Oguglao sam na pretnje, to je problematično

Poznati istraživački novinar BIRN-a, jednog od najuticajnijih istraživačkih medija u Srbiji, Saša Dragojlo, bio je gost na „Zemaljskom forumu“ u Vranju, gde je na Pedagoškom fakultetu održao predavanje „Oružana diplomatija i saučesništvo: Srbija, Izrael i nasleđe Jugoslavije“. Dugo se bavio svim vrstama novinarstva, paralelno: i dnevnim, i analitičkim, i istraživačkim. Samo u istraživačkom novinarstvu je deset godina, od čega u BIRN-u šest i po, računajući tu i period kada je, kao mlad novinar, bio deo ove redakcije.

Za naš portal, između ostalog, govori o napadima i pritiscima na istraživačke novinare, o svakodnevnim opasnostima koje nosi ovaj poziv, o prednostima bavljenja ovim poslom u velikom gradu, kao i o digitalnoj i fizičkoj zaštiti.

Slobodna reč: Koliko su ozbiljni pritisci na istraživačke novinare?

Saša Dragojlo: Pritisci su ozbiljni, ali sve zavisi od slučaja do slučaja. Posao istraživačkog novinara je sam po sebi težak i zahtevan, jer morate teme koje su osetljive da istražite po dubini, što znači da odlazite na mesta koja nisu sasvim bezbedna, da se viđate sa izvorima koji mogu da budu opasni, ili može da bude opasno i po njih, a samim tim i po vas.

SR: Kako vlast u Srbiji tretira istraživačke novinare?

SD: Ono što vidimo i što smo videli svih ovih godina je da je vlast u Srbiji gledala da minimizuje uticaj istraživačkih novinara, da ih označi različitim etiketama – izdajnicima i stranim plaćenicima. Ne pokušavaju oni nas da prebiju ili ubiju, to su retki slučajevi kada je reč o istraživačkim novinarima uglednijih redakcija. Pokušavaju da nas satanizuju u medijima, da smanje dotok novca i da smanje publiku do koje naša istraživanja stižu. Naša istraživanja dobijaju drugi život kada ih prenose televizije kao što su N1 i Nova, i prave od njih priloge. Kada bi naše priloge emitovale televizije sa nacionalnom frekvencijom, ovaj režim bi odavno bio na izdisaju. A Vučić je to želeo da zaustavi. Fizički napadi su ređi, zato što je on želeo da se zapadnoj međunarodnoj zajednici i dalje predstavi kao neko ko je demokratski vladar. Međutim, kako vreme odmiče, ta maska sve više spade. A mislim i da ulazimo u goru i nasilniju fazu, pa i po istraživačke novinare.

SR: Da li ste dosad dobijali pretnje ili bili u bilo kakvoj opasnosti? I kako se borite sa time?

SD: Da bih vam precizno odgovorio na pitanje, morao bih da sednem i razmislim, i da se podsetim. Bilo je raznih situacija, ali ne bih mogao sada javno da govorim o nekima od njih. Imao sam razne pretnje kada sam razgovarao sa ljudima o kojima sam pisao, u smislu da su pretili da ću biti uhapšen, da oni rade sa BIA-om i da je ovo državni posao. Bilo je situacija na terenu sa obezbeđenjima, sa direktorima firmi, sa huliganima… Ali ja sam, nažalost, oguglao na to. Dosta je problematično to što sam oguglao.

SR: Napadnuti ste u martu, tokom izveštavanja sa protesta u Beogradu. Šta se desilo?

