30. 10. 2014

PREDSTAVLJENA DESETA MONITORING PUBLIKACIJA ANEMA!

slika

slika

Na događaju je učestvovalo oko 40 predstavnika medijskih/novinarskih udruženja i medija, nevladinih organizacija, nadležnih organa, pravosuđa, međunarodnih organizacija i donatora, kao i druge zainteresovane strane.

Okrugli sto je organizovan u okviru ANEM-ovog projekta „Pravni monitoring medijske scene u Srbiji", koji ANEM uspešno sprovodi već pet godina, a u 2014.  finansijski ga podržavaju organizacija Civil Rights Defenders i Fondacija za otvoreno društvo, Srbija.

U prvom delu okruglog stola Publikaciju su predstavili autori tekstova: Slobodan Kremenjak, advokat (tekst: „Novi medijski zakoni - šta se postiglo i šta nam tek predstoji"); Miloš Stojković iz advokatske kancelarije „Živković&Samardžić" iz Beograda (tekst: „Pravo na zaborav - šest meseci primene presude Evropskog suda pravde"); Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije „Transparentnost Srbija" (tekst: „Finansiranje medija"); Siniša Važić, sudija Apelacionog suda u Beogradu (tekst: „Dileme u vezi sa snimanjem i emitovanjem suđenja u krivičnom postupku"). Nakon predstavljanja tekstova diskutovalo se o temama obrađenim u Publikaciji. 

Novi medijski zakoni

Advokat Slobodan Kremenjak je, predstavljajući svoj tekst, rekao da u njemu analizira neke od ključnih zahteva sa kojima su medijska udruženja ušla u proces donošenja Medijske strategije a nakon toga i novih medijskih zakona, i da je njegov zaključak da je većina tih zahteva u novim zakonima i ostvarena.

Međutim, kako je Kremenjak naveo, postoji neka vrsta zatišja nakon usvajanja zakona. Udruženja nisu jasno definisala šta su sledeći koraci, a neophodno je raditi na drugim izuzetno važnim pitanjima budući da su medijski zakoni samo deo okruženja za funkcionisanje medija u jednom društvu. Koliko god medijsko zakonodavstvo bilo dobro, ono samo za sebe nije dovoljno da reši sve probleme sa kojima se mediji u jednom društvu suočavaju, rekao je Kremenjak. On je izrazio želju da njegov tekst bude neka vrsta poziva da se pokuša sa obnavljanjem aktivnosti Medijske koalicije koja je uspešno zajednički delovala nekoliko godina na promenama medijskog pravnog okvira, i što je i dovelo do usvajanja ovakvih zakona, jer je to pokazalo da rezultati mogu da se postignu ukoliko se jasno definišu stavovi i ciljevi i ukoliko se zajednički istraje u borbi.

On izuzetno važnim smatra pitanje implementacije zakona i definisanja pravca za dalje delovanje kako bi i drugi elementi okruženja za funkcionisanje medija u Srbiji bili unapređeni, kao što je, po njegovom mišljenju, zakonodavni okvir definitivno unapređen. Važno je, kako smatra Kremenjak, da udruženja pokušaju da se izbore za sistemska rešenja koja bi omogućila kvalitetnije medije i unapređene uslove poslovanja za medijsku industriju, te uspešniji medijski biznis u Srbiji gde trenutno mediji rade sa enormnim gubicima i gde nema velikih svetskih ili regionalnih „igrača".

Pravo na zaborav

Miloš Stojković iz advokatske kancelarije „Živković & Samardžić" govorio je o efektima presude Evropskog suda pravde u slučaju „Mario Kosteha Gonzales i AEPD protiv Gugl inc. i Gugl Španija" koja se tiče takozvanog prava na zaborav. Stojković je rekao da je presuda uzburkala javnost u evropskim zemljama jer bi se moglo reći da se u njoj po po prvi put sukobljavaju dva legitimna interesa, dva ljudska prava - na jednoj strani je pravo na privatnost, odnosno zaštitu ličnih podataka, a na drugoj strani je zaštita prava na slobodno izražavanje na Internetu. On je naglasio da pravo na zaborav nije nov institut, već je po prvi put tako visoka sudska instanca kao što je Evropski sud pravde regulisala pitanje prava na zaborav. U evropskim zemljama, naročito u Francuskoj i Nemačkoj, i ranije je postojalo pravo na zaborav koje se odnosilo na rehabilitaciju lica koja su odslužila zatvorsku kaznu, objasnio je on.

