vremena“.

U emisiji je objašnjeno, sa izvorima koji su zvučali kao dosijei UDB-e, kako je od devedesetih ideolog i operativni vođa celog građanskog pokreta protiv Srbije, srpstva i vlasti Miloševića, Šešelja i konačno sadašnjeg predsednika – Veran Matić.

U emisiji nije bilo potrebe da prikazuju izvori – u tradicionalnom stilu srpskih tajnih službi, od Crne ruke do Službe državne bezbednosti – dovoljno je reći da je Veran Matić najveći srpski izdajnik, a dokazi će jednog dana izaći na videlo.

Poznajem i prijatelj sam sa Veranom Matićem već 30 ili više godina (autori dokumentarca nisu propustili ovaj detalj, opisujući me i kao ujedno njegovog prijatelja i glavnog propagatora ideje o nezavisnom Kosovu).

Tamo sam zajedno sa Džordžom Sorošem, američkom i britanskom administracijom, poznatim ambasadorima i novinarima, kao i Hrvatima i „drugim antisrpskim narodima“, sa studentima i ličnostima srpskog civilnog društva – dugačak je spisak ljudi koji moraju da opravdaju zašto je Veran Matić mrtav u svom srpstvu.

Ovo sada služi kao priprema za sledeću smrt, onu fizičku.

2.

Veran dobro poznaje ovaj posao.

Nekoliko godina je bio na čelu Komisije za istragu ubistava novinara, među kojima je najpoznatiji Slavko Ćuruvija, vlasnik „Dnevnog telegrafa“.

Nakon dugogodišnjeg rada, uz doprinos ljudi u srpskim institucijama koji su želeli da pronađu istinu, pronađene su njegove ubice, pronađen je i lanac komandovanja koji je dao naređenje i pronađena je veza između Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića, i motiva za ubistvo.

Mira Marković je, u danima bombardovanja 1999. godine, za Ćuruviju koristila manje-više isti rečnik koji autori dokumentarca danas koriste protiv Matića: razrada „izdaje“.

(Osumnjičene, prim.red) ubice – tipična grupa kriminalaca integrisanih u Službu bezbednosti ili pripadnika Službe bezbednosti integrisanih u kriminal, svejedno – osuđene su u prvom stepenu. To je bila velika proslava za nezavisne novinare u Srbiji i pobeda za Verana. Žalili su se i oslobođeni su na drugom stepenu. Za Verana je to bio jasan signal da su ubice ponovo na ulicama, sada oslobođene svake pravne ili moralne odgovornosti.

3.

Njegov rad sa ovom Komisijom je malo poznat deo Veranovog života poslednjih godina. Iako je devedesetih bio jedna od vodećih demokratskih ličnosti u Srbiji, posebno posvećen slobodi medija i vodeći Radio B92 kao centar umrežavanja demokratskih glasova, izborom Vučića za premijera, a zatim i predsednika, pozitivno je odgovorio na poziv ovog drugog da se bavi pitanjem Ćuruvije i drugim pitanjima koja bi mogla uticati na poboljšanje odnosa između Srbije i Hrvatske, odnosno Srbije i Kosova.

Što se tiče Hrvatske, Veran je bio zadužen za istragu o nestalima u hrvatskom ratu. Broj nestalih u ovom ratu je i dalje bio veliki – Srba i Hrvata – i Veran je pokušavao da dobije više informacija od bezbednosnih službi u Srbiji dobijajući recipročne odgovore od hrvatskih i tako postepeno pronalazeći ubijene, bačene u neobeležene grobnice.

Što se tiče Kosova, pojavio se jedan neočekivani slučaj.

Tokom istrage slučaja Ćuruvija, pojavili su se detalji koji bi mogli biti povezani sa ubistvom braće Bitići.

Ili (Ylli), Agron i Mehmet Bitići bili su „albansko-američki vojnici OVK“ koji su, dok su posle rata prevozili svog komšiju do srpske granice, nesvesno ušli na srpsku teritoriju, uhapšeni su i osuđeni. Nakon što su pušteni iz zatvora, pogubljeni su sa metkom u glavu i rukama vezanim žicom.

Za Vučića, koga je Veran obavestio o ovom otkriću, pronalaženje ubica braće Bitići i njihovo krivično gonjenje bio bi signal za Kosovo da pokuša da se distancira od prošlosti, te je na konferenciju za novinare zahtevao da se Matićeva komisija bavi ovim pitanjem.

Mnogo veći motiv za srpskog predsednika bio je da bi se time počelo ispunjavati obaveza koja postoji u odnosima SAD i Srbije.

Ubistvo braće Bitići za svaku američku administraciju, prošlu i buduću, biće ubistvo trojice američkih državljana. Ubistvo braće Bitići za svaku kosovsku vladu, sadašnju i buduću, biće pitanje koje će zahtevati rešenje za normalizaciju odnosa između dve zemlje.

Veran mi je nekoliko puta objasnio razvoj događaja u oba smera i, osećajući moje neverovanje, rekao mi je da ni on u to ne veruje u potpunosti, ali da veruje u sebe da se te stvari moraju uraditi. Mnogi naši zajednički prijatelji su to videli sa iznenađenjem, zapanjenošću, a neki čak i sa posramljenjem.

Svaki put kada mi je to objašnjavao, dolazio je sa oklopnim vozilom i dva policajca iz bliske zaštite.

U bliskom nizu događaja, Matiću je ukinuta bliska zaštita, a zatim je ukinuta i kazna za Ćuruvijine ubice. Ubice braće Bitići su takođe na slobodi.

4.

Autori dokumentarca su propustili jedan detalj. Kada je Veran Matić prvi put stigao na Kosovo posle rata, izrazio je želju da položi cveće na grobove Fehmija Aganija i Bajrama Keljmendija, kao i njegovih sinova, Kastriotija i Kuštrima.

Položio je cveće na groblju, klanjajući se kao čovek za čoveka, kao Srbin za Albanca ubijenog u ime navodnog srpstva, kao aktivista slobode za saučesnika slobode; kao lično oslobođenje.

Profesor Agani i Bajram Keljmendi, pre nego što su pogubljeni, imali su dugu istoriju demonizacije protiv njih.

Profesor Agani je bio jedan od glavnih ideologa „albanskog separatizma“, a Bajram Keljmendi jedan od glavnih pravnih branilaca „albanskih separatista i terorista“.

Oni koji bi pucali na Profesora Aganija i Bajrama Keljmendija već su imali opravdanje za to. Imali su ga i za Kastriotija i Kuštrimija – to što su biološki produžetak Bajrama bilo je dovoljno objašnjenje da ih ubiju. Na kraju krajeva, čak i da nisu bili u srodstvu, bili su Albanci.

Veran Matić je tog dana pokušao da otvori put novoj stranici u odnosima između naših naroda, baš kao što je to činio i tokom Miloševićeve vladavine. Autorima dokumentarca se ovaj gest verovatno ne bi dopao, ili će, bolje reći, biti još jedan dokaz njegove izdaje.

Autori dokumentarca su organizacija pod nazivom „Centar za društvenu stabilnost“, ime koje kao da je iz Orvelovog romana „1984“.

„Centar za društvenu stabilnost“ je identifikovao najvećeg izdajnika Srbije, Verana Matića, čoveka koji dugo doprinosi društvenoj nestabilnosti.

Logičan zaključak je da je, kako bi se očuvala „društvena stabilnost“, sada potreban sledeći korak, koji u Srbiji odobrava jedna osoba.

Izvor: Kossev / Koha