IFJBlog: Pravda za nestale novinare Slavuja i Perenića

Bio je to ratni period, a vest se proširila kao jezivo predosećanje među svim novinarima na terenu.

Ono što je pre 27 godina bila strašna sumnja, danas je neosporna činjenica.

Čim je saznao šta se dogodilo, tadašnji urednik Radio Priština i šef Medija centra Milivoje Mihajlović pokrenuo je potragu. Na njegov zahtev, pridružio se i Majk O’Konor iz Njujork Tajmsa. Ugledni američki novinar vratio se iz sela kod Orahovca sa ključnim informacijama – video je automobil sa diktafonom unutra. Bio je to automobil dvojice nestalih novinara, a serijski broj diktafona se poklapao sa onim koji su poneli na teren.

Međutim, zvanične istrage, ako su ih uopšte i bilo, nikada nisu pronašle čak ni taj automobil. Kao da je onaj plavi „zastava 128“, nekadašnji glomazni simbol bivše Jugoslavije, ispario u vazduh.

Mihajlović je za pomoć molio i Kati Marton, tadašnju predsednicu Komiteta za zaštitu novinara (CPJ) i suprugu američkog diplomate Ričarda Holbruka.

„Kada smo obilazili teren, stupali smo u kontakt sa vojnicima OVK, a preko njih i sa komandantima. Uvek smo ih pitali za nestalu ekipu Radija Priština, ali nikada nismo dobili zadovoljavajući odgovor“, rekao je Šon Berns, bivši šef američke posmatračke misije na Kosovu (KDOM).

Borba protiv nekažnjivosti se nastavlja

Posle rata, odgovornost za istrage preuzele su međunarodne misije – najpre UNMIK, a zatim EULEX.

Ni u ovom, ni u još 15 slučajeva ubijenih i nestalih novinara na Kosovu od 1998. do 2005. godine počinioci nikada nisu otkriveni, niti je obelodanjena bilo kakva informacija o sudbini otetih novinara, bilo Albanaca ili Srba.

Samo je u jednom slučaju vođen postupak, i to u okviru šireg procesa pred Haškim tribunalom (ICTY).

Međunarodne misije, države i vlade – potpuno su podbacile. Nisu zaštitile novinare, nisu ih učinile bezbednim, niti su otkrile njihove sudbine ili kaznile zločince.

Borba novinara i njihove apele za istinom i pravdom progutao je mračni tunel političke moći, koja diktira pravila i ishode. Zvuči poznato?

Evropska federacija novinara (EFJ) usvojila je tri rezolucije kojima je tražila istragu ovih zločina, zahtevajući formiranje Međunarodne komisije eksperata. Rezolucije su usvojene na godišnjim skupštinama u Lisabonu (2018), Zagrebu (2021) i Prištini (2024) – ali su ostale bez odjeka.

Godine 2021, povodom dana borbe protiv nekažnjivosti, Međunarodna federacija novinara (IFJ) poslala je pismo kosovskom premijeru Aljbinu Kurtiju, tražeći hitne istrage i odgovornost. Odgovora nije bilo.

Da li je potrebno reći da ništa nije učinjeno? 

„Moj Ranko je nestao. Obukao se i otišao je na posao i od tada ga tražim. Želim da se ova agonija završi, da znam gde je i da mu zapalim sveću“.

Toliko puta ponovljen vapaj Snežane Perenić, supruge Ranka Perenića, odjekuje u ponoru tuge jedne porodice.

Zahtevajući pravdu, od 2012. godine Udruženje novinara Srbije (UNS) je devet puta postavljao spomen-ploču kod Orahovca, između Zočišta i Velike Hoče, na mestu gde su otete njihove kolege. Na ploči, na srpskom i albanskom jeziku, piše: „Ovde su 21. avgusta 1998. oteti naši novinari. Tražimo ih.“

Ploča je osam puta uklanjana i uništavana od strane nepoznatih osoba. Danas i dalje stoji.

Na tom mestu, svake godine, Snežana Perenić drži za ruku  Matiju i ponavlja: „Tražim ga.“ Matija nikada nije upoznao svog dedu. Za njega, to je odlazak na mesto gde sreće novinare, kolege koje podele sa njim dragocene priče o dedi Ranku.

Da li su sećanja jedino što nam ostaje da održavamo u životu?

„Tačno je da je prošlo toliko vremena da bi svako mogao da kaže: Vreme je da se odustane, jer nade nema. Međutim, nestale su dve nevine žrtve, dva profesionalca, dva čoveka koji su postali simbol stradalih novinara i u njih, njihovu sudbinu, uključeno je sedamnaest ubijenih i otetih naših kolega. Nada postoji, jer ne može nestati čovek, a samim tim ne može nestati potreba za pravdom, i tako će biti dok postojimo i dok ove profesije ima", ističe Živojin Rakočević, predsednik Udruženja novinara Srbije (UNS).