Objašnjavajući slučaj koji je analizirao u tekstu, Stojković je rekao da se radilo o predstavci španskog državljanina koji je tražio da Google iz svojih rezultata izbriše određene podatke o njemu, kao i da se ti podaci izbrišu iz lista „La Vangardija" gde su prvobitno objavljeni. Napomenuo je da je bitno to što se u ovoj presudi radi o starom principu koji se odnosi na zaštitu podataka o ličnosti - dok god postoji saglasnost za obradu podataka od nekog privatnog lica, ta saglasnost obavezuje pa se u tom smislu podaci mogu obrađivati, ali kada se ta saglasnost povuče, onda bi svaki obrađivač podataka odnosno rukovalac podacima morao da prestane sa obradom. To je upravo bio jedan od polaznih osnova ove presude, kako je rekao Stojković, tako da je time reafirmisano pravo na zaborav, tj. pravo da se lični podaci, u ovom slučaju ime i prezime, izbrišu iz Google pretrage. Presuda nije želela da se meša u uredničku odgovornost medija, tako da brisanje tih ličnih podataka nije predvidela i za članak u „La Vangardiji", objasnio je Stojković. Takođe, linkovi se uklanjaju po geografskom principu, pa oni neće biti dostupni samo na lokalizovanim Gugl servisima (na primer, koji imaju ekstenzije .uk, .es, .fr), dok će biti dostupni van EU.

Protiv ove presude oglasile su se brojne organizacije koje se bave zaštitom prava na slobodu izražavanja, rekao je Stojković, pri čemu je njihova zabrinutost u vezi sa pitanjem javnog interesa i uklanjanja sadržaja iz pretrage na Internetu, odnosno iz pretraga. Naime, postoji zabrinutost zato što Google, kao privatni entitet, treba da procenjuje da li javnost ima interes da sazna neki podatak ili ne. Upravo komponenta javnog interesa ostaje nešto što je jako sporno kod ove presude jer ona nije dala kriterijume i dovela je Google u poziciju da ih on određuje, pri čemu su poznati samo neki kriterijumi kojima se Google vodi prilikom isključivanja članaka iz pretraga kojima se procenjuje da li su sporne informacije u javnom interesu (da li se se podaci odnose na javnu ličnost, da li potiču od renomiranih izvora, da li sadrže podatke o profesionalnom ponašanju koje je relevantno za čitaoca, kao i da li se odnose na osudu u krivičnom postupku). Kako ne znamo koje tačno kriterijume Google koristi, postoje propusti, kako je rekao Stojković, koji se odnose na veoma poznate ličnosti, to jest na na uklanjanje informacija o njima iz pretrage pozivanjem na pravo na zaborav. On je rekao i da je Google osnovao Etički komitet koji upravo treba da se bavi problemom javnog interesa prilikom uklanjanja informacija iz pretrage u kojem su neka od poznatih imena iz medijske industrije i iz oblasti zaštite podataka o ličnosti i prava na slobodu izražavanja - među njima su i jedan od urednika francuskog lista „Le Monde", bivši direktor španskog regulatornog tela za zaštitu podataka, ali i Frank La Rue, specijalni izvestilac UN za ljudska prava koji se bavi slobodom izražavanja.

Kako u određenim situacijama Google nije konsultovao medije koji su prvobitno objavljivali sporne informacije, i jednostavno ih je samo uklanjao iz pretraga šaljući obaveštenja tim medijima da su određeni podaci iz njihovih članaka uklonjeni iz pretraga, sada i veliki mediji vode kampanju sa ciljem da budu konsultovani pre tog uklanjanja, objasnio je Stojković.

Na kraju se osvrnuo i na značaj ove presude za Srbiju i rekao da se ona još uvek ne odnosi na nju - na sreću i na žalost. Na sreću - zato što u stanju krhkih medijskih sloboda u kojem živimo, gde smo svedoci jakih napada na Internet slobode i prava na slobodu izražavanja na Internetu, rekao je Stojković, problematično bi bilo imati još jedan tehnološki način da se uklanjaju neugodni članci iz istorije političara, i izrazio je nadu da ćemo, dok pravo na zaborav dođe na red da se primenjuje i kod nas, imati iskristalisanu praksu po ovom pitanju, koja će ukloniti nedostatke. Na žalost - jer pravo na zaborav podrazumeva već visok stepen ostvarenosti medijskih sloboda, a u Srbiji se i dalje bavimo nekim bazičnim pitanjima koja se odnose, na primer, na zabranu cenzure, autocenzuru, netransparentno finansiranje medija, tako da smo daleko od primene prava na zaborav, zaključio je Stojković.

