14. 12. 2012

PREDSTAVLJENA ANEMOVA SEDMA MONITORING PUBLIKACIJA!

Svoju najnoviju, sedmu Publikaciju „Pravni monitoring medijske scene u Srbiji", ANEM je predstavio javnosti na okruglom stolu u Beogradu, 14. decembra 2012. Događaju je prisustvovao veliki broj zainteresovanih, oko 50 učesnika - predstavnika državnih organa (Ministarstvo pravde, Ministarstvo kulture i informisanja, Zavod za intelektualnu svojinu), pravosuđa (Društvo sudija Srbije, Apelacioni sud u Beogradu, Apelacioni sud u Novom Sadu), regulatornih tela (RRA, RATEL), udruženja novinara i nevladinog sektora (NUNS, BIRN, Beogradski centar za ljudska prava, YUCOM, Edukacioni centar), medija (RTS, RTV Vojvodina, RTV B92, Tanjug, Beta, Radio Beograd 1, TV Alfa Užice), medijskih organizacija, međunarodnih organizacija, ambasada i donatorske zajednice (Fondacija za otvoreno društvo, Ambasada Holandije, Delegacija EU, OEBS, Civil Rights Defenders), eksperata, nastavnika i studenata Univerziteta u Beogradu (Pravni fakultet, Fakultet političkih nauka).

Publikaciju su predstavili autori tekstova, nakon čega je vođena diskusija o temama koje su obrađene u tekstovima, kao i o drugim aktuelnim medijskim pitanjima.

PREDSTAVLJANJE PUBLIKACIJE

Advokat Kruna Savović, autorka teksta „Razlozi za i protiv osnivanja regionalnih javnih servisa", govorila je o regionalnim javnim servisima kao rešenju u Medijskoj strategiji koje i dalje izaziva najveća sporenja i protivljenje najznačajnijih medijskih udruženja. Analizirajući kako je Medijska strategija ovo pitanje uredila, ona je iznela šta nije, a šta jeste sporno u tom rešenju. Kao najveći problem je istakla mehanizam za sprovođenje ovog rešenja, naročito to što je predviđeno da ovi servisi funkcionišu na istim principima kao postojeći javni servisi RTS i RTV, iako je njihov sadašnji način funkcionisanja problematičan i sa aspekta finansijske i upravljačke i uređivačke nezavisnosti. Sporan je i način ustanovljavanja ovih servisa putem konkursa, jer postupak izbora nije ni na koji način definisan, sporno je i to što nije analiziran uticaj njihovog ustanovljavanja na tržište i konkurenciju, kao ni mera u kojoj su postojeći komercijalni mediji u mogućnosti da obavljaju funkciju javnih servisa. Po njenom mišljenju, zagovornici regionalnih javnih servisa u njima vide pre svega biznis model za opstanak postojećih javnih medijskih preduzeća, ili sredstvo pomoću koga bi, kao lokalne vlasti, zadržale uticaj na javno mnenje na lokalnom i regionalnom nivou. Kao razloge za ovako pogrešnu percepciju modela regionalnih javnih servisa, ona je navela niz nerešenih problema koji su medijski sistem učinili nefunkcionalnim i kreirali nepovoljno okruženje za rad medija. Kako iskoraci za stvaranje povoljnijeg okruženje za rad lokalnih i regionalnih elektronskih medija u Srbiji još nisu urađeni, eventualno osnivanje regionalnih javnih servisa bi predstavljalo samo cementiranje zatečenog stanja i doprinelo nestanku komercijalnih medija, što bi dovelo do situacije suprotne motivima za osnivanje ovih servisa koje navodi Strategija - umesto da budu adekvatno informisani, građani na lokalnom nivou bi ostali izloženi monopolu politički pristrasnog izveštavanja, bez alternativnih izvora informacija, zaključila je autorka.

