Lea Apro: Policija protiv novinara

Napad na novinarku Leu Apro 20. avgusta u Novom Sadu još jednom je otvorio pitanje bezbednosti novinara u Srbiji. Iako je bila jasno obeležena prslukom sa oznakom “press” i više puta se predstavila, policajci su je tokom intervencije fizički napali, povredili joj ruku i izbili telefon iz ruke. U razgovoru za “Vreme” Apro govori o tom trenutku, o tome kako su izgledali minuti u kojima je postala meta onih koji bi trebalo da štite javni red, o reakcijama institucija i o atmosferi u kojoj, kako kaže, policija postaje sve agresivnija, a novinarima je sve teže da rade svoj posao.

“VREME”: Možete li detaljnije opisati trenutak kada je došlo do napada na vas u Novom Sadu – šta se dešavalo neposredno pre nego što su policajci krenuli ka vama?

LEA APRO: U sredu 20. avgusta, oko 6.10, stigla sam do zgrade pravosudnih organa u Novom Sadu, u ulici Sutjeska 3, da bih izveštavala o najavljenoj blokadi na koju su pozvali studenti Univerziteta u Novom Sadu, a koju su podržali i građani okupljeni u novosadskim zborovima. Oni su zahtevali oslobađanje svih pritvorenih koji su privedeni tokom protesta i nakon njega. Protesti su, inače, u Novom Sadu eskalirali u prvoj polovini avgusta.

Kada sam stigla na teren, videla sam da su studenti i građani počeli da se okupljaju kod glavnog ulaza u zgradu, a građana je bilo i u blizini službenog ulaza. U dvorištu zgrade već tada su se nalazili pripadnici Interventne jedinice policije. Građani su oko 7h blokirali sva četiri ulaza u zgradu. Nakon toga su na uglu Ulice Maksima Gorkog i Sutjeske počeli da se okupljaju i zaposleni. Oko 7.17 pripadnici Interventne jedinice krenuli su iz pravca Ulice Maksima Gorkog prema glavnom ulazu zgrade kako bi prekinuli blokadu ove institucije. Ja sam sve vreme snimala službenim telefonom. Nosila sam fluorescentni žuti prsluk na kojem piše “press”, bila sam vidno označena, svi su mogli da vide da sam novinarka, da izveštavam sa događaja, dakle da sam na službenom zadatku.

Onda je jedan od pripadnika Interventne jedinice koji su stajali na glavnom ulazu iza okupljenih demonstranata izdao naređenje: “Naređujem vam da se prestane sa blokadom suda, da prestanete sa narušavanjem javnog reda i mira. Svako oglušivanje na naređenje ovlašćenog službenog lica predstavlja delikt protiv zakona.” Demonstranti su, međutim, policajcu koji im se obraćao dovikivali da se predstavi i da skine masku. On to nije učinio, već je ponovio građanima da se sklone i prekinu blokadu suda. Prišla sam i telefon približila pripadniku Interventne jedinice kako bih ga snimila dok govori. Tako sam se našla ispred kordona, dok su se policajci raspoređivali po širini Ulice Sutjeska. U tom trenutku se okupljenima obratio i drugi pripradnik Interventne jedinice, koji je rekao: “Da se sklonite, ili ćemo primeniti sredstvo prinude.” I njega sam snimila telefonom.

Potom je neko od policajaca rekao: “Idemo, ‘ajmo, ‘ajmo”, i tada su počeli da potiskuju okupljene koji su stajali na stepenicama ispred glavnog ulaza u sud. Neki od okupljenih podigli su ruke, ali policajci su ih svejedno grubo odgurivali. Sve što se dešavalo i dalje sam snimala i trudila se da zabeležim svaki momenat. To je moja dužnost. Istovremeno, pokušavala sam i da se odmaknem kako ne bih smetala policiji tokom intervencije. U nekoliko navrata sam bila i leđima okrenuta kordonu, tako da su mogli jasno da vide oznaku “press” na mom prsluku. U jednom trenutku kordon je još jače krenuo da potiskuje građane, a onda me je jedan policajac grubo odgurnuo, mislim da je to učinio štitom (nisam sigurna, sve se dešavalo brzo i bilo je vrlo stresno).

Pokušala sam da se udaljim, ali još jednom sam odgurnuta velikom silinom i tada sam prvi put uzviknula “ja sam novinar”. Policajac je, međutim, nastavio da me gura ka drvetu koje se nalazi ispred glavnog ulaza. I drugi put sam uzviknula da sam novinar, ali nije vredelo, pribio me je svom silinom uz drvo, priklještio mi levu ruku kod podlaktice i izbio mi telefon iz ruke. Osetila sam jak bol u ruci. Potom sam podigla telefon sa zemlje i nastavila da snimam intervenciju policije, koja je i dalje potiskivala demonstrante dalje od glavnog ulaza u sud. Na snimcina se vidi još nekoliko situacija u kojima pripadnici Interventne jedinice grubo guraju građane i studente, kao i druge novinare.