Nadovezujući se na izlaganje Miloša Stojkovića, Nevena Ružić iz službe Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je rekla da je u slučaju koji je Stojković analizirao ključno pitanje bilo da li je španski Google nadležan ili ne, pogotovo što nije reč o pretraživaču koji je registrovan u Španiji, već u Americi, te je onda bilo pitanje da li se direktiva uopšte odnosi na pravno lice koje je registrovano u Americi i da li je ono rukovalac podacima. Ružić je dodala da pravo na zaborav menja naziv, pa se se sada na engleskom zove  „the right to be delisted", ali samo u slučaju da se pretraga vrši na osnovu imena i prezimena ličnosti, ne u odnosu na neki drugi podatak o ličnosti (kao što bi bio, na primer, nadimak, mesto rođenja, datum rođenja, ili u našem slučaju JMBG).

Finansiranje medija

Nemanja Nenadić iz organizacije „Transparentnost Srbija" govorio je o finansiranju medija pošavši od njegovog značaja za građane.  Prvo, ako pođemo od toga da je interes građana, kao konzumenata medijskih usluga, da dobiju potpune, ažurne, objektivne informacije, onda je finansiranje medija očigledno faktor koji može da utiče na izbor tema koje će biti predstavljene u medijima, obim koji će svaka tema da zavredi i ugao posmatranja prilikom medijskog izveštavanja, rekao je Nenadić. Drugi razlog zbog kojeg je građanima i te kako važno kako se mediji finansiraju jeste činjenica da se mediji jednim delom finansiraju iz javnih sredstava pa je tu potpuno očigledan interes da dobijemo informacije o finansiranju medija i da izgradimo argumentovano mišljenje o tome da li se novac poreskih obveznika troši, i u skladu sa zakonom i sa svrhom za koju je opredeljen, na najefikasniji način, objasnio je Nenadić.

On je zatim proveo prisutne kroz vidove medijskog finansiranja i neke od rizika za nezavisnost medija skopčanih sa njima o kojima je pisao u tekstu objavljenom u ANEM-ovoj Publikaciji.

Prvi oblik finansiranja je direktno plaćanje od strane konzumenata (npr. finansiranje novina od prodaje) i to je naizgled najčistiji model koji nosi sa sobom najmanje rizika, rekao je Nenadić. Međutim, kako je objasnio, čak i u takvom modelu ne znači da će mediji biti u potpunosti nezavisni jer nije samo novac ono što može da stvori zavisnost, već i to što su medijima potrebne informacije (koje će oni da obrade i prenesu čitaocima), a do informacija nije uvek moguće doći samo redovnim kanalima. Šta više, na ceni su upravo one informacije koje nisu poznate i  dostupne svima, pa tako novine može da proda ono što čitamo „iz izvora bliskih vladi" ili „iz izvora bliskih istrazi".

Mediji takođe žive i od naplate svojih usluga na tržištu, tačnije reklama, ali i tu postoji opasnost od zavisnosti, objašnjava dalje Nenadić. Prvi razlog je to što su oni koji se oglašavaju zainteresovani da se o njihovim proizvodima, firmi, poslovnoj politici izveštava pozitivno ili barem ne negativno. Tu se javlja opasnost da će postojati težnja da se kupi ne samo medijski oglasni prostor već i medijski informativni prostor. To je naročito vidljivo kod političkog oglašavanja. Drugi faktor koji značajno može da utiče na nezavisnost medija je okolnost što ne postoji ravnoteža snaga na tržištu u Srbiji, po Nenadićevom mišljenju, pa su oglašivači ti koji mogu da uslove medije time što će doneti odluku da se pojave u njima. Ono što dodatno otežava i uvid javnosti i ostvarivanje principa nezavisnosti u medijima jeste uloga posrednika, gde mediji više ne zavise samo od jednog velikog oglašivača već od svih njegovih partnera, od toga da li će svojim izveštavanjem povrediti interese posrednika, na primer neke marketinške agencije preko koje se vrši oglašavanje.