Advokat Slobodan Kremenjak, autor teksta „Neophodnost regulacije kablovske distribucije i emitovanja TV programa", govorio je o posledicama nedovoljnog regulisanja kablovske distribucije - na medijsko tržište, interese medija i zaštitu javnog interesa. Naime, dok je oblast terestrijalnog emitovanja detaljno regulisana, u Zakonu o radiodifuziji iz 2002. postoji samo jedan član kojim se reguliše oblast kablovske, satelitske i IPTV distribucije, a RATEL-ove analize pokazuju da 53% domaćinstava upravo na ovaj način prima televizijski signal. Tržište kablovske distribucije medijskih sadržaja je monopolizovano - jedan operator na ovom tržištu učestvuje sa preko 50% a sedam najvećih operatora zajedno - sa oko 88 %. U takvoj situaciji, kablovski operatori utiču na pristup medijima tako što npr. samostalno upravljaju logičkom numeracijom kanala, a nedavno se takođe desilo da je SBB krajnje netransparentno postavio novi kanal na upražnjeno mesto nacionalne TV u svom sistemu. Pored toga, problem je i što se neki strani programi emituju u lokalizovanoj formi, tj. sa umetnutim domaćim reklamama, što otvara pitanje autorsko-pravne zaštite sadržaja koji se emituju, pitanja primene Evropske konvencije o prekograničnoj televiziji i licenciranja tih stranih kanala, kao i pitanje uticaja na funkcionisanje domaćih medija koji na ionako siromašnom medijskom tržištu tako dobijaju ozbiljnog konkurenta. Takođe, kod kablovskih operatora postoji praksa da različito tretiraju domaće i strane medije: dok se stranim kanalima plaća emitovanje njihovog programa, domaćim medijama se naplaćuje distribucija. Zbog svega toga, ovaj vid distribucije medijskih sadržaja zahteva odgovoran pristup i regulaciju koja je u interesu svih učesnika na ovom tržištu i u interesu medijskog pluralizma i razvoja lokalnog stvaralaštva u oblasti televizije, zaključio je autor.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić, autor teksta „Država i mediji u funkciji ostvarivanja prava građana na informisanje", govorio je o dve teme koje po njemu ilustruju kontroverze koje postoje u odnosu države i medija u ovoj oblasti. Prva se tiče obaveze da se javnosti obezbede informacije. U kontekstu savremenih shvatanja na slobodan pristup informacijama, on je istakao da obaveza države treba da podrazumeva proaktivan odnos prema objavljivanju informacija. Problemi u toj oblasti se vide u tome što mnogi državni organi, i pored zakonske obaveze, ne objavljuju ili ne ažuriraju Informatore o radu koji treba da budu dostupni na njihovim sajtovima. On smatra da mediji ovakvo objavljivanje informacija treba da tretiraju kao svoje pravo i da reaguju kada im je to pravo uskraćeno. Što se tiče druge teme, koja se odnosi na pravo novinara i države na tajnu, kada je reč o tajnosti novinarskih izvora, iako u srpskom zakonu postoje dobre garancije prava novinara da ne otkriju podatke u vezi sa izvorom informacije, nedavna dva slučaja (slučaj „Nacionalni građanski" koji je objavio poverljiv materijal o stanju priprema za odbranu i slučaj „Borbe" koja je objavila „tajnu" o isplati budžetskog novca u slučaju M. Kovačević) govore da se novinari pozivaju na odgovornost za odavanje tajne, iako čuvanje tajne treba da bude odgovornost države. S tim u vezi je bitna i tema nadzora elektronskih komunikacija koja posredno ima veze i sa pitanjem tajnosti izvora, imajući u vidu da novinari sa svojim izvorima komuniciraju najčešće elektronskim putem a da u Srbiji danas niko ne zna ko i koliko dugo vrši nadzor and elektronskim komunikacijama, zbog čega je važno da i mediji i medijska zajednica podrže mere koje bi dovele do reda u ovoj oblasti. Kada je reč o pravu države na tajnu, iako je Zakon o tajnosti podataka u suštini dobar, ima velikih problema u njegovoj primeni, jer je za to trebalo doneti niz podzakonskih akata, od kojih je država propustila da donese one najvažnije. To ima za posledicu ozbiljno ograničavanje pristupa medija, pa prema tome i javnosti, jednoj potencijalno vrlo zanimljivoj „riznici" informacija, što neminovno utiče i na pravo građana na informisanost.

Sudija Evropskog suda za ljudska prava Dragoljub Popović, autor teksta „Pristup informacijama u evropskom pravu ljudskih prava", kroz nekoliko presuda Suda u medijskim slučajevima ilustrovao je na koji način se evropsko pravo ljudskih prava odnosi prema pristupu novinara informacijama, pristupu javnosti informacijama i zaštiti insajdera i novinarskih izvora, kao i saopštavanju informacija. On je istakao da je sloboda izražavanja jedna od osnovnih vrednosti demokratije, a da je funkcionisanje moderne demokratije nezamislivo bez medija. Da štampa (što može da se primeni i na medije uopšte) treba da preuzme „vitalnu ulogu  „psa čuvara" demokratije", konstatovano je u presudi suda u slučaju Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva. On je naveo da sloboda izražavanja nije neograničena, ali da su njene granice široke i da se one ne mogu ugroziti ni zbog zahteva za vojnom disciplinom (presuda u slučaju Organizacija demokratskih vojnika Austrije i Gubi protiv Austrije), pa čak ni zbog vanrednog stanja (presuda u slučaju Četin i ostali protiv Turske), o čemu govore primeri presuda Suda koje su opisane u tekstu Publikacije. On je istakao da se saopštavanje informacija ne tumači samo kao pravo medija, već i kao pravo šire javnosti da bude informisana, a obaveza ugovornica Konvencije da stvore okruženje koje će omogućiti razmenu ideja i protok informacija našla je mesto u nekim presudama Suda gde su pomenuti izrazi „prava javnosti da bude informisana" ili „interes javnosti da ima informacije". Što se tiče pristupa novinara informacijama, što je preduslov za prenošenje informacija široj javnosti, evropsko pravo ljudskih prava se, između ostalog, pozitivno odnosi prema zaštiti insajdera i novinarskih izvora, kako bi novinari mogli da dođu do informacija važnih za javnost, što se vidi u nekoliko presuda Suda koje su opisane u Publikaciji (slučajevi Fajnenšl Tajms i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Guja protiv Moldavije).