Da li ste primetili da su policajci reagovali ciljano na vas i kolegu, ili je to izgledalo kao neselektivna upotreba sile?

Godinama izveštavam sa raznih protesta, nalazila sam i iza i ispred kordona policije, ali prvi put sam doživela da me policajac fizički povredi dok obavljam posao. Na ovom događaju nije bilo puno demonstranata. Sve se dešavalo danju, vidljivost je bila dobra, a bilo je očigledno da sam novinar i da samo radim svoj posao. Zbog toga pretpostavljam da su pripadnici Interventne jedinice bili svesni da upotrebljavaju silu nad novinarima. I mog kolegu, poznatog novosadskog novinara Žarka Bogosavljevića, grubo su gurali. Dugo, kažem, radim ovaj posao, a u poslednjih devet meseci, nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici, skoro svakodnevno sam na ulicama na kojima su i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, pa je gotovo nemoguće da nisu prepoznali moje kolege i mene. Čak i ako su tog jutra doveli policajce iz nekih drugih mesta, to ne može biti izgovor za upotrebu prekomerne sile, jer smo nosili “press” prsluke i bilo je jasno da smo na službenoj dužnosti, kao što su to bili i oni.

Da li vam se neko iz policije, institucija ili novinarskih udruženja obratio nakon incidenta?

Udruženje novinara Srbije (UNS), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) i Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) nakon incidenta reagovali su saopštenjima o napadu policije na novinare. Neki od predstavnika ovih udruženja su me kontaktirali i lično i ponudili svoju pomoć.

Pokrenut je i mehanizam u okviru Stalne radne grupe za bezbednost novinara, u okviru koje funkcionišu i kontakt tačke u tužilaštvu koje treba da reaguje na napade na novinare u roku od 48 sati, odnosno po hitnom postupku. Policiji je slučaj, po službenoj dužnosti, prijavila lekarka iz Doma zdravlja kod koje sam prvo otišla na pregled. Ona me je sa uputom poslala na pregled kod specijaliste ortopeda u Urgentni centar Kliničkog centra Vojvodine (KCV). Tamo su došla dva policajca u uniformama i inspektor. Hteli su nakon pregleda ortopeda da me odvedu u policijsku ispostavu da dam izjavu. Ja sam odbila da to učinim bez prisustva advokata, bez obzira na to što bih izjavu davala u svojstvu oštećene, za šta nije potrebno njegovo prisustvo. Nisam želela da to uradim bez advokata, jer sam došla u situaciju da policiji treba da prijavim policajca. Inspektor se skoro sat vremena konsultovao telefonom sa nadređenima dok smo bili u Urgentnom centru. Na kraju mi je inspektor rekao da slučaj treba da prijavim Sektoru za unutrašnju kontrolu (SUK) Ministarstva unutrašnjih poslova, koji se nalazi u policijskoj stanici u Ulici Pavla Papa u Novom Sadu.

Posle pregleda specijaliste otišla sam sa advokatom u SUK, ali oni nisu bili obavešteni o mom slučaju. Tamo nam je jedan policajac koji je bio u sektoru za unutrašnju kontrolu rekao da prijavu mogu da podnesem u pisanoj formi, ali nam je predložio da je podnesemo tužilaštvu koje će, potom, naložiti SUK da ispita slučaj. U četvrtak, 21. avgusta kontaktirala me je tužiteljka koja je kontakt tačka u okviru Stalne radne grupa za bezbednost novinara, te sam u petak, 22. avgusta, njoj dala izjavu u tužilaštvu, nakon čega mi je rekla da će se, u vezi s mojim slučajem, obratiti Sektoru za unutrašnju kontrolu Ministarstva unutrašnjih poslova.

Da li ste pomišljali da odustanete od izveštavanja u takvim uslovima?

Ni jednog trenutka nisam pomislila da odustanem od izveštavanja, to za mene jednostavno nije opcija. Bila sam svesna u šta se upuštam. Već 23 godine novinarstvo je moj poziv. Naravno da strah postoji, ali postoji i osećaj odgovornosti prema javnosti i građanima. U uređenim državama novinarstvo služi kao korektiv društva. Kod nas to nije slučaj, nažalost. Većina medija služi vlasti, ne građanima. Spin diktatura ovog režima počiva upravo na medijima, bez njih ona ne bi postojala. Zbog toga smatram da je rad profesionalnih, objektivnih i nezavisnih novinara od ključne važnosti za opstanak našeg društva i za njegovo ozdravljenje.

Izvor: Vreme