Nenadić je mišljenja da i donacije, kao vid finansiranja, mogu da utiču na nezavisnost medija, prevashodno u odabiru tema jer u nekom periodu određena tema može da bude „popularna" kod donatora, što će voditi izveštavanju o toj temi više nego što bi neki medij inače činio, i zapostavljanju drugih, jednako bitnih tema.

Finansiranje od strane države se obično smatra najspornijim, rekao je Nenadić i zatim naveo oblike takvog finansiranja. Direktno finansiranje iz budžeta, model koji će biti napušten sa novim zakonskim izmenama, ima najteže posledice po nezavisnost jer direktno stvara zavisnost, ali da li će biti tako zavisi ponajviše od integriteta ljudi koji se nalaze na čelu medijskih kuća, naveo je Nenadić. Drugi oblik budžetskog finansiranja je programsko, koje će postati pravilo sa novim medijskim zakonodavstvom, a gde su rizici slični kao i kod donacija - tiču se, pre svega, odabira tema (šta će biti formulisano kao prioritet određene godine, koliko će novca biti opredeljeno za svaki od javnih interesa koji su definisani Zakonom o javnom informisanju i medijima), ali postoje i neki drugi rizici, naveo je Nenadić. Jedan od njih je kako će, na primer, biti definisani kriterijumi za dodelu. U zakonu piše da se kriterijumi definišu za svaki pojedinačni konkurs, pa još uvek ne znamo kako će ti kriterijumi da izgledaju. Nenadić očekuje da će to biti jasnije sa donošenjem podzakonskog akta i nada se da neće biti ostavljena u potpunosti sloboda da se definišu različiti kriterijumi za svaki pojedinačni konkurs. Postoje i drugi oblici državne pomoći osim budžetskog finansiranja - to su, na primer, finansiranje u naturi, davanje povlastica/povlašćenog položaja pri uvozu repromaterijala, manji porezi, reprogrami dugova (što je često zastupljen vid državne pomoći koji se praktično ne kontroliše). Postoji i vid finansiranja gde sami državni organi i javna preduzeća plaćaju za neke usluge, na primer oglašavaju javne nabavke ili javne prodaje imovine, što opet otvara bezbroj pitanja - na primer, u zakonu piše da tako nešto treba oglasiti u mediju, pa se postavlja pitanje kako odabrati taj medij (može da se bira najpovoljnija cena, ali reklo bi se da to nije jedini faktor koji treba uzeti u obzir pri odlučivanju).

Nenadić je naveo da u pogledu finansiranja medija čekamo podzakonske akte jer je zakon ostavio neke praznine. Jedna od njih je pitanje izvora finansiranja medija koji nisu javni, što uopšte nije rešeno zakonom. On je rekao da smo dobili propis koji će uvesti pravila o medijskom vlasništvu, pa ćemo znati ko je uložio novac u firmu koja je osnivač medija, ali nećemo znati ko je uložio u finansiranje tog medija, a takođe nije rešen veliki problem kupovine medijskog uticaja i potpune netransparentnosti izvora prihoda, makar od najvećih finansijera. Drugi problem su nedovoljno razrađene odredbe o sprovođenju konkursa i tu podzakonski akt može da bude veoma važan i trebalo bi da ostavi što manje prostora za razna tumačenja tokom primene, rekao je Nenadić.  

Snimanje i emitovanje suđenja u krivičnom postupku

Sudija Siniša Važić je proveo prisutne kroz svoj rad iz Publikacije koji se tiče dilema u vezi sa snimanjem i emitovanjem suđenja u krivičnom postupku. Odmah na početku je izneo sopstveni stav - da podržava emitovanje suđenja u krivičnom postupku, pri čemu ima u vidu sve dileme i probleme u vezi sa tom temom. On je naveo članove Ustava koji se kapilarno prenose kroz Zakonik o krivičnom postupku i kroz Sudski poslovnik i u izvesnoj meri regulišu problematiku prisustva javnosti u suđenju. Zakonik o krivičnom postupku nešto detaljnije interpretira odredbe Ustava u pogledu prisustva javnosti u krivičnom postupku, a pitanje emitovanja je regulisano podzakonskim aktom, odnosno Sudskim  poslovnikom. Međutim, tu postoji i pitanje pisane saglasnosti koja sada bez sumnje mora da postoji da bi se neki snimak suđenja mogao kasnije emitovati. Pisana saglasnost je „gotovo nemoguća misija", naveo je Važić, jer se traži od svih učesnika u postupku da daju pisanu saglasnost, pri čemu je izvesno da neko tu saglasnost neće dati.

