Vučić diktira narativ, pa tabloidi vode kampanju: Kako funkcionišu diskreditacione kampanje medija i kakav efekat izazivaju?

Pojedinci ili grupe koji su meta ovakvih napada najčešće se prikazuju kroz jednostrane narative, dok se njihova mogućnost da odgovore ili objasne sopstveni stav potiskuje u drugi plan ili često ne postoji.

Diskreditacione kampanje mogu da imaju dugoročne posledice – od narušavanja profesionalnog i ličnog integriteta do potpunog isključivanja nekoga iz javnog diskursa.

Kada se koriste kao političko ili poslovno oružje, one ne samo da utiču na reputaciju mete, već i na širu javnost, jer oblikuju percepciju društvenih pojava kroz pristrasno i manipulativno izveštavanje. Upravo zato, prepoznavanje i kritičko promišljanje ovakvih sadržaja ključno je za očuvanje medijske pismenosti i zaštitu javnog prostora.

Predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) Veran Matić za Danas ukazuje da su mediji danas jako polarizovani, ali da je manjina još uvek posvećena profesionalnom izveštavanju i poštovanju kodeksa.

„Kada se bave istraživačkim novinarstvom, posebno u serijalima, često ih optužuju da vode kampanje protiv političara ili tajkuna, biznismena, kriminalaca… ali i ako postoje primedbe na određene činjenice, mogu da ih demantuju“, objašnjava on.

Dodaje da ovakvi mediji poštuju zakone i to objavljuju.

„Međutim, sada su mediji sve češće tuženi optužbama sa elementima SLAPP tužbi, a pošto u našem pravosuđu SLAPP nije prepoznat, i u praksi se ovakve tužbe ne odbacuju. Samo suđenje koje usledi ugrožava rad redakcija, odvlači energiju, zastrašuje velikim kaznama i slično“, upozorava Matić.

On objašnjava da to što oni rade nisu kampanje diskreditacije, već istraživačko novinarstvo koje se namerno spinuje da je organizovana kampanja diskreditacije.

S druge strane, kako kaže, tabloidni mediji, koji dominiraju medijskom scenom, veliki deo svog sadržaja zasnivaju na organizovanim kampanjama diskreditacije, zasnovanim na lažnim i izmišljenim vestima, neistinama ili poluistinama.

„Te kampanje znaju da budu zastrašujuće, obimne i u dugom vremenskom periodu stvaraju stereotip o osobi ili organizaciji koja je meta. I ako se neko usudi da pošalje demanti, on se objavi na slabije vidljivom mestu, a kampanja se nastavlja“, ukazuje naš sagovornik.

Čak i posle tužbi i osuđujućih presuda, kako navodi Matić, kampanje se često nastavljaju u nekom drugom obliku.

„Očigledno je da su i kazne koje se plaćaju deo biznis plana, odnosno uračunate u biznis model“, zaključuje on.

Matić podseća da tabloidni mediji koriste i filtere ili fotografije koje prikazuju metu u lošem svetlu.

„Često se daju pogrdni nazivi, koji se ponavljaju dok ne budu nametnuti kao stereotip. Naslovi su bombastični i često tvrdnje iz naslova nema u tekstu“, navodi on.

Meta se, kako kaže, određuje najčešće od strane političkih moćnika i lansira se u izjavama na konferencijama za štampu ili u nastupima u parlamentu, intervjuima, sa poluistinama i optužbama.

„Tabloidi po dogovoru to prihvataju i vrlo unisono svi objavljuju frontalno napad lažima, neretko identičnim tekstovima, priča se deli na društvenim mrežama i pokreće mehanizam botova koji umnožavaju vidljivost i stvaraju dodanu konfuziju kod pratilaca. Komentari su često deo kampanje i šire tematiku uvreda i diskreditacija“, objašnjava on.

Često se, dodaje, pojavljuju i pretnje.

„Drastičniji komentari potom završavaju u tabloidnim medijima kojima se nastavlja kampanja, te komentare komentarišu političari ili analitičari, koji se sa dodatnim diskreditacijama šire i tako prave spiralu kampanje“, ukazuje Matić.

On upozorava da se koriste poluinformacije plasirane iz obaveštajnih ili policijskih krugova, a od motiva zavisi koji će se obrasci koristiti.