DISKUSIJA

Nakon prezentacije Publikacije, diskutovano je o sledećim temama: o predstojećoj reformi medijske regulative i važnosti da ovaj proces bude sproveden odgovorno, uz učešće i uvažavanje interesa medijske zajednice; konstatovano je da ta reforma treba da se radi na način koji uvažava tehnološke promene, predstojeći proces digitalizacije, kao i potrebu usaglašavanja domaćih propisa sa evropskom regulativom i praksom; konstatovano je da je inicijativa ANEM-a za donošenje novog Zakona o oglašavanju koji nije predviđen Medijskom strategijom, a koju je ANEM uputio 14.12.12. nadležnim organima, upravo s tim u skladu; o najkontroverznijem rešenju Medijske strategije - regionalnim javnim servisima, o čemu se govorilo kao o rešenju koje ne bi trebalo podržati, jer se postavlja pitanje načina njihovog finansiranja, nefer konkurencije u odnosu na komercijalne emitere i (ne)mogućnosti da ovi servisi pruže kvalitetne informacije građanima s obzirom na podložnost političkim uticajima;  prisutni su se složili da postoji potreba da građani u svim delovima Srbije budu informisani o temama od značaja za njihovu lokalnu sredinu, ali da argument za osnivanje regionalnih javnih servisa - izjednačavanje položaja svih regiona, nije opravdan, jer je za to potreban jednak stepen autonomije svih regiona i suštinska decentralizacija Srbije; pored toga, tu potrebu građana mogu da zadovolje i sami komercijalni emiteri koji mogu da pruže usluge javnog servisa; o lošoj praksi da se pitanja koja se tiču funkcionisanja medija uređuju ne-medijskim zakonima: takva loša praksa je uočena i u nacrtima/predlozima zakona koji su aktuelni ovih dana - u Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi, koji zadržava pravo lokalnih samouprava da formiraju javna preduzeća u oblasti informisanja, tj. da osnivaju radio i TV stanice na jezicima nacionalnih manjina, na šta je Medijska koalicija reagovala u javnoj raspravi, kao i u slučaju Predloga zakona o javnim preduzećima koji je trebalo da omogući lokalnim samoupravama da osnivaju nova javna preduzeća u oblasti informisanja, što je Medijska koalicija podnošenjem svojih amandmana uspela da spreči; kontroverze postoje i u vezi sa rešenjima koja, prema verzijama koje su se pojavljivale u javnosti, sadrži Nacrt zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara, jer bi mogla ozbiljno da ugroze nezavisnost i samostalnost regulatornih tela, što može imati negativne posledice na rad medija; o nedostacima Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskom i srodnim pravima, koji u nekim delovima nije usaglašen sa međunarodnim ugovorima (Bernska konvencija i Trips) koje je Srbija potpisala i ratifikovala; njime se ograničava autorsko pravo kao privatna svojina van dozvoljenih izuzetaka i jedna kategorija korisnika se favorizuje, dok su elektronski mediji stavljeni u nepovoljniji položaj; kao dobra strana predloga ovog Zakona, istaknuto je da će o tarifama kolektivnih organizacija, ukoliko ne bude postignut sporazum sa korisnicima,  ubuduće odlučivati Zavod za intelektualnu svojinu a ne Komisija za autorska i srodna prava, čiji rad nije bio dovoljno efikasan, za šta se zalagao i ANEM; predložene izmene Krivičnog zakonika imaće uticaj i na rad novinara i medija, a pozitivno su ocenjeni - brisanje člana Krivičnog zakonika kojim se zabranjuje novinarima komentarisanje sudskih postupaka pre pravosnažnosti presude i dekriminalizacija klevete, uz napomenu da visoki odštetni zahtevi za klevetu u parničnom postupku mogu zadržati mehanizam autocenzure; o nedopustivoj praksi  lokalnih vlasti u pogledu raspodele lokalnih budžetskih sredstava medijima - da, suprotno pravilima o kontroli državne pomoći, dodeljuju budžetska sredstva „njihovim" medijima, bilo da su to mediji čiji su osnivači ili njima „bliski" privatni mediji, čime ugrožavaju rad i opstanak ostalih lokalnih medija na njihovom području; o nedavnim nezakonitim inicijativama pojedinih lokalnih samouprava da osnivaju svoje medije (slučaj Ljig, Bečej) koje su suprotne medijskim zakonima i Medijskoj strategiji; o problemu diskriminacije medija u pogledu pristupa informacijama, koja pojedinim medijima omogućava povlašćeni položaj - samo neki mediji dobijaju ekskluzivne materijale od državnih organa; informacije koje nisu bile dostupne nekim medijima ni na zahtev,  objavljuju neki drugi mediji ekskluzivno.

Učesnici su zaključili da je situacija na medijskoj sceni i dalje veoma teška, da promena vlasti još nije donela pomake, a da je donošenje nove medijske regulative veoma važno za napredak sektora, zbog čega će medijska zajednica aktivno pratiti ceo proces kako bi se nova zakonska rešenja donosila u interesu medija i javnosti.

www.norveska.org.rs