Po pitanju uticaja medija na učesnike u krivičnom postupku Važić je kao suštinu problema istakao potrebu zakonodavca (ako se jednoga dana odluči da reguliše ovu problematiku) da pronađe zlatnu sredinu između, s jedne strane, nesporne i veoma važne potrebe informisanja javnosti o toku suđenja i njihovoj sadržini i, s druge strane, interesa samog krivičnog postupka, u prvom redu njegove zakonitosti i efikasnosti.

Kao jedan od problema koji se tu javlja naveo je mogućnost da svedoci koji još nisu saslušani u postupku mogu praćenjem emitovanog snimka suđenja preko TV ekrana da na neki način budu pripremljeni za svoj iskaz, odnosno da čak i nesvesno prilagode svoj iskaz prateći situaciju (način na koji se postavljaju pitanja i šta se sve od onih koji su prethodno svedočili traži). To utiče na suštinu samog suđenja, odnosno postupak i stranke u postupku, rekao je Važić i dodao da zagovornici takvog stava kažu da se na takav način od sudskog postupka pravi estrada, to jest da se sudski postupci na taj način trivijalizuju.

Drugi argument koji zagovornici negativnog stava prema ovom pitanju imaju je taj da na taj način advokati, sudije i tužioci mogu mogu da postanu medijski interesantni, što može da utiče na njihov poslovni i privatni život jer ih to čini prepoznatljivijim u javnosti, ranjivijim, i , moguće je, podložnijim neprijatnostima, uključujući provokacije i pretnje, rekao je Važić.

Jedno od pitanja koje bi se moralo rešiti, naveo je Važić, je pitanje izbora suđenja koja će se snimati i emitovati i ko treba da vrši taj izbor. On je sugerisao jedno rešenje - da same medijske kuće odlučuju koje suđenje za njih bi moglo da bude interesantno i da to suđenje emituju.  Druga opcija je ta da se u izbor suđenja uključi na neki način i javnost ili javno telo koje bi moglo da se sastoji od predstavnika sudijske, tužilačke, advokatske organizacije, uz prisustvo medijskih kuća i uz pomoć nezavisnih medijskih stručnjaka, rekao je Važić.  

Po pitanju uticaja medija na javnost u krivičnom postupku Važić je rekao da su mediji već sada prisutni u sudskim postupcima i ono što čuju i vide prenose javnosti. Postavlja se pitanje zašto uskratiti mogućnost da ono što su neki čuli i videli čuju i vide i oni koji nisu bili u sudnici, rekao je Važić. Da li je neminovna selekcija informacija koju novinari vrše potrebna, nije li dovoljno pustiti samo kamere da one to učine umesto njih, pitao je on i naveo primer TV prenosa sednica Narodne skupštine gde gledalac često prepoznaje kao važne neke druge informacije od onih o kojima su mediji izvestili.

Snimanje i emitovanje sudskih postupaka bi učinilo transparentnijim rad sudova i sudske vlasti u celini, i na taj način bi se mogla dati ocena i samog rada sudija, izvršio bi se uvid u njihov rad, ponašanje, odnos prema poslu, to bi bila prilika da se bolje upozna i shvati sudska grana vlasti uopšte i time bi se sama sudska vlast učinila jasnijom, razumljivijom i dostupnijom običnom građaninu, što bez sumnje ima određenu edukativnu komponentu, rekao je Važić.

Što se tiče pitanja uticaja javnosti na sudski postupak i na njegovu pravičnost, Važić je rekao da  javnost može da ima određeni uticaj na sudski postupak, te da moguće posledice na zakonitost i pravičnost sudskog postupka zavise od više činilaca. To su, po njegovom mišljenju, prisustvo sudskog postupka u medijima (brojnost izveštaja u medijima), veća ili manja objektivnost u izveštavanju, izjave javnih ličnosti, a posebno političara i političkih stranaka, naročito onih na vlasti, u vezi sa nekim sudskim postupkom. U potonjem slučaju je najčešće reč o izjavama uticajnih političara ili drugih važnih javnih ličnost da je, na primer, neko lice bez sumnje izvršilac krivičnog dela, a tek je podneta krivična prijava ili je započeta istraga, ili da će sudski postupak biti završen do određenog vremena, što ne samo da direktno povređuje prezumpciju nevinosti okrivljenog, već može da utiče i na zakonitost samog krivičnog postupka.