U današnjoj Srbiji – novinari su suočeni sa talasom nasilja

Danas, u Srbiji, Aleksandar Vučić, koji je u vreme ozloglašenog Miloševićevog režima bio ministar informisanja, danas kao predsednik vlada autoritarnom pesnicom.

Njegova Srpska napredna stranka (SNS), njegovi nasilnici, policija, režimsko tužilaštvo i sudstvo podigli su nivo nasilja nad novinarima i nezavisnim medijima do mere da je prisutan sveprožimajući strah da najgore tek dolazi.

Dok Vučić targetira novinare koji etički izveštavaju kao teroriste, strane plaćenike i „anti-Srbe“, upravo on podstiče nasilje i teror.

Od početka godine, novinarske i medijske organizacije, zabeležile su više od 220 napada na novinare, uključujući fizičke napade i ozbiljne pretnje smrću, koje su eskalirale u avgustu. Policija više ne štiti novinare, već ih napada. Pre neki dan, od 10 napada, 6 je počinila policija.

„Novinari se danas bore za elementarne postulate profesije, ali i za opstanak“, kaže Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara u Srbiji i podvlači: 

„Nasilje nad novinarima svakodnevno raste. I u takvim uslovima moramo nastaviti da tražimo istinu o otetim kolegama. Moramo pitati institucije zašto nema istraga i rezultata. Sve dok podsećamo javnost na njihovu strašnu sudbinu, postoji mogućnost da će neko početi da radi svoj posao, da će mu mu proraditi savest i da će preuzeti odgovornost. Nekažnjivost je neprihvatljiva – zbog naših kolega i njihovih porodica.“

Žurnocid se nastavlja u Gazi

Sami Abu Salem, ugledni novinar iz Gaze i instruktor za bezbednost u IFJ-u, odgovorio je na moj telefonski poziv znajući da bi mogao biti ubijen u svakom trenutku: 

„Možda dok sada razgovaram sa tobom, mogu biti ubijen. Ne znam. Verujem da nisam meta kao osoba, već kao novinar“.

Bio je umoran, gladan. 

Danas, možda više nego ikada, mi kao novinari suočeni smo sa tragedijom uživo u Gazi, "žurnocid" kako ga opisuje IFJ, sa najmanje 226 novinara i medijskih radnika ubijenih od 7. oktobra 2023, na desetine ranjenih, kao i nestalih. Sve karte su na stolu.

I pošto zvuk plača ostaje odjek koji odbija o zidove političke nečovečnosti, broj novinara ubijenih u Gazi se udvostručio. Pre godinu dana, bilo je 124 ubijenih novinara i medijskih radnika.

Dok skroluje o na našim ekranima scene smrti i krvi, zapravo svedočimo ubistvu ne samo novinara, već i nemilosrdnom klanju same profesije. Ratu protiv novinarstva, koji vode vlade koje u Ujedinjenim nacijama tvrde da štite slobodu medija i bezbednost novinara, ali su u stvarnosti spremne da se pomire sa suprotnim.

Da bi spasili svoje živote, novinari u Gazi ustaju svakog dana, gladni, žedni, bez privilegije da tuguju za svojim prijateljima i članovima porodice. Zakazali smo kao ljudi ako ne učinimo minimum. Moramo pomoći u zaustavljanju terora i učiniti sve što je u našoj moći da se borimo protiv nekažnjivosti za ubistva novinara, gde god da se dogode.

Nemojte se zavaravati, „radio tišina“ oko slučaja ubistva novinara odavno je prestala da bude jeziva poruka. To je zvuk respiratornog aparata koji drži novinarstvo na veštačkom „održavanju života“ kao preludijum kliničke smrti naše profesije.

Moramo da uzvratimo. Ako nam je stalo do integriteta i važnosti novinarstva kao profesije, ne možemo prihvatiti da naše ubijene kolege nestaju bez pravde. Slučajevi Slavuja i Perenića su mnogim drugima. 

Ne smeju biti zaboravljeni, ne samo zbog njihovih porodica i kolega, niti samo zbog profesionalnog novinarstva. Ako pobedi nekažnjivost, gubimo svoj integritet i gubimo profesionalno novinarstvo.

Dakle, šta ćemo da uradimo? 

Ovaj članak je napisala istraživačka novinarka Jelena L. Petković. Ona se dugi niz godina bavi borbom protiv nekažnjivosti za zločine nad novinarima i tokom mnogih godina je sprovodila istraživanja o ubistvima i nestanku novinara na Kosovu. Obavila je intervjue sa više od 200 sagovornika: rođacima, kolegama, poznanicima i članovima međunarodnih misija, otkrivajući nove informacije o nestancima i ubistvima.

Tekst prenet sa portala IFJ.

Prevod: Jelena L. Petković