„Postoje kampanje koje treba svom glasnošću i sadržajem da prikriju neke osetljive političke odluke, poslove Vlade… i tada je veoma teško razumeti zbog čega je pokrenuta kampanja jer izgleda kao besmisleno nametanje teme“, pojašnjava Matić.

Postoje i kampanje reakcije na određene događaje ili izveštavanje o događajima.

„Kampanje vodećih političara i tabloida protiv medija ‘United Media‘ su konstantne i koristi se svaki izveštaj, svaka emisija, da se upotrebe već izgrađeni stereotipi i tumačenje koje nema veze sa istinom“, ukazuje Matić.

Laž se ponavlja besomučno, tvrdi on i navodi primer.

„Nedavno su tabloidi iskoristili fotografiju sa sednice Stalne radne grupe za bezbednost novinara od pre dve godine, koja je već više puta javno publikovana u okviru izveštaja sa sednice, na kojoj su razgovarali kao i na svakom sastanku tužioci, predstavnici policije i novinari kojima se preti ili ih fizički napadaju. Na fotografiji se vide dva tužioca i Dinko Gruhonjić. Tabloidi su fotografiju koristili u kampanji diskreditacije tužilaca, sa tezom da njima komanduju Dinko Gruhonjić i Veran Matić, jer sam ja vodio sastanak“, navodi Matić.

Kako dodaje, to se u različitim verzijama ponavljalo nekoliko nedelja i povremeno se ponovo „izvadi“.

Matić upozorava da se ovakvim kampanjama nanosi velika šteta, jer se šire lažne informacije u koje uvek određen deo javnosti poveruje.

„To je i ozbiljan psihički pritisak jer se žrtva oseća bespomoćno. Često su uvrede i uznemirujuće poruke zastrašujuće, posebno prema ženama. Takve kampanje sa sobom donose i pretnje i to je svakako vrlo uznemirujuće i za pojedince i za organizacije“, naglašava on.

Naš pravosudni sistem nije efikasan, tvrdi Matić.

„Kada odlučite da tužite, onda prolazite kroz novi nivo viktimizacije za vreme dugotrajnog sudskog procesa. Zbog toga je važno da kao društvo reagujemo na ovakve kampanje, posebno mi u novinarskoj profesiji i da zaštitimo sve koji su meta ovakvih kampanja“, poručuje on.

Novinar i potpredsednik Udruženja novinara Srbije (UNS) Slobodan Ćirić za Danas navodi da ozbiljno, pošteno i profesionalno kritičko novinarstvo uvek počiva na činjenicama, čijim se komentarisanjem ili upoređivanjem može doći do određenih stavova, „pri čemu su činjenice svete, a komentari slobodni“.

„Kad kažem činjenica, onda mislim na ono što je tačno, što je provereno iz više izvora. Organizovana kampanja diskreditacije počiva na nijednoj ili eventualno jednoj činjenici, čijim se izvrtanjem pravi kombinacija kakva odgovara autoru kampanje. Takva kampanja počiva na glasinama, čaršijskim pričama, lažima, klevetama, uvredama, što otvara ‘široke mogućnosti’ za ‘kreativan’ nastup autora. Organizovana kampanja diskreditacije u Srbiji, po pravilu, ima debelu političku pozadinu, naručena je, nije isključeno da je i debelo plaćena, a ‘meta’ je jasno utvrđena i sva sredstva su dozvoljena“, ukazuje on.

Ćirić smatra da se pred kampanju najpre dobija zadatak od pretpostavljenog, ali i da su neki kreatori ovakvih kampanja verovatno već toliko izvežbani da i sami znaju kad i po kome treba da počnu da „udaraju”.

„Dovoljno je da njihov nalogodavac samo ‘namigne’, pomene ime ‘žrtve’ i svi angažovani društveno-politički radnici, koji sebe nazivaju novinarima u svojim partijskim biltenima, koje nazivaju medijima, vrlo dobro znaju šta treba da rade“, navodi on.

Ćirić dodaje i da oni ne znaju za strah ni od zakona ni od regulatornih tela.

„A sa moralom, profesionalnim standardima i elementarnom ljudskom sramotom su odavno raščistili“, naglašava.

Posledice ovih kampanja na osobe koje su im meta su višestruke i u dobroj meri zavise od više faktora, objašnjava naš sagovornik.

„Zavise od političkog ranga kreatora kampanje, ‘kvaliteta’ izvršioca ovog prljavog posla i dometa njihovog medija“, kaže Ćirić.