Utisak da javnost može da utiče na sudske postupke i njihov ishod postaje tim veći kada sudovi počnu da donose takozvane očekujuće odluke, odnosno kada budu izloženi kritikama koje su neretko prezentovane na neprimeren način i prostim rečnikom u situaciji kada sud donese odluku koja se „ne sviđa" javnosti, rekao je Važić i objasnio da su to najčešće odluke o, na primer, ukidanju pritvora koja odluka se obavezno tumači kao da je okrivljeni oslobođen od optužbe, ili odluke o odlaganju sudskog ročišta, ili pak neprimereno komentarisanje visine izrečene kazne. Javnost prezentovana u medijima razloge za ovakve odluke suda po pravilu traži u „nezakonskim" i „nepravničkim" stavovima i zaključcima suda i po pravilu se objašnjavaju ovim redom: korupcija, politička opredeljenost sudija, nerad, neznanje, a tek nakon toga se dopušta mogućnost da se tu ipak radi o onim razlozima koje je dao sam sud, rekao je Važić.  Posledica toga je da sudovi mogu da počnu da donose odluke koje bi zadovoljavale želje i stavove javnosti, i to u prvom redu one opšte, laičke javnosti, ne isključujući tu ni političku javnost, rekao je Važić. Naravno, ključni element u oceni da li taj uticaj uistinu postoji ili ne jeste u stepenu otpornosti sudova na takve pretpostavljene ili stvarne uticaje, prokomentarisao je Važić. Očigledan je zaključak, Važić je rekao, da svi pomenuti učesnici ovog važnog javnog posla moraju da porade na jačanju svog profesionalnog kapaciteta i integriteta, i to u prvom redu pravosuđe, zatim zaposleni u sredstvima javnog informisanja, a na kraju i nosioci političke vlasti.

Što se tiče pitanja poverenja u rad pravosuđa, Važić je rekao da nema dileme da se srpsko pravosuđe već duže vreme nalazi u krizi i jedno od važnijih pitanja je koliko građani veruju svom pravosuđu, a  odgovor je predvidljivo i očekujuće loš za pravosuđe. Kao jedan od lekova koji bi mogli da da povrate makar deo poverenja u rad pravosuđa jeste, po Važićevom mišljenju, i uvođenje kamera u sudnice odnosno snimanje i emitovanje određenih sudskih postupaka. On je uveren da bi se na taj način, osim rada suda i sudija, javnost mnogo bolje upoznala i sa radom javnih tužilaštava, advokature, sudskih veštaka, policije, raznih agencija i inspekcija, ukratko svih onih koji se pojavljuju u sudskim postupcima. To bi bila prilika da se daleko bolje uvidi i oceni i njihov rad i njihov doprinos u vođenju i okončanju nekog sudskog postupka, rekao je Važić.

Navodeći primere država u kojima je dozvoljena mogućnost snimanja i emitovanja suđenja, kao što su države SAD-a, Kanada, Australija, Novi Zeland, i neke zemlje Evrope, kao što je Norveška, Važić rekao da misli da bi bilo dobro da i Srbija dozvoli prisustvo kamera u sudnicama. Pilot projektima te vrste i analizama koje bi usledile mogli bi da se donesu zaključci o takvim suđenjima, rekao je on i dodato da to pretpostavlja i određenu edukaciju svih učesnika u postupku, pa čak i medijskih radnika. Napomenuo je da bi bilo određenih ograničenja jer suđenja ne bi bila direktno prenošena, pa bi neophodna skraćivanja verovatno izazvala pitanja da li se njima favorizuje određena stranka, ali Važić smatra da su to pitanja koja se rešavaju u hodu.

Na kraju, Važić je rekao da je poverenje u pravosuđe i pravnu državu jedan od opštedržavnih zadataka na putu u EU, a da ništa ne stvara poverenje u nečiji rad kao sama javnost tog rada.