SD: Tužilaštvo do danas ništa nije uradilo tim povodom. Postoje jasni snimci na kojima se vidi da je jedan od aktivista Srpske napredne stranke (SNS) fizički nasrnuo na mene, uprkos tome što sam se predstavio kao novinar, što znači da se radi o direktnom umišljaju. Policija ga nije ni legitimisala, nije ništa uradila, iako sam ja to tražio od policije. To govori – a i poslednjih nedelja to vidimo – da policija štiti aktiviste SNS-a i njihove siledžije. Taj slučaj je prijavljen u tužilaštvo. Naravno, uz pomoć Stalne radne grupe za bezbednost novinara i NUNS-a. Veran Matić je jako pomogao u tom procesu. Međutim, Prvo osnovno tužilaštvo i Više javno tužilaštvo se i dalje spore ko je nadležan. Taj čovek koji me je napao, čije smo mi ime, prezime i druge podatke o njemu već objavili, nije saslušan uopšte. Oni čekaju da se taj slučaj razvlači, izbegavaju odgovornost i prosto nas teraju da se sami pobrinemo za sopstvenu bezbednost.

SR: Da li se plašite za svoju bezbednost?

SD: Plašim se kao i svaka osoba koja se bavi nekim javnim poslom, i koja otkriva neke stvari koje su protiv vlasti. Ali, u suštini, to je zdrava doza straha. To nije strah koji će me ikada zaustaviti da radim ono u šta verujem i što mislim da je istinito i pravedno.

SR: Da li više pažnje posvećujete fizičkoj bezbednosti ili onlajn zaštiti?

SD: Što se fizičke bezbednosti tiče, mogu da budem obazriviji kada se negde krećem, ali mi vodimo računa da zaštitimo našu komunikaciju sa izvorima, podatke koje posedujemo i koje delimo, telefonske pozive i tako dalje. Na to se fokusiramo jer na to možemo da utičemo. Na to da li će nas neko fizički napasti, nažalost, ne možemo. Ne možemo se osloniti ni na policiju.

SR: Da li je prednost ili mana to što se istraživačkim novinarstvom bavite u velikom gradu kao što je Beograd? Koliko bi vam se posao razlikovao, i da li bi, da to isto radite u Vranju ili Loznici?

SD: Apsolutno je prednost što se ovim poslom bavim u Beogradu. Da radim to u Vranju, verovatno bi me pet-šest puta prebili dosad. Veliki grad, pored opasnosti koje nosi, nosi i određenu vrstu zaštite. Zato smatram da su lokalni novinari najveće blago koje treba gajiti, jer bez njih se ništa u Beogradu ne bi znalo. Mislim da su lokalni novinari možda najugroženija vrsta, ugroženija čak i od istraživačkih novinara. Javnost treba malo više da obraća pažnju na njih.

SR: Kako se vaše mlađe i neiskusnije kolege bore sa pritiscima? Da li ih oni obeshrabruju?

SD: Ja sam među najmlađima u redakciji, ali, u suštini, ovaj posao je takav da – ili jesi, ili nisi za to. Oni koji nisu za ovaj posao će, posle par godina, otići. Ovaj posao je poziv, koliko god to zvučalo kao kliše. Uprkos propagandi vlasti, ovde nema mnogo para. Ljudi bi se zaprepastili za koje novce rade istraživački novinari. U tom smislu, ovo radite zato što verujete u to. Strah je prirodan, a svako odlučuje čime će se baviti.

SR: Koliko se razlikuju životi istraživačkih novinara u Srbiji i inostranstvu?

SD: Mislim da je svuda teška situacija sa istraživačkim novinarima, mada je u nekim državama malo lakše. U nekim bogatijim zapadnim zemljama, čini mi se, istraživački novinari koji su uspeli da se izbore za svoju poziciju u poslu – bave se temama koje su manje opasne, na neki direktan način, i mogu bezbrižnije da rade na njima. Dok u zemljama kao što je Srbija radimo teme koje se rade dugo, a istovremeno moramo da pratimo i ove svakodnevne tragove. Vreme se toliko ubrzalo, pogotovo od kada su počeli studentski protesti koji su prerasli u građanske. Mnogo više ima posla za nas, pa idemo i u samoeksploataciju. Govorimo sebi – bitno je, možemo još, proći će to pa ćemo se odmoriti. Ali to vreme nikada ne dođe, tako da apelujem na kolege da brinu o „burnout“-u, o sagorevanju na poslu, i da gledaju da sačuvaju sebe, jer ova igra je maraton.

Izvor: Slobodna Reč