Urednik portala Cenzolovka Perica Gunjić za naš list ukazuje da ogroman procenat ljudi pada na takve „notorne laži i prevare“.

„To informisanje koje dolazi sa nacionalnih televizija i tabloida je čak ispod nivoa masovnih prevara na Instagramu – pokažu ti neke super patike, ti kupiš i dobiješ đon od sandale, ako ikad išta dobiješ. U ovom slučaju ni patike koje ti pokažu ne izgledaju super. Njihove vesti, posebno kad vode kampanje, vrve od laži, čistih izmišljotina, kletvi, psovki, poluinformacija i izgledaju kao informisanje na slavi posle prve flaše rakije“, objašnjava on.

Ipak, medijsko opismenjavanje iza kog ne stoji država ne može biti efikasno, smatra naš sagovornik.

„Mora da priđe svim slojevima društva i da mu cilj bude da bar većina ljudi u državi može da prepozna laži u javnom prostoru, a pre svega na društvenim mrežama i u tabloidima“, naglašava.

U nedostatku takve društvene akcije, poručuje Gunjić, osuđeni smo na ovaj „navijački ring“.

„Osuđeni smo na tribine pune navijača koji samo traže razlog za fajt, koje je za istinu baš briga i braniće do poslednjeg svoje uverenje zasnovano na onom što mu pruže oni za koje navija. Naravno da će diskreditovati koga god treba, na sve načine, klevetaće, pretiće, uključiće i porodicu i decu, pa će na kraju izaći na ulicu i uzeti nož ili šipku, kao što nam se već događa“, upozorava on.

Njihov glavni mehanizam je, navodi Gunjić, „laži i vređaj što brutalnije i glasnije možeš“.

„Nisu nimalo kreativni, dosadni su do bola, da bar malo mašte ili humora u to uključe, ali ne, te kampanje su uvek iste, smrtno dosadne, ali i opasne. Proizvode potencijalno opasne situacije za one protiv kojih se kampanje vode i na vrat im navlače bedu naprednjačke mržnje, koja uvek može da eksplodira u nasilju, kao što vidimo na ulicama“, ukazuje on.

To je taj mehanizam – „mlataraj rečima“, kaže naš sagovornik.

„Nema tu mnogo drugih mehanizama. Oni dobijaju naređenja, koja sprovode na najprimitivniji i najgrublji mogući način, u skladu sa svojim intelektualnim sposobnostima“, navodi Gunjić.

Kada stigne naređenje, kako kaže, to u par minuta objave svi – Informer, Alo, Srpski telegraf, Novosti, dok na Pinku već ide specijalna emisija.

„Mi smo na primeru kampanja protiv Tamare Skrozze i mnogih drugih to dokazali. Fondacija Slavko Ćuruvija je utvrdila tu pravilnost, na mnoštvu primera napada na novinare se vidi sinhronizovanost državnog vrha i tabloida u tim kampanjama. Dakle, Ana Brnabić ili Aleksandar Vučić diktiraju narativ i način na koji treba voditi tu kampanju, oni u javnom nastupu isprozivaju i izvređaju nekog, to tabloidi i nacionalne TV kasnije samo razrađuju, uz pomoć armije bot-analitičara koji se onda ostrve na osobu koja je tog dana na meti“, opisuje Gunjić.

Fotografije im često obezbeđuju policija ili tužilaštvo, dodaje on.

Cilj ovih kampanja je, kako navodi, zastrašivanje, održavanje straha, stvaranje panike, konfuzija, čak i izbezumljivanje ljudi.

„Na kraju neko izvadi nož i pištolj na ljude koji protestuju, one protiv kojih se vode kampanje, kao u slučaju one žene koja je ranila dekanku u Nišu. Gađaju ih kamenjem, flašama, teškom pirotehnikom koja ozbiljno povređuje, a otkriveni su i skriveni boksovi oružja u kolima“, upozorava Gunjić.

To su i te kako posledice ovakvih kampanja, poručuje.

„Godinama se kreira atmosfera koja kulminira u iživljavanju nad decom, ono kad visoko rangirani policajci treskaju studentskim glavama o zid, gaze ih čizmom ili prete silovanjem. To je nama naša vojska tabloida i televizija dala, tih dugmića koje pokreću Vučić i njegovi“, zaključuje Gunjić.

Izvor: Danas