Sudija Omer Hadžiomerović je prokomentarisao da je direktno emitovanje suđenja gola informacija, dok javnost zahteva dodatni kvalitet informacije koji obezbeđeuju novinari, bilo time što sami poseduju određeno znanje ili što će koristiti stručne ljude da im daju potrebna znanja da bi javnosti mogli da prikažu informaciju na osnovu koje će moći da se sagleda širi kontekst dešavanja. Takođe je rekao da nije dovoljno da javnost gleda suđenje, potrebno je da razume. Međutim, u praksi, gledalac će preskakati neke delove emitovanog suđenja i neće razumeti celinu postupka, rekao je Hadžiomerović koji tu vidi posebnu ulogu i značaj medija u približavanju pravosuđa javnosti, kao i polje za saradnju između pravosuđa i medija u smislu davanja informacija ili edukovanja novinara o suđenju. On je pogotovo naglasio značaj strukovnih udruženja u tome - udruženja novinara i udruženja sudija. Sudija Važić je, replicirajući Hadžiomeroviću, rekao da jeste pitanje da li će će građani dobro da razumeju sudski postupak, ali da je suština u nečem drugom - u tome da građanin treba da ima pravo i mogućnost da prisustvuje sudskom postupku jer je on opšte javno dobro.

Dragan Kremer iz Fondacije za otvoreno društvo je rekao da se, iz ugla savremenog pogleda na medije,  ne radi o tome da bilo ko „prenosi"  suđenja (jer time već pričamo o tradicionalnim medijima), već se radi o pravu javnosti da ima uvid i o dostupnosti. On je rekao da, na primer, za parlamentarni prenos nije potrebno da javni servis žrtvuje jedan svoj kanal, već bi na sajtu parlamenata, a tako i sudova, trebalo da budu dostupni snimci. Snimke bi određeno stručno telo moglo prethodno da pregleda da vidi da li u njima postoji nešto što bi moralo da se izuzme da ne ošteti dalji tok procesa. Na sajtu mogu da budu dostupni i sudski dokumenti, tumačenja, ekspertiza, šta god je potrebno da i obični građani, predstavnici javnosti razumeju suđenja, rekao je Kremer i zaključio da mediji treba da izveštavaju tamo gde je to dozvoljeno, ali da bi sudovi trebalo da budu modernizovani na taj način da daju javnosti uvid.

Omer Hadžiomerović je primetio da je neprikladno poređenje rada parlamenta i rada suda. Kako je rekao, parlament raspravlja i donosi opšte akte koji pogađaju sve građane, dok sudovi donose pojedinačne akte, dakle rešavaju u konkretnom slučaju. Javnost može da bude zainteresovana iz raznih razloga za pojedinačni slučaj, ali to ne znači da treba prenositi suđenja jer na osnovu prostog gledanja gledalac ne može ništa da zaključi, a pogotovo kada se suđenje fragmentarno prikazuje, pa će se poverenje u sud graditi opet na osnovu izveštavanja medija, rekao je  Hadžiomerović i dodao da moramo da se pitamo zašto tačno snimamo, izrazivši bojazan da jasan odgovor nećemo dobiti sada, već je potrebno da malo poraste nivo pravne i političke kulture jer sada nismo dovoljno zreli.

Po mišljenju Nemanje Nenadića,  ako je nešto inicijalno javno i ako je svako, makar teorijski, mogao tome da prisustvuje, ne može da postoji nijedan razlog koji bi opravdao da mu se takva informacija uskrati kasnije. On je rekao da tako, ukoliko postoji tehnička mogućnost da se snimaju suđenja, možemo da razgovaramo samo o tehničkim aspektima snimanja (na primer, gde će biti kamera, da li da ih bude jedna ili više), ali da ne treba raspravljati o tome da li snimanja treba da bude jer je to  nešto što proizlazi iz same prirode javnosti suđenja. Međutim, on je napomenuo da se tu dolazi do pitanja da li nešto što je jednom bilo javno treba tako da ostane i ubuduće, gde je problem što u Srbiji postoji ozbiljan sudar propisa - o javnosti suđenja i presuda i o brisanju iz kaznene evidencije. Po Nenadićevom mišljenju, ta dva principa je apsolutno nemoguće uklopiti.

Deseta elektronska Monitoring Publikacija ANEM-a objavljena je na sajtu ANEM-a ovde.

logo crd

logo crd

Stavovi izneti na ovom skupu pripadaju isključivo autorima i ne moraju predstavljati zvaničan stav Civil Rights Defenders-a.  

logo fod

logo fod

Stavovi izneti na ovom skupu pripadaju isključivo autorima i ne moraju predstavljati zvaničan stav Fondacije za otvoreno društvo, Srbija.